Игуман Сава: Идеја „косовске баштине“ – нови политички концепт и нове поделе
игуман Сава Јањић, Фото: ТВ Храм
Игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић сматра да отварања теме „косовске културне баштине”, како је то учињено на фестивалу „Мирдита“ у Београду наноси штету међунационалним и међуверским односима на Косову и Метохији и не доприноси помирењу. Он је додао да се на тај начин промовише нови политички концепт баштине који ствара нове поделе.
Он је на Фејсбуку написао да су косовски Срби и представници СПЦ, која на овом простору поседује вредну баштину, искључени из дијалога, као да на КиМ живе само Албанци, а да Срби живе само у централној Србији.
Оцењује и да су покушаји да се баштина СПЦ негира као српска и прогласи за косовску, директна последица стратегије албанизације целокупне баштине на КиМ.
Напомиње да не жели да обесхрабрује културну сарадњу између косовских Албанаца и Срба, али додаје да поред лепих изјава у Београду, ниједна организација косовских Албанаца није се оградила од систематске дискриминације према баштини СПЦ и српског народа која се годинама спроводи на очиглед свих на Косову.
Једино ко званично реагује су међународне институције и амбасадори земаља Квинте, подсетио је Јањић.
„Иако се на овом скупу наводно критикује политизација баштине, промоцијом идеје „косовске баштине“, ствара се још већа подела и промовише нови политички концепт баштине, који суштински релативизује њен идентитет и историју, која је обимно документована у историјском и архивском материјалу од средњег века наовамо“, сматра Јањић.
Зато, наводи он, може да се говори искључиво о „баштини на Косову“, јер постоје српска, албанска, османска (турска) и друге баштине, као и традиције различитих заједница који живе на простору КиМ, које треба да буду поштоване од стране свих грађана и целог друштва као опште културно наслеђе, преноси Танјуг.
Он је рекао да су након 20 послератних година уништавања светиња СПЦ и континуираног дискриминаторског односа, који није заустављен ни законима проистеклим из Ахтисаријевог плана, неопходни и нови, специјални модели заштите уз међународне гаранције.
„Све то захтева јаче мере институционалне заштите и физичке безбедности светиња СПЦ које су више пута оружано нападане након завршетка оружаног конфликта, а многе још леже у рушевинама необновљене или само делимично обновљене“, наводи Јањић.
СПЦ, истиче, остаје на чврстој позицији да питање дугорочног очувања српске баштине, посебно светиња СПЦ на КИМ треба решавати у правцу додатних елемената институционалне заштите наше баштине, коју све чешће угрожавају саме косовске институције, игнорисањем закона и судских одлука.
„Зато питање српске православне баштине на КиМ треба да буде званично отворено у Бриселском дијалогу (независно од политичког тока преговора), уз обавезно учешће представника СПЦ, нарочито са овог простора где, како је оценио, имамо непосредно искуство у овим проблемима“, закључио је.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Прича о сланом стубу почиње забраном окретања на Содом.
Мој брате,
У једном од манастира снима се риалити. Други један манастир заузео је правоверни монах
који га је (тај манастир) својевремено основао.
CorONA је опет, стављајући маске, и скинула маске.
Како за свештенство тако и за мирјане.
…“ми не говоримо о вери – „и ђаволи верују и дрхте“ (Јак. 2,19)…“
…“Хтели бисмо да укажемо и на још једну „диверзију“ ђавола: његов план да подрије Православље изнутра.
Духовна знања имају своју специфичност. Вера се не може по-истоветити са било каквом силом или способношћу човечије душе, био то разум, емоција или воља. Религиозна свест дубоко се разликује од њих, обухватајући их и испољавајући се преко њих она остаје у исто време особити гносис човека. Вера је сама онтологија човекове душе. Вера тражи укључивање у њу целокупне човекове личности. Када говоре да је вера област човековог срца, то не треба заборављати да Свети Оци срце нису схватали као емоционалну сферу човека, како ту реч схватају у наше време, већ као јединство сазнајних моћи, онај центар из кога потиче наша мисао, где се рађају жеље, доносе одлуке, које се потом у подручју свести усвајају већ као реч, емоција и императив за деловање.
За религиозни гносис неопходно је очишћење душе од греха и страсти, које слично корозији разбијају и разједају моћи душе. Очишћењем срца способност човека за духовну спознају неизмерно се увећава.
Баш зато у древној Источној Цркви богословље је сматрано за наставак литургике и библиологије, а образовање стечено у духовним академијама повезивало се са укључивањем у манастирски живот и изграђивало се као здање на темељу аскетике. Богословље (област сазнања) и заповести (област воље) узајамно су се прожимали и пребивали једно у друго. Богословље је било светост изражена речима, тајна изведена из дубине ћутања на периферију човековог језика.
Због тога је код Светих Отаца могуће наћи овакав афоризам: „Ко се истинито моли тај је богослов, а истинити богослов је онај који уме да се моли„. Религија чистог разума је породила схоластику, религија пуких емоција – адогматски пијетизам, религија чисте воље – плитки морализам. Сва та три вида „религиозне аналитике“ постала су духовни сурогат.
Православна Црква је првенствено Црква духовних сазерцања, храмовног богослужења и унутрашње молитве. Литургика, мистика и аскетика јесу дисање хришћанског Истока. Учење о унутрашњем животу подвижника Источне Цркве је уникално учење. У другим конфесијама нема и не може бити такве задивљујуће јасноће и дубине.
Источна Црква је имала, како је већ горе речено, своју традицију у духовном просвећивању и образовању. Училишта су подизана при манастирима и храмовима у намери да се знања стицана у њима усвајају кроз религиозни опит. Образовање се на тај начин налазило у најтеснијој вези са увођењем ученика у духовни живот. Сама предавања добијала су форму дијалога између предавача и њихових ученика.“
Где ћемо данас тражити истину?“, питао је свој аудиторијум у почетку лекције византијски богослов Михаил Псел. Бог је био пре свега објект религиозне побожности а тек затим познања. Лекције византијских богослова, као и светоотачке проповеди, нису носиле аналитички, већ синтетички карактер. То је била прича о Живом Богу.
Али, затим ту традицију замењује еклетички приступ: долази до замене вредности. Знање више није потпора у труду Хришћанина – подвижника над собом, него је самоциљ, некакав аналог земаљске моћи коју цени свет. И будући да је у области световних наука и философије Запад имао разрађени систем схоластике и казуистике, то су владари Истока, као да су били очарани тим интелектуалним „богатством“, стали да потпомажу преоријентацију духовног образовања на Истоку и у богословље је продро западни метод аналитичког мишљења.
Причу о Живом Богу заменило је разматрање свој става Божанства. Знање човека о Богу смештена су у квадратиће ишпартаног листа хартије. При том Божанска својства разматрана су аналитички, једно одвојено од другог. Бог као Личност ишчезао је у тој аналитици, огољена реч о својствима Бога постала је сувопарна и хладна.
Тамо није било Бога „Ко-ји“, тј. Бога Живога и Лич-нога. Њега је заменила некаква сума знања о Богу (безгранични Бог раставља се на делове и од њих се саставља скуп), као имаоцу одељених својстава и атрибута, сума која одговара на питање „шта“. Лекције су држане више не као дијалог, већ у форми монолога. Док је за предавање богословља у византијској традицији педагог морао да буде ерудита, то је за предавање схоластике био довољан специјалиста који би ујутру могао по одређеном плану прочитати лекцију састављену претходног дана или чак мање од тога: да научи странице из уџбеника, преприча их студентима и затражи адекватан одговор.
Византијско образовање поучавало је у првом реду православном начину мишљења. Западно је давало скуп знања у коме није било целовитости него само делова. Карактеристично је да и трактат Томе Аквинског, који представља врхунац западног богословља, носи назив „Сума теологије“.
По нашем мишљењу увођење у систем православног образовања схоластике као метода обуке увезеног са Запада, имало је најтрагичније последице. Целовити религиозни гносис, заснован на духовном опиту замењује се гносисом разума. После богословља и друге дисциплине у духовним школама прешле су на језик сувог рационализма, претендујући на световну научност.
До чега је то довело? Знамо да су почетком XX века семинарије попунили кадрови револуционара. И овде ствар није само у личностима тих одступника од вере, њиховим појединачним особинама, него и у томе што им духовна школа није помогла да нађу Живога Бога, а абстракције, чак и богословског карактера, отргнуте од срца могу без особитог труда да буду заборављене или одбачене. Због тога сматрамо да је и модернизација духовног образовања по западном обрасцу, која не узима у обзир традицију и специфичност Православља, настала такође под утицајем тамних сила.
Разум је узурпирао место које припада срцу, и, оставши без срца, нашао се без Бога…“
Острво је име православног филма, а под тим именом у физичком окружењу водом иде и онај нови риалити.
Монолог подпоручика из к/ф „Солнечный удар“, 2014
https://www.youtube.com/watch?v=8U3Hrv6szO0
«нормализациј(е)а» (јужно и друге)
Ако су законодавна, извршна и судска једине три гране поставке сваког система власти који употребљава демократску матрицу било ког степена (не)функционалности,
Коју то, па, користимо од ономад?
Од материјалних добара и права, код птт, т у средини је телеграф, а на крају телефон,
(није смешно)
Чворовићева анализа, на укинутом сајту,
…“Седамнаестог септембра (по јулијанском календару) далеке 1862. године Кнежевина Србија, тада са међународно-правним статусом вазалне турске провинције, донела је Закон о ратификацији „уговора с правитељством аустријским о свези телеграгфској“.4) У параграфу 1. овог међународног уговора стајало је да „Књажество Србија као самостална телеграфска област приступа бриселској међународној телеграфској конвенцији од 30 Јуна 1858 године.“ У параграфу 5. истог Уговора наводи се: „За депеше, које преко Србије у Турску транзитирају, аустријска телеграфска управа измириваће српској таксу која се има рачунати по првој зони од улазне до излазне савезне тачке у Србији….“ Параграфом 9. предвиђено је да „ради олакшања међународног саобраћаја преко Србије, обавезује се српско правитељство за једну годину од дана када се овај уговор ратифицира, подићи један телеграфски вод, који ће искључно служити за транзито-кореспонденцију између Аустрије и Турске.“ Само четири дана касније, 21. септембра 1862. године, вазална Кнежевина Србија ратификоваће и „уговор, закључени између правитељства српског, аустријског, турског и саједињени књажества молдавског и влашког, и регулирању службе телеграфске“.5) У члану 1. овог међународног уговора истиче се да „више поменута правитељства задржавају себи право да закључавају телеграфске уговоре између себе, и са другим државама…“ Чланом 2. је предвиђена обавеза Турске и Аустрије да измирују „оним књажествима (Србија и Влашка и Молдавија), преко којих депеша прошла буде, онолико таксе, колико ова за транзитне депеше износи“.
Садржај ових међународних уговора јасно показује да стране потписнице, а у другом уговору то је и ондашњи Србијин формални сизерен Турска, признају вазалној Кнежевини Србији (али и вазалним Кнежевинама Влашкој и Молдавији) својство самосталне међународне телеграфске области, какав су статус имале и државе пуног капацитета које су у оквирима ондашњег међународног поретка биле формално међународно признате. Следствено, Кнежевина Србији је у области телеграфије постала суверена читавих 16 година пре међународног признања њене независности од стране клуба европских великих сила на Берлинском конгресу…“
Прича «нормализације» увек ми личи на ову причу,
…“Хоровођа је вешто у трку улетео у аутобус који је јурио ка Арбатском тргу и нестао. Изгубивши тако једног од оних које је гонио, Иван је усредсредио сву пажњу на мачка, и видео је како је овај чудновати мачак пришао папучици трамваја »А«, који је стајао на станици, дрско одгурнуо жену која је вриснула, ухватио се за ручицу и чак покушао да гурне у руку кондуктерки гривеник кроз прозор, који је био отворен због врућине.
Мачково понашање је до те мере запрепастило Ивана да је он остао скамењен крај бакалнице на углу и ту га је, по други пут, још више запрепастило кондуктеркино понашање. Ова је, чим је угледала мачка како покушава да се угура у трамвај, љутито, готово цептећи од беса повикала:
— Мачкама је забрањено! Са мачкама је забрањено! Шиц! Силази, иначе ћу милицију позвати!
Ни кондуктерку ни путнике није зачудила суштина ствари: то што мачак хоће да уђе у трамвај није било ни по јада, већ то што мачак хоће да плати карту…“, из Мајстора и Маргарите, Булгакова
«по срцу» је нашем
Основна наша трагика је да је ова скарадност од тзв. „фестивала“, која је ништа друго до гурање прста у око Православљу, Србима као народу и српским жртвама којима су вађени органи и продавани, допуштена и у складу са тим обезбеђивана од стране српских државних органа. Како је могуће да се оваква свињарија од шиптарске пропаганде дешава у главном граду Србије? Шта се то десило са нама као народом, небитна је страначка припадност или (не)симпатије…шта је са нама као народом? Са нашим срцима, душама? Куда то идемо?