Дом Милошевића, у београдском насељу Дедиње, најславнији у Србији. Паскаљевићев „Посебан третман“ ово здање седамдесетих година „увео“ у кинематографију
Породична кућа фамилије Милошевић, на Дедињу, није тек пука грађевина. За непун вијек постојања, „глумила“ је у толико култних домаћих филмова и серија, да би јој могли позавидјети и највећи доајени нашег глумишта.
Колико је важну улогу у српској кинематографији одиграла такозвана Катинкина кућа, свједочи недавна сцена, пишу „Новости“
Испред врата је нова филмска екипа, сниматељи, камермани, глумци, техничари… Последњи улази редитељ.
Јесте ли ви познат и добар режисер? – пита га Катинка Милошевић, газдарица куће.
– Па, мислим да јесам.
– Да ли си раније снимао у мојој кући?
– Нисам, ово ми је први пут.
– Е, када нисте снимали код нас, онда и нисте неки редитељ.
Ову анегдоту, која илуструје необичан смисао за хумор његове мајке, али и значај овог здања у нашој филмској индустрији од осамдесетих година, недавно је за „Новости“ испричао њен син Јован Милошевић (49), који је одрастао уз готово свакодневно дружење са филмским екипама у свом дому.
У мом дјечјем кревету је Срђан Шапер, као чувени Спиридон Копицл, „удавио“ Соњу Савић – кроз смијех прича Јован. –
Имао сам част да гледам како раде најбољи српски глумци попут Ташка Начића, Николе Симића, Секе Саблић… Али, осим филма „Давитељ против давитеља“, у нашој кући снимљена су и друга антологијска дела. Међу најзначајнијима је филм „Посебан третман“, који је крајем седамдесетих нашу кући и увео у свет глуме, преноср „Новости“
У „Жикиној династији“, у њој је „живео“ Милан Тодоровић, Маријин отац и пријатељ чувеног „хер Жике“. Послужила је и као сценографија за серије „Бањица“, „Мирис кише на Балкану“, као и недавно завршене прве сезоне Бјелогрлићевих „Сенки над Балканом“.
Овде су урађени и филмови „Последњи круг у Монци“, „Дезертер“, као и „Бал на води“ који је Јовану, можда, и највише прирастао срцу. Снимање је доживео као четрнаестогодишњак.
Сећам се Бјеле, Жике Тодоровића, Бакочевића, Гале Виденовић и да су глумци, камере, сниматељи, постајали дио мог живота, прича саговорник „Новости“.
Осим што је било занимљиво, снимања су доносила приходе нашој породици, а то је било нарочито важно у вријеме кризе деведесетих. Већи дио новца трошили смо на одржавање тих 500 квадрата приземља, који су после снимања увијек остајали у хаосу.
У једном моменту Катинкина кућа постаје главни глумац.
У серији „Горе доле“ по сценарију Гордана Михића, изабрана је да буде симбол пропадања једне класе и илустрација новог времена – прича Јован.
А дани снимања ове серије били су пуни живописних момената.
Екипа је код нас била мјесецима, буквално су живјели овдје – сјећа се Јован. – Брачни кревет мојих родитеља је по потреби „шетао“ по кући.
Никада нисам знао гдје ћу да их затекнем када се ноћу вратим из града. Једном сам дошао касно, отворио врата и буквално им упао у кревет.
Јован памти и анегдоту са снимања „Сабирног центра“. У филму се Богдан Диклић објесио на дрво иза куће. Гага Николић је у шали упитао Јованову маму: „Госпођо Катинка, не смета вам што вјешају људе испред ваше куће?“ Катинка му је мирно одговорила: „Вешају их иза куће.“
Уз несвакидашњи спољни и унутрашњи амбијент, бурна историја ове куће, могла би да постане узбудљив сценарио за неки нови филм.
Сазидали су је моји родитељи непосредно прије Другог свјетског рата – каже осамдесеттрогодишња Катинка.
Баш уочи бомбардовања, 6. априла 1941. године, живјели смо у њој мама, тата, бака, дека, брат и ја. Дан прије него што ће нас засути бомбама, деда Јова је посадио четинаре, од којих је до данас преживјело неколико стабала. Стигла је окупација, па нам се убрзо у кућу досељавају немачки официри.
После ослобођења Београда, у кућу улазе Руси, који су из дворишта каћушама гађали Њемце. Касније стиже партизанска радио чета. Са ослободиоцима, у кућу су стигли нови станари – усељено је девет породица, пренијеле су „Новости“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
