Пише: Бећир Вуковић
Црногорци су дочекали и тај дан.
Хрватски предсједник на Цетињу, а истог дана Митрополита црногорског, са Цетиња, одведе у полицију.
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
Зла надживјех твоја сваколика,
А с најгорим хоћу да се борим!
Под Ловћеном вијори се застава Хрватске. Вијори се и на улазу у Цетиње покрај великог Ободског слова О.
Хрватског предсједника дочекао је црногорски предсједник, који је у земану војштио на Дубровник. Али, данас, грле се по Цетињу. На Обилића пољани, једва су их перјаници раставили.
Хрватски предсједник упловио је на ратном броду. То је чиста и јасна порука што се, макар, Превлаке тиче. Напосе, и ципцијеле Боке – Невјесте Јадрана. Све у једном дану, о једноме трошку.
Сјутра, на ноге иду Которскоме бискупу, испред светог Трипуна. Не знамо да ли ће се спроводити дисциплинске мјере НКТ док буде танцовало коло Бокешке морнарице, али знамо да фратре неће приводити у полицију на саслушање.
Можете ли замислити, како предсједник Србије у каквом војном транспортеру, слијеће на аеродром Тиват. Знао сам да немате такву имагинацију. Ни по јада. Али, можете замислити како се вода Бококоторског залива раздваја ко Црвено море.
Не чусмо коментар вајног министра војног, који је прије неколико дана фантазирао како Србија гомила војне трупе на граници са Црном Гором.
Паралелно овдашњим збитијима, истог дана у Србији, Александар Вучић слави највећу изборну побједу у новијој историји. Није оставио ни мрвице на столу, ни у чанку.
Грешна ми душа, изостало је нешто врло велико у успутном плајпичењу мојковачких професора – дезертера. Професорица Ивана Гордић – Мрдовић шетала је са својим ђацима – матурантима. Како су у српском језику запретане многе моћи и тајне и генетски кодови: Гордић упућује на – гордо – на нешто поносито а старинско, а Мрдовић, кад се намргоди, знајте да крупну мисл’о носи, јербо, ваља оправдати свако Божије слово. Оправда га и професорица Ивана Гордић – Мрдовић. Зато и води црквени хор при Храму у Мојковцу, и душе вазноси тајноводственим лествицама у небеске баште.
Гордо, у језику српском и руском, вазда гордо зазвучи одавде па све до руских степа. Зато се ваља опоменути и Горког и – гордог човјека – ако у Црној Гори уопште још ико учи српски и руски језик. Зато, поздрав, Вама, професорице.
Пошто још нисам Илузија, илузорно је очекивати – отписаније от професора. Чему, отписати, чему. Пачему. Па ничему.
Један дечји песник пише, да је у његово време, учитељ тукао ђаке зато што га не воле. А, ђацима било жао учитеља, јер је цео разред знао, да их туче јер га жена не воли. Ето, како су ђаци опраштали учитељу, јер је гладан љубави.
Поздрав и Вуку Вуковићу, који врати инспекторску – полицијску значку, и одрече се чина Партијске полиције.
Мило ми што је Вуковић, што јесте, јесте…
Вуковићи не би смели бити партијски фаслаци. Нарочито не драматис – депеесовски, са којима народ бије потоњу битку за одбрану части Црне Горе. Зато што си имао снаге да полицијску батину замијениш крстом, и станеш на чело народа – литије – поздрав, Вуче..!
Испод вите јелике, Вукова мајка, бијелу је вуну прела.
Враћам се из Васојевића, од трећих Вуковића. Од Мира испод Зелетина. Прољећни велови измаглице вијоре изнад Божића, и Лелејске горе.
Црни џипови шферцера балвана и дроге, јурцају од Локава према жубор ли водама светог Лима.
Онамо, ‘намо, за брда она,
Говоре да је разорен двор,
Мојега цара; онамо, веле,
Био је негда јуначки звор.
Са таласа Радио – Београда уживах у српској Марсељези. Радио Београд – Други програм. Сећање на легенде. Света Вуковић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
На страну песникове маргиналије,180.000+ српских честица у НдЦГ доживљава своју националну катарзу и међу њима свако мало на српском небу заблистају звијезде сјајне.
Национални Црногорци су се једући све веће и веће порције гованах сервираних од црногорско-усташко-балијског режима ћутке помирили са својом судбином и ту вртале више нема.
Једино црногорствујушчим ,идентитетским хибридима са менталном мапом мјене 19-ог у 20-и вијек, и даље ништа није јасно.
Нити ће.
Живели лекари!
Драги Бећире, лијепа је ова исправка о мојковачким професорима. Хвала Ти. Али би помињање Горде професорице у јучерашњој колумни, заједно са професорима из Крагујевца, био пун погодак. То је заслужила,и у овом тренутку показала храброст која ме увјерава да је је спремна за своје ђаке жртвовати се исто као и професор Павловић. Респект до неба и захвалност вјечна професорици Ивани Гордић. Захваљујући њој и њеним дивним ђацима Мојковац прекјуче није понижен. А свијема нам је улила и нову снагу и вјеру да се са сваким злом изборити може.
E fina slika ide u svijet. Nema dostojanstva više no u tragovima.
A zašto ne
Zar ima neko pametniji, mudriji, načitaniji KOPETENTNIJI
od našeg VISOKOPREOSVEĆENOG VLADIKE da dočeka bilo
koju delegaciju
I netrebaju mu prevodioci
„Хрватски предсједник на Цетињу, а истог дана Митрополита црногорског, са Цетиња, одведе у полицију.“
Није случајно што је Митрополит јуче провео толико времена у полицији. Супруга хрватског предсједника је тражила да обиђе Цетињски манастир, за м.ђ. не би било згодно да је у манастиру дочека Митрополит.