• Поглед

Хајде да наставимо

1 min read

9 година ‎ ИН4С

Не знам колики је капацитет и издржљивост уваженог Портала да прими небројене транскрипте писама, али искључиво државних хартија, које писмо и језик ових крајева означавају српским. Али, вјерујем у демократски капацитет часне Горе. И вјерујем у земљу. Земља не држи криве зграде.

Револуционарне мијене вуку и упрежу искључиво некритичку мисао. Упрежу мноштво младих глава које, по природи ствари, не познају смирење. Али, позив на разбор данас не трасира, као што је то трасирао 1941-1955. пут у јаму. Данас слободно разговарамо. Емисија високо експонираног новинара у најмање два наврата експлоатисала је и снажно инсистирала на документима о српском језику, писму и народу. Настојало се утврдити да тако нешто овдје није постојало до периода последњих владика Петровића.То је управо био повод да преко страница Портала ИН4С пружамо исписе из архивских докумената Црне Горе и оних докумената која се односе на Црну Гору.

Утврдили смо да је непредвидљиви колико и сам живот политички контекст у прошлости могао водити констелацијама које су путеве ових земаља могле управљати ка различитим државним саставима. Политичке олигархије ових земаља тежиле су разним странама.

Али, како год данас значајни дио Црне Горе гледао на питања свога етницитета и његових темељних обиљежја, он ипак, мора одговорити на питање: како се кроз историју, чак веома дубоку и далеку, именовао његов језик? Језик и писмо балканског тла? Има ту још нешто пуно одређеније и убједљивије. До тога нечега долазимо када поставимо једноставно питање: Како се тај језик и то писмо није називало? Или још тачније: како се никада није називало?

И овом приликом подсјећам на једну исправу Државног Архива у Дубровнику из 1407. године. Она је настала по диктату великог војводе који је у своме посједу држао значајне, јако значајне, територије касније Црне Горе. Познато је да је посланик и повјереник великог војводе русага босанскога Сандаља Хранића Прибислав Похвалић у Дубровник одлагао његове заложене драгоцјености и новац.

Тако и у периоду када је Сандаљ живио са Катарином и касније, када је његова жена била Јелена, кћер Светог Кнеза Лазара. Сандаљ је у више наврата одлагао драгоцјене иконе. Након више интервенција у Дубровнику Прибислав Похвалић је у име банице Анке, бана Вука Вукчића и војводе Сандаља потврдио депозит и на маргинама својом руком написао:

“У име Божије амин. У љето Рождества Христова хиљаду и четирсто и седмо љето мјесеца јануара девети дан, ја Прибислав Похвалић посланик банице Анке и господина војводе Сандаља и госпоје Катарине Сандаљевице свједочим и мојом руком записујем јер ови лист српски у овом тетрагу писани близу овог мог писанија да се има одписати и одписах га мојом руком како да није тврд у ничему и да се с њим не може питати ништа од поставе што се у њему уздржало. И у другом листу српском који је прије овога, тако њега отписах…”

Надаље, Прибислав сјећа на први лист “српски” из 1406. године. Прибислав је у Дубровнику начинио низ службених забиљешки и ријетко се могла указати потреба да именује писмо којим је писао. Али, када се указала потреба, која се у овом случају не може одредити као императивна, он је то учинио сасвим разговјетно поновивши на три мјеста у једном кратком запису како се то писмо (и језик) назива.

Велики проблем теоретичарима револуције представља управо то име језика и писма које је упадљиво дисперговано и које врло прецизно одређује мноштво старијих листина. При том, велики и нерјешиви проблем отвара чињеница да се нигдје у документима и књигама ни овако давних периода, ни касније, када се конституише име Црне Горе или Херцеговине, то писмо и језик не назива црногорским или херцеговачким. Чак, да би ствар била тежа, ни у случају старе државне тековине босанске, изостаје именовање писма и језика босанским.

Дакле, још једном, темељни балкански народ баштини српски језик и писмо и тако тај народ именује свој језик и писмо. Еманципација тога термина представља појаву његове природне и урођене снаге.

Мени није познато да су у тадашњој Црној Гори писало или говорило другачије него је писао и говорио посланик Прибислав? Знам да су преци Петровића у томе часу живјели негдје у опсегу Сандаљеве земље касније прозване Херцеговином. Они још нису могли утицати на Црногорце да се прозову Србима како су се, видјели смо, у наредним вјековима прозивали.

Има фамилија, па и владарских фамилија, чији раст доврши светошћу, а догађа се и обратно. Урушавањем. Тако је и са народима.

Ја не могу да видим модел који би био пожељнији од разборитости. Не могу да препознам да је у напредак рушење гробне капеле митрополита. То је револуционарна Црна Гора погазила светост и одабрала таму. Црна Гора се тада декларисала пред једним човјеком и томе једном човјеку показала своје лице. Црна Гора је у том часу рушила гробну капелу искључиво како би Јосипу Брозу Титу, који то од ње извјесно није тражио, показала свој револуционарни кредибилитет. Црна Гора је томе човјеку показала не да је раскинула са својим највишим човјеком, него са Богом Словом.

Аутор: Горан Комар

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: