• Колумне
• Поглед

Или шеф, или Бог

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Човјек је по природи биће иступљења (ек-стасис) и нема само биолошку мјеру. Упркос свим вишедеценијским напорима глобалистичке, антирелигијске свијести, народи и културе се не могу свести на рој једноћелијских честица које круже око банака

Драган Бојовић

„Не да се, али даће се!“

Вук Караџић

„Пусти народ мој!,“ говорио је Мојсије фараону преносећи ријечи Божије, али фараоново срце бијаше тврдо као камен и његова таштина већа од Црвеног Мора које га је прогутало са свом силом његовом.

Јер, неограничена власт неминовно води у помрачење свијести, неку врсту когнитивне дисторзије која кида ону спасоносну везу са реалношћу. Једни се у том неразговијетном стању постављају каприциозно и набусито („ко је Господ да послушам глас његов и пустим народ?“, одговорио је фараон Мојсију), други грозничаво и плаховито („не дозволите да будете дио тог лудачког покрета“, каже предсједник Црне Горе за актуалне литије), али сва та афективна левитирања на крају завршавају кловновски и фарсично у судару са оним вјечним и надвременим.

Предсједник или, како га посвећеници називају, „шеф“ никако не може да разабере да се људи могу руководити и духовним, а не само пробавно-материјалним разлозима. Свикнут да се креће у сфери необузданог стицања и грабежи, којој „не зна мјере ни границе“, наш идеолошко флексибилни вођа погубио се сасвим, јер га нико у његовом комитетском стасавању није научио како се борити против метафизике.

Шеф се стога нашао у парадоксалној ситуацији, коју није у стању да апсолвира: Како угушити отпор који је молитвени и метафизички? Како уплашити оне који вјерују, када је одбрана светиња за њих пут искупљења и печат вјере? Како убиједити и све друге, вјерујуће или невјерујуће, да не устају против скрнављења, распродаје и багателисања завјета својих предака?

Човјек је по природи биће иступљења (ек-стасис) и нема само биолошку мјеру. Упркос свим вишедеценијским напорима глобалистичке, антирелигијске свијести, народи и културе се не могу свести на рој једноћелијских честица које круже око банака. Поготову је то немогуће у Црној Гори, која је своје темеље и вјекове вазда градила на „дотацијама“ од небеса, а не само на црним фондовима банака, па биле оне Прве и породичне.

„Зашто ме гониш? Шта сам скривио?“, упитао је псалмопјевац Давид цара Саула, али цар је настављао са својом сулудом хајком, као што ових дана шеф свих грађана окопава нове ровове у сопственом народу, куражећи се да је „његових“ више него Божијих. Нашег ознојеног предсједника је заправо страшно изненадила чињеница да народа у његовој приватној држави уопште има, и ближи је оној идеји Краља Ибија да „замијени свој половни народ неким новим,“ него да попусти или абдицирати.  Ријеч је о безумљу власти, очајничком покушају владара да се обрачуна са истином, која долази из душа и сјени његових сопствених предака, да је сам и да је битка са Богом унапријед изгубљена.

У вријеме османске силе и моћи, Спуж је био опасан бројним турским кулама и тврђавама, али није било цркве у коју би се ондашња раја могла помолити Богу. Стога су њени представници молили турске власти да им одобре изградњу цркве на оближњем брду, непосредно крај спушких утврда. „Ако је изградите до зоре, ту ће стајати“, речено им је од тадашњих власти. Били су то тешки услови, у великој оскудици, али су православни житељи овог краја ипак успјели за ноћ да сасвим подигну, озидају и покрију малу цркву. „Зора зури, мајка сина буди“, пјевало се у народу пред одлазак у нову цркву, и отуда овој цркви назив „Зорска црква“, а засеоку и гробљу на коме се налази име „Зури“.

Припада ли Зорска црква властима, држави или Богу? Ако припада властима, којим властима, ондашњим или садашњим? Ако држави, којој држави: Турској царевини или Црној Гори, која тада још није била успостављена? Је ли народ ову цркву, под немогућим условима,  изградио за тадашњу власт и државу, или у славу Бога и сопствене вјере? Је ли тадашњим властима и државама падало на памет да својатају и отимају светиње? Ако тада није, како данас може неко  и да помисли да својата цркве? Која то сила или обећања могу данас натјерати било ког савјесног човјека да пристане на гажење елементарних вјерских права и слобода? Може ли се Бог смјестити у партију, или заокружити у границе неке појединачне државе, па макар то била и Црна Гора, коју сви волимо?

„Савле, Савле, зашто ме гониш?“, опомиње Господ свог будућег апостола: „тешко ти је против бодила праћати се.“ Али за разлику од Савла, који чује глас Божији и преобраћа се у апостола Павла, наш метафизички растерећени предсједник још увијек не показује никакве знаке да жели да чује, или зна за Бога, јер чак ни с Богом неће да дијели власт у својој приватној држави.

У Византији је, приликом крунисања владара, постојао обичај да патријарх цару, док би му стављао круну на главу,  истовремено преда у руке једну свилену торбу испуњену земљом из гроба, не би ли се и цар сјећао смрти, те избјегавао сваку гордост и био смирен, знајући да је прах и да ће се у прах вратити.  Проблем настаје, међутим, када владар заборави своју пролазност, себе поистовјети са државом и повјерује да је он сам постао мјерило земаљског и вјечног.

„Чланови ДПС који учествују у литијама биће избачени“, обзнањују из шефове партије. „Не може се и на литије које руше државу, и да будете дио партије“, потврђује сам шеф. „Држите се благослова државе“, поручују у пријетећем тону министри,  имплицитно сугеришући  да је акт  издаје ако се крстите и вјенчате у Цркви која није партијска. Али, има ли тог мајчиног сина у Црној Гори, изван најближег шефовог окружења и његових најоданијих поданика, који ће се, принуђен да бира, у одлучујућим животним ситуацијама опредијелити за партијски, а не за небески и васељенски „програм“?

(Аутор је потпресједник Демократске народне партије)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: