10 година од смрти Весне Парун: Плави узлет душе пут вечних висина

Пише: Милица Краљ

Страсном мјером надахнућа у тмини коју је изабрала не за бдјења већ за будно бјекство из днева, из дубина самоодрицања, јецајем из праха, плачем из нигдине, утихлим говором срца, исписала је најлепшу пјесму љубави:
“Ти која имаш руке невиније“ – песму исцељујућег самоодрицања, најдубљу исповедну поруку. Ову љубавну пјесму написала је 1953. године.
Весна Парун, најлепша од свих песникиња, написала је „ако је живот ријека која тече, љубав је злато наталожено у земљи“ и „Љубав благослов земље, и „уснулог младића и још заповест себи:
“Хтјела бих да напишем пјесму за оне који немају ништа на свијету осим паучине јесењег сунца…“ Њена поезија најубедљивији је доказ да љубав стварно постоји као „ружино стабло препуно горког сока, плави узлет душе пут вјечних висина.

Рођена је 10 априла 1922. године у Зларину. Гимназију је учила у Шибенику и Сплиту, а студирала на Филозофском факултету у Загребу.

Прву књигу поезије“Зоре и вихори“ објавила 1947. године, потом су следиле: Пјесме, Црна маслина, Видрама вјерна, Ропство, Пусти да отпочинем(…) Трагом Магде Исанос, Сто сонета, Пусти да отпочинем, И пролазим животом, Град на Дурмитору, Политичко Валентиново, Гријех смрти; прозу: Ноћ за пакост:мој живот у 40 врећа (аутобиографски роман с кључем).
Ова плодна песникиња написала је 80 књига (осим 30 песничких књига и 4 драме, 4 романа и 21 књигу за децу.
Добитница је најзначајнијих књижевних награда: Награда Матице Хрватске, Града Загреба, Годишње награде Владимир Назор, Витез, Змајеве награде за најуспешинјег дечјег песника, Маслинов вијенац, Тин Ујевић, Европске награде за књижевност Књижевне општине Вршац. Једна је од најпревођенијих хрватских аутора.
Умрла је 25. октобра 2010. године у Загребу.
Чудесна метаморфоза живота и песничког дела остварила се код ове песникиње, и она, изабрана вољом свемира, божанском промисли, имала је потпуно право да изговори како станује у песми, на њеном тлу. По древним принципима митске идентификације жена се у њеним песмама поистовећује са природом, са сном и бездетним материнством. Њена песма је била испуњавајући еквивалент животу који се одвијао на другим, стварноснијим странама; живот чију је тежину осетила као млада дјевојка на радној акцији Шамац-Сарајево, када се тешко разболела од тифуса. Потом се у ту животно-песничку ниску уплитале неке мушке сене, попут њене велике љубави, због које је пар година од 1962.до 1967. до провела у Бугарској где се удала и након развода вратила у Загреб. Од тада је живела као слободан књижевник. О животним тешкоћама које су је од детињства па све до смрти пратиле, рекла је следеће:

“Највише мрзим кад ме зову поетеса, кад патетично гњаве са стварањем и поезијом; о поетесама се пишу дисертације и одржавају семинари; оне не би смјеле живјети на крају града, у стану без воде и гријања…“

Све што сам дотакла саградило је храм у мени

Неко време провела је у Будви, у медитеранском пејзажу, који се поистоветио са пејзажом њеног завичаја. Много пре него што је дошла у Будву написала је песму:
„Цетиње урно суморна/у тебе бол смо сасули јетку/тих брда мрклих самоћа и ја/ко глас што хрли своме свршетку/понор је чула разигран/ у тијелу земље мрачни опој//душа је смртника вјечни стан/ невина птицо жудњи твојој./Ту гдје сам најљепшој руци/која је пронијела овим Балканом/каменог сокола на свом длану/нека ме прожму сви јауци неба и земље/да опчиним сном буђење јаве у расцветалу грану.“
Суптилна, изнијансирана, суверена владарка апсолутне имагинације, и светлог надахнућа и ироније, њена метафора прекрила је све искуствене и досањане пределе; доспевши до саме сржи битисања. Магнетска силина која избија из њеног стиха равна је силини потреса који сен јављају у дубини земље у пожару ужареног гротла из које се штедро у свим смеровима расипа пламена магма.
Песникиња је призвала светлост, призвала је поништавање себе и поновно рођење из ништавила , призвала је љубав срцем“пламеним као усјеви“ душом која је хтјела да је „пустимо рујну ватрама рујанских ружа“, и убједила нас да пјесма може занавек бити“колијевка сунчана смиља.
„Поезија је као и вјетар—неочекиван, незнано откуд надошао говор празнина.Кад пјесме слушаш у поднебљу с којим су срасле, од пјесника самих—то нису пјесме већ брда, језера, равнице. Мака Диздара и „Модру ријеку“ чух у Требињу, Даринку Јеврић с „Дечанским звонима“ у Никшићу, Радомира Андрића с „Крчагом вечерњим“ у Крушевцу, Брану Петровића у Врњачкој Бањи. Говорио ми је Бранко Миљковић своје стихове ноћу у кабини телефонској на Карабурми. Стеван Раичковић поред Тисе(или Дунава?). Некоћ у Сомбору, под најхладовитијим зеленим крошњама љета, неко је измолио наглас предивну“Santa Maria della Salute“Лазе Костића.“
Пјесници су људска бића која на тренутак остављају по страни примарне задатке своје врсте, да би умјесто заставе самоодржања истакли на бедеме својих химера самоодрицања. Тако воли жена у мојој поезији, не зато—надам се—да бисте га учинили мелодраматичним, јер поезија је за мене сублимат љубави, љубав самоодрицање а самоодрицање—кључ за срећу.
Прецизну дефиницију сопственог стваралачког поступка и опсесивне везаности и припадности песничкој речи описала је:“Све што сам дотакла у свијету саградило је храм у мени“. Пјеснички храм саздан од исконске женске чулности, љубави и смрти, растанака и поновног састајања, сневног и појавног, пркосног и податљивог. Пјеснички храм у коме је „зебњу за загрљајем“ заменила „носиљком за божанства на рамену и крилима која ће огријати птицу.“

ПРОЛАЗЕ ДАНИ

Ништа око мене више није исто.
А ја?Ту сам она иста нијема
неприсутна ствар од некад. Моје руке
једнако су празне. И пишу. Нечисто
сустижу се слова по папиру. Вјечно
она иста бијела језа, иста трема.

Ништа више око мене није исто.
Само ја сам иста. И исто римујем
као некад мук и хук. И ја и ријечи
кржљамо заједно. Од њих ноћу кујем
све што ми у дану устреба. То лијечи
досаду тишине. У ријечи ме нема.

И збило се тако да ме нема нигдје.
Измичем злој слутњи, навикама доба,
приказама што су ружну главу дигле
и побожно туши корак слиједе. Гле:
ништа око мене више исто није,
чак ни ова увијек једна иста соба.

Колико беспућа, колико сеоба
из кута у кут, од преврнуте лани
бочице тинте, па до ових хрпа
писама, албума, марамица, крпа.
А ја, увијек иста, на истој се грани
своје коби љуљам. И пролазе дани.

Загреб, 22.5.1987.

(Из књиге Арахнина нит (есеји о песникињама, сликаркама и хероинама),“Унирекс“, Подгорица, 2018.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: