Hiljade hrišćana učestvovalo u litiji sa čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice na ostrvu Tinos

Svake godine, ali ove sa posebnim toržestvom, skoro svi stanovnici ostrva Tinos, turisti i vjerujući sa svih strana Grčke dođu da zajedno sa sveštenstvom učestvuju u bogosluženjima ( Večernja i jutarnja bogosluženja, sv. Liturgija i molebni kanon Presvetoj Bogorodici), na dan sv. Pelagije koja je pronašla Ikonu Majke Božije.

Povjest o čudotvornoj Blagoveštenjskoj ikoni Presvete Bogorodice „Velikoblagodatne“, na ostrvu Tinosu u Grčkoj

Predivna Blagoveštenjska ikona presvete Bogomatere, koja se danas čuva na ostrvu Tinosu u Grčkoj, potiče još iz doba prije arapskog ropstva, koje je bilo davno prije turskog ropstva. Kada i kako je ova svetinja dospela na Tinos ne zna se, ali predanje narodno vezuje je za svetog apostola i jevanđelista Luku. Za vrijeme jedne katastrofe, koja je zadesila ostrvo Tinos, Ikona je bila zatrpa na pod zemlju, gdje je ostala oko 800 godina. A pronađena ona bi ovako:

Na mjesec dana pred izbijanje ustanka u Grčkoj protiv Turaka, 1821. godine, Presveta Bogorodica se javi u snu jednom blagočestivom baštovanu, osamdesetogodišnjem starcu Mihailu Polizoisu, doseljeniku na Tinos sa ostrva Androsa. Ona mu u snu reče da u obližnjoj njivi Antonija Doksara, sjeverno od grada zvanog Sveti Nikola, nalazi se zatrpana u zemlji Njena blagoslovena Ikona. Ovaj bogobojažljivi čovek, kada se ujutru probudi, ispriča svoje viđenje parohijskom svešteniku, a ovaj arhijereju toga ostrva po imenu Gavrilu. Vest o tom viđenju pronese se u toku dana i kroz ceo grad, i svi ljudi rešiše da pomognu oko toga da se sveta Ikona pronađe. Ali i pored sveg upornog traženja i kopanja, ljudi ništa ne nađoše, zbog čega mnogi pomisliše da to nije bio istiniti san nego samo fantazija ovoga Mihaila. Tako ta stvar uskoro pređe u zaborav.

Ali sledeće 1822. godine, prve nedelje jula mjeseca, desi se jedan druti čudesan događaj. Na jedan sat od gradskog naselja, na najvišem vrhu ostrva Tinosa zvanom Kehrovuni, nalažaše se jedan ženski manastir iz 10. vijeka. U manastiru među osamdeset monahinja življaše i prepodobna monahinja Pelagija, koja beše došla u manastir u svojoj 17. godini i življaše sama u jednoj keliji. Te noći uoči nedelje ona oseti u snu da se maleni prostor njene kelije iznenada ispunjuje svetlošću. Iz te svetlosti njoj se javi Presveta Bogorodica i zapovedi joj da ode u grad i kaže manastirskom staratelju Stamatelu Kagadisu, da on otkopa dom Presvete, koji se nalazi zatrpan na zemljištu Antonija Doksara u blizini spomenutog grada Svetog Nikole, i da onda on sazida na tom mestu veliki i lep hram Njoj. Uplašena Pelagija ne reče sutradan nikome ništa o svome viđenju, pa ni svojoj igumaniji. Samo se moljaše Bogu. Tako u ćutanju ona provede sedam dana, moleći se neprestano Bogomateri da je nauči šta treba da radi. Noću uoči sledeće nedelje, ona vide isto viđenje i dobi istu zapovest od Panagije (= Presvete). Pelagija opet provede nedelju dana u nedoumici šta da radi, a nikome se ne poveri. Treće nedelje istoga meseca jula, po treći put se ponovi isto viđenje, i tom prilikom Majka Božja ukori Pelagiju za neposlušnost: Ona joj zapreti da će umreti ako ne bude poslušala. Isto tako joj reče da će i onoga čoveka i celo ostrvo zlo snaći ako Je ne poslušaju. Na pitanje Pelagijino: Kako će taj čovek moći da podigne tako velik i lep hram, Bogomati odgovori: Ja ću se o svemu pobrinuti. – A ko si ti, Gospođo moja? zapita Je Pelagija. I dobi ovaj odgovor: Blagovešćuj zemljo Radost Veliku! Posle toga Majka Božja iščeznu. Pošto već beše zora, Pelagija ustade i pođe najpre u crkvu. Po završetku svete Liturgije u crkvi, ona sve ispriča igumaniji manastira Melaniji, i ona je posavetova da izvrši zapovest Majke Božje.

Sutradan Pelagija otide onom čovjeku Stamatelu i ispriča mu svoja viđenja. A on je posavjetova da sve to kaže i episkopu. Episkop tinoski Gavril, koji bješe rodom sa Krita, bješe čovek duhovan i dobrodeteljan. Kada ču kazivanje Pelagijino, on se zaplaka od radosti, i reče joj: Blažena si ti starica, i blago tebi što te je Majka Božja tri puta posjetila u keliji! Pošto preosvećenom arhijereju ispriča to isto i Stamatelos, arhijerej se prisjeti i onog ranijeg viđenja baštovana Mihaila, pa se riješi da po svaku cijenu učini sve što treba da bi se pronašao hram i Ikona Presvete Bogomatere. Zato sledećeg dana on zvonima crkvenim sazva sav narod iz grada da dođe u mitropolitski hram Svetih Arhanđela. Srećom, u to vrijeme ne bješe nijednog Turčina na Tinosu. Kada se narod sabra, vladika im ispriča viđenje monahinje Pelagije i pozva narod da pomogne pri kopanju. Narod se listom odazva, a domaćin njive dozvoli, te početkom septembra 1822. godine otpoče prekopavanje njive. Posle kopanja više od jednog mjeseca pojaviše se zidovi jednog drevnog hrama. Narod nastavi prekopavanje, ali Ikonu još nigdje ne nađoše. To mnoge obeshrabri, i izgubivši vjeru, oni prestadoše kopati.

Ne prođe mnogo dana kako se prestalo sa kopanjem, a žena Stamatelosova Irina i sestra mu Katarina razbolješe se na smrt. Utom stiže i vijest da se na jednom kraju ostrva pojavila kuga. Stamatelos se veoma uplaši, jer se sjeti one prijetnje koju Presveta izreče Pelagiji, te sa narodom otide da umoli vladiku da se nastavi sa kopanjem. Episkop bješe i sam mislio da nastavi sa iskopavanjem i sa pripremama oko podizanja novog hrama Majci Božjoj, zato sada izdade naređenje da se radovi odmah nastave. Uskoro bi otkopan stari hram i jedan presahli izvor pokraj njega. Osobito se žurilo Stamatelosu da se otpočne sa zidanjem hrama, jer je, vidjeći da mu je Presveta Bogorodica odmah čudesno iscelila ženu, verovao da će tako prestati i zaraza kuge na ostrvu. A iscjeljena mu žena Irina dade za zidanje hrama sav svoj miraz koji imađaše. A to beše deset hiljada talira.

Radovi se brzo nastaviše, tako da već prvog januara 1823. godine episkop sa narodom dođe da izvrši osvećenje temelja novoga hrama, koji bi osnovan tačno na temeljima staroga otkopanoga hrama. Ali po promislu Božjem svi bjehu zaboravili da donesu vodu za vodoosvećenje. Videći da nema vode neki potrčaše u grad po vodu, a jedno dijete pritrča vladici i reče mu: Voda nije potrebna, jer onaj ranije presahli izvor sada je pun vode. Tada zahvatiše vodu iz ovog novoobnovljenog izvora, i episkop izvrši osvećenje, a građenje se nastavi. Ovaj izvor i do danas postoji kraj hrama Majke Božje na Tinosu, i iz njega pobožni narod zahvata svetu vodicu i odnosi je u svoje domove.

Građenje hrama bi nastavljeno, i za mjesec dana on bi dovršen. U toku tih radova bjehu pronađeni još i drugi ostatci i djelovi staroga hrama i njegovih sasuda, ali sveta Ikona još ne bi pronađena. Tako prođe i cio mjesec januar i daće praznik Sveta Tri Jerarha, 30. januara. Toga dana oko podne, jedan radnik iz sela Falatada po imenu Manojlo Macas, inače zvani Spanos, kopajući zemlju između izvora i pritvora crkve, iznenada naiđe na jednu daščicu. Zagledavši je dobro on vide da je to dio neke ikone. On nastavi dalje da kopa i uskoro nađe i drugi dio te ikone, koja je svakako pri ovom kopanju i bila razbijena. Pošto brzo opraše vodom sa izvora oba dijela ikone, na njima se ukazaše likovi Presvete Bogorodice i Svetog Arhangela Gavrila, jer ikona beše Svetih Blagovesti. Radost svega naroda beše neopisiva. Ova radost postade još veća kada stiže i vest da je kuga na ostrvu prestala, što bješe prvi znak i prvo čudo ove čudotvorne Ikone Majke Božje, prozvane zatim Μεγαλόχαρη (Velikoblagodatna). Jer naime, otac jednog djeteta zaraženog ovom strašnom boljkom, uze odmah malo od one zemlje koja beše na Ikoni, i pomazavši njome dijete, nađe ga drugi dan potpuno zdravo. Slično njemu postupiše i drugi bolesnici, i odmah ozdraviše.

Pošto pobožni narod cjeliva pronađenu Ikonu, episkop je uze i sastavi i voskom dobro zalijepi, pa je onda prenese i postavi u novopodignuti hram Presvete, na svenarodno moljenje i poklonjenje. Kroz tri dana po pronalasku svete Ikone, to jest 2. februara na praznik Sretenja, bi otslužena prva Sveta Liturgija u novom hramu. Po Svetoj Liturgiji bi izvršena litanija (molitveno obnošenje) svete i čudotvorne Ikone svuda po gradu, uz učešće svega naroda i klira. Uz to još, ovaj pronalazak čudotvorne Ikone Bogomatere poveća nadu pravoslavnih hrišćana na potpuno oslobođenje od turskog mnogovekovnog ropstva, koje oslobođenje već beše otpočelo.

Čudotvorna Blagoveštenjska Ikona Presvete Vladičice naše Bogorodice od tada počiva u Njenom velelepnom hramu zvanom Evangelistrija (tojest Blagoveštenjska crkva), neprekidno čineći mnogobrojna čuda svima koji joj sa vjerom pristupaju. Osobito se mnoga čudesna isceljenja događaju pred ovom svetom Ikonom svake godine na praznik Uspenja Majke Božje i na Blagovesti. Tada se na ostrvo Tinos okuplja bezbrojno mnoštvo vjernika iz čitave Grčke, koji dolaze posebnim velikim brodovima da se poklone i pomole svetoj Ikoni Velikoblagodatne Matere Velikodarodavca Boga našeg. Mnogobrojna čudesa koja čini Presveta Bogorodica preko ove svoje Ikone zapisana su u posebnim knjigama, koje se čuvaju pri hramu Evangelistrije na Tinosu.

Izvor: Mitropolija