Iguman Sava: Ideja „kosovske baštine“ – novi politički koncept i nove podele
iguman Sava Janjić, Foto: TV Hram
Iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić smatra da otvaranja teme „kosovske kulturne baštine”, kako je to učinjeno na festivalu „Mirdita“ u Beogradu nanosi štetu međunacionalnim i međuverskim odnosima na Kosovu i Metohiji i ne doprinosi pomirenju. On je dodao da se na taj način promoviše novi politički koncept baštine koji stvara nove podele.
On je na Fejsbuku napisao da su kosovski Srbi i predstavnici SPC, koja na ovom prostoru poseduje vrednu baštinu, isključeni iz dijaloga, kao da na KiM žive samo Albanci, a da Srbi žive samo u centralnoj Srbiji.
Ocenjuje i da su pokušaji da se baština SPC negira kao srpska i proglasi za kosovsku, direktna posledica strategije albanizacije celokupne baštine na KiM.
Napominje da ne želi da obeshrabruje kulturnu saradnju između kosovskih Albanaca i Srba, ali dodaje da pored lepih izjava u Beogradu, nijedna organizacija kosovskih Albanaca nije se ogradila od sistematske diskriminacije prema baštini SPC i srpskog naroda koja se godinama sprovodi na očigled svih na Kosovu.
Jedino ko zvanično reaguje su međunarodne institucije i ambasadori zemalja Kvinte, podsetio je Janjić.
„Iako se na ovom skupu navodno kritikuje politizacija baštine, promocijom ideje „kosovske baštine“, stvara se još veća podela i promoviše novi politički koncept baštine, koji suštinski relativizuje njen identitet i istoriju, koja je obimno dokumentovana u istorijskom i arhivskom materijalu od srednjeg veka naovamo“, smatra Janjić.
Zato, navodi on, može da se govori isključivo o „baštini na Kosovu“, jer postoje srpska, albanska, osmanska (turska) i druge baštine, kao i tradicije različitih zajednica koji žive na prostoru KiM, koje treba da budu poštovane od strane svih građana i celog društva kao opšte kulturno nasleđe, prenosi Tanjug.
On je rekao da su nakon 20 posleratnih godina uništavanja svetinja SPC i kontinuiranog diskriminatorskog odnosa, koji nije zaustavljen ni zakonima proisteklim iz Ahtisarijevog plana, neophodni i novi, specijalni modeli zaštite uz međunarodne garancije.
„Sve to zahteva jače mere institucionalne zaštite i fizičke bezbednosti svetinja SPC koje su više puta oružano napadane nakon završetka oružanog konflikta, a mnoge još leže u ruševinama neobnovljene ili samo delimično obnovljene“, navodi Janjić.
SPC, ističe, ostaje na čvrstoj poziciji da pitanje dugoročnog očuvanja srpske baštine, posebno svetinja SPC na KIM treba rešavati u pravcu dodatnih elemenata institucionalne zaštite naše baštine, koju sve češće ugrožavaju same kosovske institucije, ignorisanjem zakona i sudskih odluka.
„Zato pitanje srpske pravoslavne baštine na KiM treba da bude zvanično otvoreno u Briselskom dijalogu (nezavisno od političkog toka pregovora), uz obavezno učešće predstavnika SPC, naročito sa ovog prostora gde, kako je ocenio, imamo neposredno iskustvo u ovim problemima“, zaključio je.
Priča o slanom stubu počinje zabranom okretanja na Sodom.
Moj brate,
U jednom od manastira snima se rialiti. Drugi jedan manastir zauzeo je pravoverni monah
koji ga je (taj manastir) svojevremeno osnovao.
CorONA je opet, stavljajući maske, i skinula maske.
Kako za sveštenstvo tako i za mirjane.
…“mi ne govorimo o veri – „i đavoli veruju i drhte“ (Jak. 2,19)…“
…“Hteli bismo da ukažemo i na još jednu „diverziju“ đavola: njegov plan da podrije Pravoslavlje iznutra.
Duhovna znanja imaju svoju specifičnost. Vera se ne može po-istovetiti sa bilo kakvom silom ili sposobnošću čovečije duše, bio to razum, emocija ili volja. Religiozna svest duboko se razlikuje od njih, obuhvatajući ih i ispoljavajući se preko njih ona ostaje u isto vreme osobiti gnosis čoveka. Vera je sama ontologija čovekove duše. Vera traži uključivanje u nju celokupne čovekove ličnosti. Kada govore da je vera oblast čovekovog srca, to ne treba zaboravljati da Sveti Oci srce nisu shvatali kao emocionalnu sferu čoveka, kako tu reč shvataju u naše vreme, već kao jedinstvo saznajnih moći, onaj centar iz koga potiče naša misao, gde se rađaju želje, donose odluke, koje se potom u području svesti usvajaju već kao reč, emocija i imperativ za delovanje.
Za religiozni gnosis neophodno je očišćenje duše od greha i strasti, koje slično koroziji razbijaju i razjedaju moći duše. Očišćenjem srca sposobnost čoveka za duhovnu spoznaju neizmerno se uvećava.
Baš zato u drevnoj Istočnoj Crkvi bogoslovlje je smatrano za nastavak liturgike i bibliologije, a obrazovanje stečeno u duhovnim akademijama povezivalo se sa uključivanjem u manastirski život i izgrađivalo se kao zdanje na temelju asketike. Bogoslovlje (oblast saznanja) i zapovesti (oblast volje) uzajamno su se prožimali i prebivali jedno u drugo. Bogoslovlje je bilo svetost izražena rečima, tajna izvedena iz dubine ćutanja na periferiju čovekovog jezika.
Zbog toga je kod Svetih Otaca moguće naći ovakav aforizam: „Ko se istinito moli taj je bogoslov, a istiniti bogoslov je onaj koji ume da se moli„. Religija čistog razuma je porodila sholastiku, religija pukih emocija – adogmatski pijetizam, religija čiste volje – plitki moralizam. Sva ta tri vida „religiozne analitike“ postala su duhovni surogat.
Pravoslavna Crkva je prvenstveno Crkva duhovnih sazercanja, hramovnog bogosluženja i unutrašnje molitve. Liturgika, mistika i asketika jesu disanje hrišćanskog Istoka. Učenje o unutrašnjem životu podvižnika Istočne Crkve je unikalno učenje. U drugim konfesijama nema i ne može biti takve zadivljujuće jasnoće i dubine.
Istočna Crkva je imala, kako je već gore rečeno, svoju tradiciju u duhovnom prosvećivanju i obrazovanju. Učilišta su podizana pri manastirima i hramovima u nameri da se znanja sticana u njima usvajaju kroz religiozni opit. Obrazovanje se na taj način nalazilo u najtesnijoj vezi sa uvođenjem učenika u duhovni život. Sama predavanja dobijala su formu dijaloga između predavača i njihovih učenika.“
Gde ćemo danas tražiti istinu?“, pitao je svoj auditorijum u početku lekcije vizantijski bogoslov Mihail Psel. Bog je bio pre svega objekt religiozne pobožnosti a tek zatim poznanja. Lekcije vizantijskih bogoslova, kao i svetootačke propovedi, nisu nosile analitički, već sintetički karakter. To je bila priča o Živom Bogu.
Ali, zatim tu tradiciju zamenjuje ekletički pristup: dolazi do zamene vrednosti. Znanje više nije potpora u trudu Hrišćanina – podvižnika nad sobom, nego je samocilj, nekakav analog zemaljske moći koju ceni svet. I budući da je u oblasti svetovnih nauka i filosofije Zapad imao razrađeni sistem sholastike i kazuistike, to su vladari Istoka, kao da su bili očarani tim intelektualnim „bogatstvom“, stali da potpomažu preorijentaciju duhovnog obrazovanja na Istoku i u bogoslovlje je prodro zapadni metod analitičkog mišljenja.
Priču o Živom Bogu zamenilo je razmatranje svoj stava Božanstva. Znanje čoveka o Bogu smeštena su u kvadratiće išpartanog lista hartije. Pri tom Božanska svojstva razmatrana su analitički, jedno odvojeno od drugog. Bog kao Ličnost iščezao je u toj analitici, ogoljena reč o svojstvima Boga postala je suvoparna i hladna.
Tamo nije bilo Boga „Ko-ji“, tj. Boga Živoga i Lič-noga. Njega je zamenila nekakva suma znanja o Bogu (bezgranični Bog rastavlja se na delove i od njih se sastavlja skup), kao imaocu odeljenih svojstava i atributa, suma koja odgovara na pitanje „šta“. Lekcije su držane više ne kao dijalog, već u formi monologa. Dok je za predavanje bogoslovlja u vizantijskoj tradiciji pedagog morao da bude erudita, to je za predavanje sholastike bio dovoljan specijalista koji bi ujutru mogao po određenom planu pročitati lekciju sastavljenu prethodnog dana ili čak manje od toga: da nauči stranice iz udžbenika, prepriča ih studentima i zatraži adekvatan odgovor.
Vizantijsko obrazovanje poučavalo je u prvom redu pravoslavnom načinu mišljenja. Zapadno je davalo skup znanja u kome nije bilo celovitosti nego samo delova. Karakteristično je da i traktat Tome Akvinskog, koji predstavlja vrhunac zapadnog bogoslovlja, nosi naziv „Suma teologije“.
Po našem mišljenju uvođenje u sistem pravoslavnog obrazovanja sholastike kao metoda obuke uvezenog sa Zapada, imalo je najtragičnije posledice. Celoviti religiozni gnosis, zasnovan na duhovnom opitu zamenjuje se gnosisom razuma. Posle bogoslovlja i druge discipline u duhovnim školama prešle su na jezik suvog racionalizma, pretendujući na svetovnu naučnost.
Do čega je to dovelo? Znamo da su početkom XX veka seminarije popunili kadrovi revolucionara. I ovde stvar nije samo u ličnostima tih odstupnika od vere, njihovim pojedinačnim osobinama, nego i u tome što im duhovna škola nije pomogla da nađu Živoga Boga, a abstrakcije, čak i bogoslovskog karaktera, otrgnute od srca mogu bez osobitog truda da budu zaboravljene ili odbačene. Zbog toga smatramo da je i modernizacija duhovnog obrazovanja po zapadnom obrascu, koja ne uzima u obzir tradiciju i specifičnost Pravoslavlja, nastala takođe pod uticajem tamnih sila.
Razum je uzurpirao mesto koje pripada srcu, i, ostavši bez srca, našao se bez Boga…“
Ostrvo je ime pravoslavnog filma, a pod tim imenom u fizičkom okruženju vodom ide i onaj novi rialiti.
Monolog podporučika iz k/f „Solnečnый udar“, 2014
https://www.youtube.com/watch?v=8U3Hrv6szO0
«normalizacij(e)a» (južno i druge)
Ako su zakonodavna, izvršna i sudska jedine tri grane postavke svakog sistema vlasti koji upotrebljava demokratsku matricu bilo kog stepena (ne)funkcionalnosti,
Koju to, pa, koristimo od onomad?
Od materijalnih dobara i prava, kod ptt, t u sredini je telegraf, a na kraju telefon,
(nije smešno)
Čvorovićeva analiza, na ukinutom sajtu,
…“Sedamnaestog septembra (po julijanskom kalendaru) daleke 1862. godine Kneževina Srbija, tada sa međunarodno-pravnim statusom vazalne turske provincije, donela je Zakon o ratifikaciji „ugovora s praviteljstvom austrijskim o svezi telegragfskoj“.4) U paragrafu 1. ovog međunarodnog ugovora stajalo je da „Knjažestvo Srbija kao samostalna telegrafska oblast pristupa briselskoj međunarodnoj telegrafskoj konvenciji od 30 Juna 1858 godine.“ U paragrafu 5. istog Ugovora navodi se: „Za depeše, koje preko Srbije u Tursku tranzitiraju, austrijska telegrafska uprava izmirivaće srpskoj taksu koja se ima računati po prvoj zoni od ulazne do izlazne savezne tačke u Srbiji….“ Paragrafom 9. predviđeno je da „radi olakšanja međunarodnog saobraćaja preko Srbije, obavezuje se srpsko praviteljstvo za jednu godinu od dana kada se ovaj ugovor ratificira, podići jedan telegrafski vod, koji će isključno služiti za tranzito-korespondenciju između Austrije i Turske.“ Samo četiri dana kasnije, 21. septembra 1862. godine, vazalna Kneževina Srbija ratifikovaće i „ugovor, zaključeni između praviteljstva srpskog, austrijskog, turskog i sajedinjeni knjažestva moldavskog i vlaškog, i reguliranju službe telegrafske“.5) U članu 1. ovog međunarodnog ugovora ističe se da „više pomenuta praviteljstva zadržavaju sebi pravo da zaključavaju telegrafske ugovore između sebe, i sa drugim državama…“ Članom 2. je predviđena obaveza Turske i Austrije da izmiruju „onim knjažestvima (Srbija i Vlaška i Moldavija), preko kojih depeša prošla bude, onoliko takse, koliko ova za tranzitne depeše iznosi“.
Sadržaj ovih međunarodnih ugovora jasno pokazuje da strane potpisnice, a u drugom ugovoru to je i ondašnji Srbijin formalni sizeren Turska, priznaju vazalnoj Kneževini Srbiji (ali i vazalnim Kneževinama Vlaškoj i Moldaviji) svojstvo samostalne međunarodne telegrafske oblasti, kakav su status imale i države punog kapaciteta koje su u okvirima ondašnjeg međunarodnog poretka bile formalno međunarodno priznate. Sledstveno, Kneževina Srbiji je u oblasti telegrafije postala suverena čitavih 16 godina pre međunarodnog priznanja njene nezavisnosti od strane kluba evropskih velikih sila na Berlinskom kongresu…“
Priča «normalizacije» uvek mi liči na ovu priču,
…“Horovođa je vešto u trku uleteo u autobus koji je jurio ka Arbatskom trgu i nestao. Izgubivši tako jednog od onih koje je gonio, Ivan je usredsredio svu pažnju na mačka, i video je kako je ovaj čudnovati mačak prišao papučici tramvaja »A«, koji je stajao na stanici, drsko odgurnuo ženu koja je vrisnula, uhvatio se za ručicu i čak pokušao da gurne u ruku kondukterki grivenik kroz prozor, koji je bio otvoren zbog vrućine.
Mačkovo ponašanje je do te mere zaprepastilo Ivana da je on ostao skamenjen kraj bakalnice na uglu i tu ga je, po drugi put, još više zaprepastilo kondukterkino ponašanje. Ova je, čim je ugledala mačka kako pokušava da se ugura u tramvaj, ljutito, gotovo cepteći od besa povikala:
— Mačkama je zabranjeno! Sa mačkama je zabranjeno! Šic! Silazi, inače ću miliciju pozvati!
Ni kondukterku ni putnike nije začudila suština stvari: to što mačak hoće da uđe u tramvaj nije bilo ni po jada, već to što mačak hoće da plati kartu…“, iz Majstora i Margarite, Bulgakova
«po srcu» je našem
Osnovna naša tragika je da je ova skaradnost od tzv. „festivala“, koja je ništa drugo do guranje prsta u oko Pravoslavlju, Srbima kao narodu i srpskim žrtvama kojima su vađeni organi i prodavani, dopuštena i u skladu sa tim obezbeđivana od strane srpskih državnih organa. Kako je moguće da se ovakva svinjarija od šiptarske propagande dešava u glavnom gradu Srbije? Šta se to desilo sa nama kao narodom, nebitna je stranačka pripadnost ili (ne)simpatije…šta je sa nama kao narodom? Sa našim srcima, dušama? Kuda to idemo?