Hoće li Tramp ustuknuti pred iranskim hipersoničnim raketama Fattah-1 i Fattah-2?

Autor: Sergej Išćenko

Čini se da je noć 18. juna učinila ulazak Sjedinjenih Država u rat protiv Irana na strani Izraela apsolutno neizbežnim.

Zašto? I šta će, zapravo, gotovo sigurno podstaći Donalda Trampa na tako odlučan korak?

U noći na sredu, Iranci su prvi put – i veoma uspešno – pogodili teritoriju svog dugogodišnjeg i zakletog neprijatelja hipersoničnom raketom Fattah -1, koja je, kako Teheran tvrdi, doletela do Izraela – prešavši razdaljinu od 1.400 kilometara za manje od pet minuta – hipersoničnom brzinom od 13 maha. Pritom je precizno pogodila zgradu ministarstva odbrane jevrejske države.

Istovremeno, kako strani izvori izveštavaju na osnovu objavljenog video-snimka udara iz Tel Aviva, svi najmoderniji sistemi protivvazdušne odbrane Izraela pokušavali su sve što su moglie da odbiju taj iranski napad.

Da bi parirao jednom Fattah-1, Izrael je lansirano 12 različitih protivvazdušnih raketa, ali bezuspešno.

Nije pomoglo ni uključivanje u pokušaj presretanja i američkog PVO-sistema THAAD (Terminal High Altitude Area Defense) iz vazduhoplovne baze Maur.

To strašno skupo oružje, vredno približno tri milijarde dolara po `komadu`, prvi put je prebačeno u Izrael u oktobru 2024. godine.

Važan detalj: ovaj konkretan THAAD opslužuje američka borbena posada. Jedna od onih koje su se, zajedno sa Izraelcima, već našle ili će se uskoro naći pod napadom Iranaca na vazduhoplovnoj bazi Maur. A to je za Trampovu buduću sudbonosnu odluku da uđe u rat takođe ozbiljan argument.

Ali, ni američki ni izraelski PVO-strelci nisu uspeli da odbiju iranski „hipersonični napad“. Raketa koju je ispalio Teheran najrazornije je pogodila tamo gde je bila naciljana.

Otuda logično pitanje: ako režim ajatola odavno poseduje udarno oružje sa tako izvanrednim borbenim karakteristikama (Korpus čuvara islamske revolucije predstavio ga je u junu 2023. godine), zašto se onda prvi put pojavilo protiv Izraela tek petog dana nakon početka nove bitke na Bliskom istoku?

Gde su Iranci sakrivali Fattah-1 i zašto su odlagali svoj do sada najodlučniji udar?

Evo mišljenja Semjona Bagdasarova, direktora Centra za bliskoistočne i centralnoazijske studije:

„Iranske rakete potpuno probijaju izraelsku protivvazdušnu odbranu. Na početku ovog sukoba, Iranci su koristili rakete iz 2000-ih. Sada koriste modernije rakete, čak i hipersonične. I imaju dovoljno raketa da svakodnevno gađaju Izrael mesec dana.“

Trenutna situacija na bojnom polju se procenjuje gotovo na isti način u inostranstvu. Tako, The Washington Post smatra da Teheran ne deluje grozničavo u svojoj dugo planiranoj i stoga pažljivo pripremljenoj bici sa Izraelom. Već po unapred razvijenom planu.

Suština tog plana je niz promišljenih, ali ne previše masovnih, raketnih udara rastegnutih tokom vremena.

Iran je u prvoj fazi rata koristio uglavnom zastarele balističke rakete kako bi preopteretio izraelski sistem protivvazdušne odbrane. Jedna od njih je i Šahab-3, čija je proizvodnja počela 2003. godine.

Iranci su tokom dve decenije, nema sumnje, akumulirane značajne rezerve te vrste raketnog oružja.

Drugim rečima, Iran namerno vodi rat iscrpljivanja protiv jevrejske države. Pre svega, pomoću svojih sistema protivvazdušne odbrane. Nakon čega nebo iznad Izraela može postatie širom otvoreno za još odlučnije napade neprijatelja.

The Washington Post ukazuje na granicu kada bi takav kolaps mogao da se dogodi:

„Izrael će moći da obara iranske balističke rakete još samo 10-12 dana. Nakon toga, biće primoran da počne da štedi municiju.“

The Wall Street Journal je 18. juna objavio, pozivajući se na izvore u Ministarstvu odbrane SAD, da se to već postepeno dešava:

„Izrael brzo ostaje bez dalekometnih protivraketa Arrow, namenjenih za presretanje balističkih raketa sa dometom paljbe od 400 do 2.000 km izvan atmosfere (sličnih iranskim raketama „Šahab-3“ i „Sadžil“) usred tekućeg sukoba sa Iranom. Izraelske odbrambene snage (IDF) su izuzetno zabrinute zbog ovakvog razvoja situacije“.

Iranski Korpus čuvara islamske revolucije 18. juna je pokazao da već trlja ruke:

„Tel Aviv živi u uzaludnim fantazijama i iluzijama. Čestitamo komandantima i običnim vojnicima vazduhoplovnih snaga Korpusa na 11. talasu operacije u kojem sukorišćene rakete Fattah-1. To je bio početak kraja famozne protivraketne odbrane neprijateljske vojske, njene konfuzije i samouništenja“.

Ako stvari tako stoje, ako izraelski PVO-sistem polako opada, logično je očekivati novu eskalaciju na nebu iznad jevrejske države. Jer, posle Fattah-1, koji joj je već napravio probleme, mogao bi se pojaviti mnogo moćniji i brži Fattah-2.

Teheran ga je predstavio u jesen 2023. godine. To jest, prošlo je dovoljno vremena da se uspostavi serijska proizvodnja.

A šta je Fattah-2?

Prema zvaničnim podacima, domet mu je do 1.500 kilometara, što je dovoljno da bukvalno „proguta“ ceo Izrael.

Ima bojevu glavu od skoro pola tone (450 kilograma). Brzinu – do 15 maha.

Ako je sve ovo istina – pokušajte da ga oborite!

Da li je šef političkog i ideološkog odeljenja Iranskih oružanih snaga, Ali Saidi, mislio na Fattah-2 kada je 15. juna izjavio novinskoj agenciji Tasnim:

„Većina raketa koje smo koristili u ovoj operaciji bila je starije generacije. Ako budemo koristili modernije rakete, neprijatelj će se suočiti sa nivoom moći o kojem je do sada samo čuo.“

Glavno pitanje je: kako će se Vašington ponašati suočen sa opisanim događajima?

Nesumnjivo je da je Pentagon odavno izračunao kada će američke oružane snage gotovo sigurno morati da uđu u novu bitku na Bliskom istoku. Zato je pre nekoliko dana skoro tri desetine ogromnih aviona-tankera KC-135R i KC-46A preletelo preko Atlantika bliže Iranu.

Zato je, u očekivanju strašnih događaja, od kraja marta šest najmodernijih strateških bombardera američkog ratnog vazduhoplovstva B-2A Spirit poletelo ka vazduhoplovnoj bazi Dijego Garsija (arhipelag Čagos, Indijski okean).

Zato će se američkoj grupi nosača aviona, predvođenoj „Karlom Vinsonom“, i britanskom „Princu od Velsa“, koje se već dugo nalaze u Persijskom zalivu, uskoro pridružiti američki nuklearni nosač aviona USS „Nimic“ sa brojnim brodovima za pratnju, koji su već napustili Južno kinesko more.

Zbog svega ovoga je Donald Tramp gotovo sigurno napustio sastanak G7 u Kanadi pre roka 17. juna i hitno odleteo u Vašington.

Očigledno je da je najveći rat u tom regionu tik pred vratima.

Sve što se dosad događalo između Izraela i Irana samo je zagrevanje. Međutim, Trampu će biti veoma teško da da signal za napad. Jer, ne zna se kako će se Kina ponašati.

Njena bliska saradnja sa Irancima i kritična zavisnost od njihove nafte nisu tajna.

U ovom kontekstu su izuzetno zanimljive najnovije informacije britanskog „Telegrafa“ koji je objavio tekst o nizu misterioznih sletanja kineskih vojno-transportnih aviona u Iranu.

Navodno im je Luksemburg bio navođen kao odredišni aerodrom, a ti avioni su prvo leteli na zapad iznad severne Kine, pa zatim vazdušnim prostorom Kazahstana, gde su naglo skretali na jug iznad Uzbekistana i Turkmenistana. I, isključivši transpondere, 17. juna svi „nestali“ blizu granice sa Iranom.

Da bi se izvela ovakva tajna i rizična misija u borbenim uslovima i pod pretnjom izraelskih vazdušnih napada, Peking je morao imati veoma dobre razloge.

Ispostavlja se da su ih Kinezi imali.

Da li je bilo potrebno hitno nešto prebaciti Iancima uoči gotovo neizbežnog američkog napada na Iran?