Хиљаду година љубави
1 min read
У сусрет освећењу Храма Светог Јована Владимира у Бару, 25. септембра ове године, – а поводом 1000. годишњице од мученичке смрти овог зетског краља
Ове године наш народ и наша Црква прослављају изузетан јубилеј. Навршава се миленијум ( 1016 – 2016 ) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, хришћанског владара средњовјековне Зете. Толико дуго памћење, толико трајање спомена и култа, овог краља – мученика, свједочи о древном постојању наше колективне, хришћанске свијести. Иако Свети Јован Владимир није наш први познати владар, нити је први међу владарима овога народа који је исповједао хришћанску вјеру, – ипак, по много чему, за његово вријеме везујемо своје почетке.
Његовом историјском појавом ми значајно улазимо у међународне токове политичких и културних збивања, на Балкану, а и шире. Прије свега није занемарљиво његово учешће у турбулентним, а веома важним догађајима с краја 10. и почетка 11.вијека, везаним за сукоб цара Самуила са Византијом. Љубав између Јована и Самуилове кћери Косаре ( Теодоре ), као и трагично страдање Светога краља у Преспи, представљају, сами по себи, потресне емотивне моменте, са снажном моралном поруком, – који су се дубоко урезали у народно памћење. Али више од тога, хришћански култ, и молитвено сјећање на свијетли лик овог мученика Христовог, раширили су спомен на Јованово име, међу свим балканским народима, далеко изван Зете. Нарочито од 13. вјека, па надаље, ничу храмови, сликају се фреске и иконе, пишу се богослужбени текстови, инспирасини ликом Светог Јована Владимира. Од српских крајева, преко данашње Албаније, до Бугарске и Грчке.
Мало је тема и личности, које је изродио наш народ, и које су оволико историјски рано, а тако брзо и убједљиво, прихваћене као универзална вриједност, од свих околних народа. Чак бисмо могли тврдити, да до данас, нема много заједничких именитеља за цио хришћански Балкан, који су изникли на овом простору, а који обједињују све овдашње државе и народе, тако јасно и тако непобитно, – као што су то живот и дјело Светог Јована Владимира.
Свети владар
Појава владара-светаца је један посебан феномен хришћанске историје, потпуно нов и другачији, од древног обичаја дивинизације царева у Египту и Старом Риму. Онолико колико је хришћанство другачија и нова вјера у односу на многобожачке религије, толико су и владари са ореолима, нешто сасвим различито у односу на обожавање монарха у старом свијету. Цареви су, у прва три вијека трајања Цркве, били синоним за прогон хришћана, симбол библијског Антихриста, противници Бога. Међутим, од времена цара Константина, па све до скоро, владари постају заштитници Цркве и чувари праве вјере. У десетом вијеку, наилазимо и на појаву хришћанских владара – мученика за вјеру.
Најприје су то били они владари који су као чисте душе постајали жртве дворских интрига и борби за престо. Касније, међу њима су и они, који су своје животе полагали у одбрану народа од не-хришћанских освајача. Свети Вацлав Чешки спада у оне прве. Убио га је, на превару, рођени брат – како би се докопао владарског трона. Вацлав је страдао као већ омиљен у народу, примјер побожности, бриге за немоћне, вјерујући владар. Он је испунио ону јеванђелску заповјест о томе да „ко хоће да буде први, нека буде слуга свима“, као и онај мотив наликовања Христу по коме „Добри Пастир живот свој полаже за овце своје“.
Управо је лик Светог Вацлава постао надахнуће, сто година касније, за однос према власти који је имао Свети Јован Владимир. За мјерила овога свијета, он је „лудо“ и „наивно“ своју круну и своју главу, уступио другоме. А све се то десило управо зато, што овом владару није било најважније да сачува власт по сваку цијену, – колико да се, ни по коју цијену, не одвоји од Бога. Љубав према Богу, љубав према љубљеној Косари, – то је зетском кнезу било важније од очувања власти и трона. Земаљски поражен, а духовно уздигнут, као ни један владар са ових простора, прије њега.
И тако, са јачањем словенских држава, са увећањем њиховог броја, растао је и број оних владара, који су и са те узвишене друштвене позиције, свједочили јеванђелску смјерност и унижење пред другима. За Светим Јованом Владимиром сљедовао је Свети Стефан Дечански, а за овим Свети Лазар Косовски… и бројни други наши владаоци.
Свебалкански краљ
Величина подвига овог владара чији политички утицај није био превелики, огледа се у томе што га сви балкански народи данас доживљавају као свога. Све балканске државе имају основа да његов лик и дјело сматрају сопственом културном баштином. А управо то је занимљиво и инспиративно мјесто. Умјесто да се сада свађамо чији је он заправо, – боље би било да признамо да припада свима подједнако. И да коначно, вјековно завађени балкански народи, добију једног заједничког објединитеља. Јер, толико смо сви на њега били заборавили, – да нико нема права да га сматра искључиво и само својим.
Прије 1000 година, овај владар је владао једном мањом територијом, као византијски вазал. Данас, као онај који је посвједочио своју љубав и саможртвеност, има ауторитет да се јави као владар и вођа свих. Онај који је први у љубави, њега сви воле и за њим сви иду. Црна Гора му гради велељепни храм; Албанија, Македонија и Света Гора чувају његове мошти; Бугарска и Србија чувају бројне цркве, иконе, фреске и књижевна дјела посвећена Светом Јовану…
А кад кажемо да смо на њега били заборавили, мислим на огромно стваралачко благо које је настало инспирисано његовом личношћу и његовим временом, – у периоду од срењег вијека па до почетка двадесетог. О том благу, до скора, већина људи готово ништа није знала. Срби, Хрвати, Бугари, Грци, Албанци…. писали су о његовом животу, о ванвременој љубави између њега и Косаре, о чудима и поштовању народа, који су израсли са његовог гроба.
Православна Митрополија Црногорско-приморска покренула је обимну едицију свих дјела ( историчарских расправа, теолошких и лингвистичких есеја, археолошких проналазака, приповјетки, драма, поема…) који су до сада написани о Светом зетском краљу. До краја године планирано је да из штампе изађе седам томова ове литературе. Како која књига излази, постаје нам јасно колико смо на њега заборавили, и колико нијесмо знали оно што су наши преци и претходници доживљавали као Светињу. Од 15. до 17. септембра у Бару је одржан респектабилан међународни научни скуп „Свети Јован Владимир кроз вјекове“, као уверитира за велико црквено-народно сабрање, поводом освећења Храма у Бару.
Храм
И ето, баш је тај Храм, ток и трајање његове изградње, труд и средства која су у њега уложена, народна чекања и очекивања…. све је то израз и круна хиљадугодишње љубави, која извире из личности Светог Јована Владимира. То је дар и жртва, којом ми одговарамо на његову љубав, на Божију љубав из које све проистиче. То је и наше извињење и тражење опроста, од Светог владара, на то што смо га, у једном моменту, заборавили.
Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару, биће, ако Бог да, освећен 25. септембра, у недјељу. Богослужењем ће началствовати патријарх Јерусалима, уз саслужење представника свих православних помјесних цркава. Јерусалимски патријарх први пут стиже у Црну Гору. Први пут од када постоји Црна Гора. Први пут од када је, прије двије хиљаде година основана прва Христова црква у Светом граду. Тога дана у Бару, символички ће се спојити 1000 година од живота и мученичке смрти Светога Јована, са 2000 година Цркве у Јерусалиму. Са 3000 година од времена цара Давида, такође Светог владара, грешног човјека, Божијег човјека, онога по коме Јерусалим носи назив и „Давидов град“. Он се, као и Јован Владимир, носио са муком властољубља, и жртвовања земаљских блага, за она небеска.
То су већ три миленијума. Све ће се то сабрати у један Свети догађај, у један град – Бар. Све је то, већ одавно, упркос толиким вјековима, само једна иста прича. Прича о љубави. Љубави која траје – хиљадама година.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
E stvarno ne moze tako da se „lupa“. Kako to da je svetosavlje izmislo vladika Nikolaj, kad se jos 1855, na Ct, pred knjazom Danilom pjevalo ‘Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi“….
Malo si mi se zaigrao sa u analizi….
Gdje sam rekao da su svetosavci obavezno Srbi? Naravno da nijesam to rekao, nego ponavljam da je prije nastanka nacije (molim te procitaj ponovo sto sam gore napisao, ako mislis da polemises sa MOJIM a ne sa TVOJIM stavovima), ovdje zivio neki narod, kome ne mozemo pretresati krvna zrnca ni vaditi mokracu….nego je bolje da gledamo kulturu i duhovnost tog naroda…jer je to svakom dostupno i nesumnjivo.
Dakle, prije nastanka nacija – ovakvih kakvim ih danas znamo, ovdje je zivio dominantno slovenski narod koji je bio svetosavski u svakom pogledu. To je notorna cinjenica. Od 13. do 18.vijeka, na podrucju danasnje Crne Gore, ovdje zive svetosavci.
Ne kazem da su oni etnicki Srbi, a ne kazem ni da nijesu. To neka bude neka druga teza za diskusiju. Meni je vazno da u kulturnom i duhovnom smislu opisem ono sto je rodilo ovu naciju u 18. i 19.vijeku. Za gene i krv, – bas ne marim.
A u 18. i 19. vijeku, ovdje su Petrovici ( kao i svi vladari njima svaremene Evrope ), stvarali, – kako su znali i umjeli – neku naciju. E to je bila SRPSKA nacija.
Jeste to vjestacka i politicka tvorevina, a takve su i sve druge nacije. Mozes da se slozis sa mnom, a mozas da puknes od muke. Predazem ti ovo prvo.
Kasnije, sredinom 20.vijeka, komunisti stvaraju drugu, mladju, vjestacku naciju – CRNOGORSKU.
I tu stavi – TACKU.
Tesko je uopste ostati u stolici, a ne pasti, posto se procita ovo: „…Od 13. do 18.vijeka, na podrucju danasnje Crne Gore, ovdje zive svetosavci…“ vjerovatno je lapsus a za slucaj da nije evo par mojih misli – svetosavlje je izmislio, patentirao, zaljubljenik u Hitlera i njegovu nacionalnu doktrinu, Nikolaj Velimirovic, Mislim 1927 – mrzi me da gledam. Ucio je srbe da je otac njine nacije bio Sveti Sava i da je pod tom lozom teritorija njegove drzave optimalna, cemu i buduce generacije trebaju teziti. Kao i to, insistirao je vladika Nikolaj, da je taj Nemanjic ustajao i lijegao sa svojim narodom, srbima, u mislima. Dakle, brizni otac, izumitelj svetosavlja – taj Nemanjic (po Nikolaju Velimirovicu)…
Objasnio sam Vam gore kako su Nemanjici tretirali Serve u svojoj drzavi. Kroz primjere iz Dusanovog Zakonika vidjeli smo njihov status i „postovanje“ koje svojim podanicima – Servima – daje jedan Nemanjic, recimo u slucaju kada se sude sa pripadnikom nekog drugog naroda (Vlahom, Arbanasom…) u drzavi u kojoj zive.
Tako se ne ponasa „brizni otac nacije“ vec, prije bih rekao, tamnicar i krvnik. Ali, valjda su to bila takva vremena, kada su prevare uspijevale i falsifikatori vladali.
Ako je i to nedovoljno, svecano se povlacim iz prepiske.
Ama ljudi, nikako mi nije jasno sta oce ovi Dukljani? Evo sve lijepo kayu da su nacije nastale prije 200-300 godina. Znaci prije toga ne moze biti govora o Srbima, Hrvatima, Crnogorcima i ostalima kako ih danas znamo i kako se sa njima identifikujemo….
Samo i tada, i tako…na teritoriji Crne Gore, makar one stare oko Cetinja…srpska nacija i srpski jezik stariji su od „crnogorske nacije“ i „crnogorskog jezika“…pa bar jedno 200 godina…od prvog srbovanja Petrovica…do Djilasa….taman je toliko proslo
A sta je bilo prije nacija? Pa zivio je ovuda neki narod…kome nije lijepo da sad istrazujemo krvna zrnca, da vadimo nalaze mokrace itd. Bolje ce biti da vidimo sta je taj narod stvorio…kako je govorio….
Prije Petrovica, Vuka i Dositeja….ovaj narod ima Crnojevice koji slave Svetog Savu…ima Sokolovice iz Pive koji grade onaj manastir sa Svetim Savom…i koji su…ej….pecki patrijarski…..
Ima Balsice koji ucestvuju u izboru peckog patrijarha….i koji se cak sa Lazarom Hrebeljanovicem raspravljaju oko toga koji kandidat za patrijarha ja bolji
Ima Svetog Vasilija Ostroskog, slava mu i milost, koji je pravi svetosavac i svetogorac
Prije nacija…ovaj narod ima Cetinjsku mitropliju….ima Bozidara Vukovica…koji je takodje svetosavac….postuje i slavi Svetog Savu…A zasto su svi oni svetosavci? Pa zato sto je Sveti Sava osnovao prvu domicilnu, slovensku eparhiju na ovim prostorima.
I na kraju… ima li i jedan razlog da SPC ne proslavlja Svetog Jovana Vladimira kao svoga? Kao prvog slovenskog kralja mucenika na ovim prostorima
Ima istorijskih izvora koji ovog kralja vezju za srpsko ime…a nema NI JEDAN koji ga vezuje za crnogorsko….prije Djilasa
Pozdrav
Ma veliš li , znači ko priznaje sv.Savu taj je srbin , e pa objasni to rusima , bugarima , grcima ….
Evo se slavi i sv.Nikola , Jovan …. pa nikom ne pada na pamet da kaže da smo jevreji ?
Mada mi ni sada nije jasno kakve to veze crkva i njen svetac imaju sa nacijom ?
Zar nije crkva univerzalna kako vole reći iz MCP , ili se to po potrebi mjenja ?
Koliko te shvatam tvrdiš da pripadnost crkvi određuje naciju ?
Pa to je revucionarna , epohalna sociološka teorija , ima na Sorbonu da se izučava .
Bravo .
Eto oće SPC da posrbi Dukljanske vladare , a do skoro su ih proklinjali ?
Samo ne znam kako ćete uklopiti osvajanje Duklje od strane Raške Nemanjića , znate ono „mačem i ognjem“ .
Božoviću Rade , mene se čini da ćeš odgovor na svoje pitanje naći u „serbulama“ , prostoj obući koju su nosili robovi romeja , a od kojih uz bajku iz DAI uporno hoćete da napravite najstariji narod .
Опет Гојко фалсификује говорећи о некаквој Зети! Зар нису Византијци Владимира називали владаром Травуније? Зар му нису брата од стрица Стефана Војислава звали Травуњанином Србином? Зар му ђед није био кнез требињски Хвалимир? Зета и Диоклија су у историјској документацији периферне и спорадично поменуте локације на које су комунистички историчари Црној Гори измишљали историјске коријене. А сви знамо да је то једна тиква без коријена.
Ispade da smo mi dukljani jos stariji od Kroata i njihovog 1001kralja Zvonimira…Snjezane i sedam patuljaka, Trnove ruzice, Seherezade…
Nasa sklonost svakojakom avetanju, naprosto je kolosalna !
Ako cemo jos stariji da budemo, nema nam druge vec u Srbe da se zapisujemo, koji su, kako je opste poznato, najstariji narod na svijetu, oprosti nam Boze!
… A Milo ce nonsalantno da prebroji glasove i proglasi izbornu pobjedu.Naravno.
Kako to nema nikakve veze sa dukljasima, Crnogorcima, Srbima i Kroatama…cak ni sa Snjezanom.
Ali, nazalost, ima sa nama.
Srpski popovi na privremenom radu u Crnoj Gori po starom… falsifikuju i vrijedjaju. Vidis Perovicu, ta Dukljanska loza Vojislavljevica, prve crnogorske dinastije, je dala 9 kraljeva. Prvog Mihaila, priznatog za kralja nekih 140 godina prije nego je Stefan „Prvovencani“ dobio kraljevske insegnije od rimskog Pape. Pa onda Bodin, njegov sin, koji je zauzeo sve tamo gore do Dunava i koga cak i Bugari proglasise za svoga Cara u Prizrenu, prijestonici bugarske teme zvane Kosovo. I nasa drzava se u taj vakat zvala Duklja. A Sveti Vladimir bijese nasljednik Arhonta Petra, vladara Duklje… duga je nasa istorija… i tvrda kao kamen stanac…
Istina je jedna, nepromjenljiva. Zaobilazenje iste je Bogohuljenje. Tako nas uce i Zapovijesti. A svi cemo jednog dana Njemu na istinu…
Srpski popovi na privremenom radu u Crnoj Gori po starom
Nazalost, ovaj je domaci, te bi njegova odgovornost za izreceno trebalo da bude veca. Mitomani koriste neznanje, neprosvijecenost, Crnogoraca, pa udaraju svim raspolozivim instrumentima, sa svih strana. Jednog dana cemo se smijati ovim konstrukcijama, medjutim, danas su one (vjestacki) dio naseg identiteta.
Питање за Маса: Како су се тада звaли поданици Владимирови? Којем су народу припадали, или, којим народом/народима су седам поменутих краљева владали?
Историјски извори из тог времена не помињу Црногорце или Зећане, нити Дукљане?
Сви словенски народи који су тада населили Балкан су са собом донијеле своја имена (Срби, Хрвати, Словенци, Бугари), осим предака данашњих Црногораца? Црногорци и Македонци тек касније добијају имена и то по територијама које су населили. Да нијесу Владимир и његови владали неким безименим народом, који је поред Срба насељавао ове крајеве? Драго би ми било да ми одговорите.
Postovani, sve je to bitno drugacije; nacije su produkt star nesto vise od 200 godina. To sto Vas zanima je falsifikovao V Karadzic zajedno sa D Obradovicem i na nasim stranama, Simeunom Sarajlijom. Do Vuka, to se zvalo Servi (esnafsko ime – ne i etnicko – koje su Vizantijci nadjenuli svemu raznoraznom pokorenom stanovnistvu, kumbulju naroda i grupacija i plemena koje se zateklo na teritorije danasnje Republike Srbije) sto je kroz vjekove mutiralo kroz Serve, Serbe, Serbalje u srbe, vjestacku tvorevinu, koju su modelirali Bosanci, Hercegovci, Crnogorci, Brdjani, Arbanasi, Makedonci, Bugari, Romi i ko zna ko sve ne, doselivsi se na napustenu teritoriju danasnje Republike Srbije u drugoj polovini 18 vijeka, nakon sto su pecki patrijarsi odveli domicilno stanovnistvo na teritoriju Ugarske, kod Cesara, kao topovsko meso….
A kojem su narodu, ja bih Vas ispravio i rekao grupaciji, pri[padali stanovnici Duklje, sa svojom dinastijom Vojislavljevica, pitate se? Odgovorit cu Vam ovako – odgovor na to pitanje cete naci u „Dusanovom Zakoniku“ iz kojega mozete saznati sve o statusu stanovnistva u Drzavi Nemanjica. Servi su imali poluropski status kod Nemanjica – bilo im je zabranjeno okupljanje, zabranjeno napustanje prebivalista (bez pristanka kmeta), zabranjeno orodjavanje sa Vlasima i Arbanasima (iz jednostavnog razloga – tako bi promijenili svoj socijalni status i presli u visu klasu, prestali bi biti vlasnistvo vlastele) a postoji sijaset primjera, u Zakoniku, dje se kaze: „ako se tuze Dubrovcanin tj Vlah sa Servom, pravda ce uvijek biti na strani ovog prvog“. Dakle, odgovor o Duklji i njenom etnosu Vam je pred nosem. Jer na jednoj strani imate Rasku, Drzavu Nemanjica i status stanovnistva u njoj a na drugoj imate primjer Kneza Vladimira, njegovih postupaka (predaja Samuilu na Oblunu i posteda svojih ljudi) i dukljanskog naroda koji ga podize na kult sveca uprkos unistavanja sveg s’ecanja vezanog za Voislavljevice od strane okupatora, Nemanjica. Razlicita matrica ponasanja, razliciti geni…
Sve ostalo su lazibajke, romanticarska „istina“ nacionalnih radnika…
Мени се, Масо, чини да је истина само оно што Ви тврдите и само онако како га Ви тумачите. Нијесте ми одговорили нити набројали племена која су живјела у Дукљи тада?!
Погледајте Историјски лексикон Црне Горе (Андријашевић, Растодер и други) па ћете на страни 1117 видјети да се Срби на овим просторима први пут помињу још у деветом вијеку, много прије Дукљана, ма шта то у етничком смислу значило.
Ако погледате Византијске изворе (том 2, 3 и 4) видјећете шта о насељавању ових простора пишу Јован Скилица, Скиличин Настављач, Какевман, Јован Зонара, Константин Порфирогенит и други. Сви редом поминју Србе као народ који је населио Рашку, Конавље, Захуљје, Травунију, Зету и друге области. Нико не поминје Дукљане као неки посебан народ, или макар посебна племена. А Скилица, Какевман, Зонара и други помињу Стефана Војислава као Србина. Тако да вам прича о „фалсификованју српских попова“, на Вашу велику жалост, не стоји.
Прича о Србима као слугама Немањића и народу другог реда је, најблаже речено, чудна. Што би Немањићи своју државу називали по слугама и грађанима нижег реда? Теза о разарању и окупацији дукљанске државе и дукљанских вриједности од стране Немањића је историјски неутемељена. Ниједан школовани историчар Вам неће потврдити Ваше наводе. Једино ћете их наћи код приучених историчара, попут правника, књижевника, публициста, библиотекара (све историчари аматери) који тако тумаче историју.
Покојни Димо Вујовић се научно исмијавао Радославу Ротковићу, Војиславу Никчевићу, Саву Брковићу, Шпиру Кулишићу, Бранку Бањевићу и осталим историчарима – аматерима, који су покушавали да „научно“ заснују данашнјег Црногорца са хиљадугодишљом традицијом, која са свима народима, племенима и културамаима има додира и блискости осим са Србима.
„… Што би Немањићи своју државу називали по слугама и грађанима нижег реда?…“ U tome je i ljepota sve ove pisanije – ta Drzava se u srpskoj istoriografiji naziva Drzava Nemanjica a naziv Srbija je falsifikovani latinski naziv za tu zemlju – Serviae sto znaci Zemlja Slugu, Serva, kako su je i nazvali Vizantijci i Latini. Apsolutno indenticno kao i uspostavljanje Crkve Nemanjica na Prevlaci – znaci crkva vladarske porodice/ dinastije u kojoj su svi Nemanjici redom proglasavani za svece iste, lise anatemisanog Dusana…
Sto da se rece o ovoj Vasoj misli: „… Теза о разарању и окупацији дукљанске државе и дукљанских вриједности од стране Немањића је историјски неутемељена…“ ovoj Vasoj tvrdnji suprostavicu rijeci „Stefana Prvovencanog“ iz njegovog „Zitija svetog Simeona“ a koja se ticu sudbine gradova u Duklji, lise Kotora: „…Ostale gradove poobara, i poruši, i pretvori slavu njihovu u pustoš…“.
Tako se ne ide u prijateljsku kucu, zar ne?!
„Srbi ma sta to u etničkom smislu značilo“ ?
A šta bi moglo značiti ? Zar misliš da je to bila neka posebna etnička grupa ?
Nema tu puno filozofije , od dostupnih istorijskih izvora ima DAI i Ljetopis popa Dukljanina , DAI je kao pisan u X vijeku , prepisivan u XII , a opisuje dešavanja iz XI vijeka , e bili se smio zakleti za nešto iz njega ?
Ja nebih !
Opisivati precizno događaje 400-500 godina unazad jednostavno nije moguće ni danas sa svom tehnologijom , a ne onda .
Interesantno je kod vas novosrba da kada citirate izvore pola preskočite , eto taj Skilica veli da je Vojislav srbin , a za Mihaila Vojislavljevića veli da vlada hrvatima i stoluje u Kotoru ?
Porfirogerit ne navodi da su Duklju naselili srbi , pa sve u svemu još niko rastumačio nije ko je koga tada i zašto , ali sve to ni najmanje bitno nije za nas današnje crnogorce .
Mi svoj identitet temeljimo na svom posebnom državnom i istorijskom kontinuitetu , a ne na etničkom ili vjerskom naslijeđu .