Feljton: Njegoš i Lovćen (VII dio)
1 min read
Austrougarski plan o aneksiji Lovćena i drugih oblasti duž granice sa Crnom Gorom
Kakav je pakleni plan bio protiv srpskog naroda pripreman najbolje se pokazuje na osnovu dva, primera, do kojih se došlo:
1) U bečkom Državnom arhivu sačuvana je karta na kojoj je označena buduća granica između Austro-Ugarske i pobeđene Crne Gore, upravo šta je pripremano da se od nje oduzme i anektira: Lovćen i krajevi duž granice predratne, i time nova granica bi se spustila ispod Lovćena do Bajica. Šta je bilo predviđeno za anektiranje označeno je na ovde priloženoj karti, upravo sve ono što je pokazano kosim linijama između predratne i tako zvane pobedničke granice, tj. buduće granice. Time je Crna Gora sabijana u Zetu. Ta mapa je pripadala E. Otou, za vreme rata pukovniku Ministarstva inostranih dela na Cetinju, onog koji je pripremao snošenje Njegoševih kostiju sa Lovćena.
2) Među dokumentima koje je Komnen Bećirović našao u austrijskom Državnom arhivu postoji i pismo od 16/29 maja 1916, koje je pisao dobar poznavaoc prilika u srpskim zemljama, Leopold Mandl. On je ovo pismo uputio tadašnjem ministru inostranih dela, grofu Otokaru Černinu, a ono glasi:
„Vaša ekselencijo, prethodniku vaše ekselencije izneo sam, po službenoj dužnosti, svoje ideje o odnosu Austro-Ugarske Monarhije prema balkanskim Srbima. Kod njega sam naišao na odobravanje i na interesovanje čoveka, koji je sam dugo živeo među balkanskim Slovenima, pa je stoga poznavao njihov neobičan mentalitet.
I Vaša ekselencija je bila ljubazna da rečju i priznanjem proceni moje do sada predate radove, zbog čega sam veoma srećan. Kad ovo ističem, dozvoljavam sebi da Vašoj ekselenciji ponovo podnesem dva predloga čije bi sprovođenje, verujem, moglo biti od koristi za naše odnose prema Srbima na Balkanu.
Van svake sumnje je, kao što će uvek biti sudbina Crne Gore, da će se snažan masiv Lovćena pripojiti Austro-ugarskoj oblasti. Na Lovćenu se sada nalazi grob velikog vladike Petra II Petrovića Njegoša, zvanog Rade, koji je, mislim, tridesetih godina prošlog veka sahranjen na vrhu planine. U svome testamentu on kaže, da želi da ga tamo sahrane, jer će Lovćen pripadati Crnoj Gori sve dok se njegov grob tamo bude nalazio. Mnoštvo pesama o tome sa zanosom pevaju crnogorski guslari. Moj predlog je sad da telo vladike Petra II treba ekskumirati i da ga njegovo veličanstvo, naš milostivi car, preda, uz velike vojne počasti, u srebrnom sanduku sa grbom Petrovića i grbom autokefalne crkve (!) pa da se, pošto se prenese u jedan od manastira na Cetinju ili u Ostrog, sahrani u grobnici igumana ili porodice Petrović Njegoš.
Danas se upravo može izvesti ovaj raskošan čin uz pomoć celokupnog crnogorskog sveštenstva, koje mora da se drži (!) naloga vojnog guvernera. Za vreme mira, ili primirja, prenos ostataka Vladike sa vrha Lovćena u unutrašnjost zemlje već bi stvarao teškoće, i ono što bi danas u svesti Crnogoraca izazvalo povoljan utisak, posle rata bi već dalo povoda za uznemirenje i pobune.
Ako bi smo ostavili Vladiku Petra II u njegovom grobu na Lovćenu, Lovćen bi neprestano bio stecište hodočasnika, otvoreno od strane velikosrpske propagande i postao bi cilj zavjerenicima kao i oruđe planova.
Drugi predlog koji želim da podnesem Vašoj ekselenciji na rasmatranje je sledeći: manastir Dečani kod Peći, jedna od najvećih srpskih svetinja, koju je osnovao „sveti” Stefan Uroš III, godine 1904, je pod pritiskom ruske vlade i Sv. Sinoda u Petrogradu predat ruskim svešetenicima. Srbi su to vrlo nerado učinili i stoga su nacionalistički listovi u Beogradu žestoko napali tadašnji kabinet generala Save Grujića – Nikole Pašića.
Moj predlog je u vezi sa tim, da vojni guverner u Crnoj Gori još dok traje rat, a na osnovu ukaza, protera ruske monahe i njihovog igumana Vasilija iz Dečana, u koje su svojevremeno nezakonito postavljeni i da se manastir zajedno sa prihodima od crkvenih imanja preda crnogorskim ili srpskim kaluđeroma. Ovo bi Srbi i Crnogorci pozdravili sa volikim zadovoljstvom, a Austro-Ugarska
bi se istovremeno oslobodila ruskog gnezda na Balkanu, koje sasvim sigurno nije bez namere”.
Ministar inostranih dela je 1/13 juna, povodom ovih predloga, odgovorio Mandlu u Beču: „Sa interesovanjem sam pročitao vaše pismo koje se odnosi na prenos ostataka vladike Rada sa Lovćena na Cetinje i na udaljavanje ruskih monaha iz manastira Visoki Dečani. Čast mi je da vam u vezi sa tim saopštim da je prvo pitanje, na osnovu sporazuma između Ministarstva inostranih dela i Visoke vojne komande, već rešeno i da je prenos izvršen 12. avgusta prošle godine u prisustvu predstavnika generalnog guvernera na Cetinju i tamošnjeg mitrpolita.
Što se tiče ruskih monaha iz Visokih Dečana, odlučeno je da, po ulasku naših trupa, vojska odstrani ove strance u pozadinu”.
Stvarno, i pored sva želje da završim ovaj dijalog, budem izazvan da još nešto moram reć. Dr Radović navodi: “Od života besmrtnoga odrekla se samo stoka!” U čemu je ta “besmrtnost”? Je li u izdaji svoje zemlje alavom susjedu koji negira naše ime i postojanje i hoće da bude sve njegovo i njegovog besmrtnog nebeskog naroda ili je besmrtnost u odbrani svojega a poštovanju tuđega? Mfromyu koji živi vjerovatno neđe u Australiji kaže da smo kukavice i udvorice (Kome?) a nijesmo heroji jer bi trebalo da se brinemo i borimo za tuđu a ne svoju zemlju!? Gospodine Mfromyu, Kralj Nikola je poveo crnogorsku mladost u mojkovačku bitku za račun onoga koji nas danas i ne priznaje za narod. Ta bitka je koštala CG ogromnog broja žrtava a samog Nikolu krune i ponižavajućeg života i smrti u izgnanstvu! Pogledaj danas kakav ugled kralj Nikola ima kod Srba zbog svega toga što je učinio i jeli to vredelo tolikih žrtava? I ti nam preporučuješ da nastavimo da i dalje srljamo u takva “junaštva”!? Odbrana svoga i svoje države i evidentne posebnosti, borba za bolji i srećniji život svojeg i poštovanje drugih naroda je i čojstvo i junaštvo, a to za šta se vi zalažete je čista izdaja!
Moram opet da citiram Njegoša: “Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi”. To je ta besmrtnost o kojoj govori i kralj Nikola. Njen koren nalazi se u rečima Svetog cara Lazara: “Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i dovijeka”. Svi vladari iz svetorodne loze Petrović Njegoš znali su da im je temelj države Kosovo i Metohija a krov Lovćen.
Citat: “ Ne, nije to. Najveću grešku je učinio što je prihvatio uzaludnu bitku koja je, i pored trenutne pobjede, donijela Crnoj Gori ogromne žrtve i nesreću…”
Nijedna bitka koju je crnogorska vojska vodila u Velikom Ratu nije bila uzaludna, mada se u pismu koje je poslao Janko Vukotic Petru Martinovicu, nacelniku staba Sandzacke Vojske pominje “uzaludno herojsko drzanje” (parafraziram jer je original pisma na Cetinju, a ja sam 7000 km daleko). Komentator ovdje dovodi (mozda nesvjesno) u isti kontekst, herojsko drzanje crnogorske vojske tada, sa sadasnjom brukom i izdajom, kada Crna Gora nema ni vojsku ni kicmu i to je nedopustivo. Vidjecemo gdje ce vas, Dukljani, vas “realno politicki” attitude i kukavicluk dovesti! Vrlo dobro vi znate kao i mi ko smo i sto smo sada, a ko smo i sto smo bili. Posto mislite da ce Crna Gora stici dalje sa kukaviclukom i udvoristvom, nego gdje je stigla sa heroizmom i zrtvovanjem, recite to otvoreno! Ali tada je to ona dobro poznata Njegoseva o svinji i orlu.
Nema tragedije bez tzv tragične greške. Tragična greška kralja Nikole je bila zanošenje srpstvom i nadanja koja je u vezi s tim imao.Crna Gora je Crna Gora. Nije i ne može bit Srbija. Samo u Načertaniju I. Garašanina Crna Gora je srpska država i to najvažnija jer ima izlaz na more, kao i BiH i Hrvatska sve do linije Karlovac Karlobag Virovitica, pa Makedonija i sjeverna Albanija. Srbija je na hiljadu načina pokušavala Crnogorce a posebno vladajuću lozu privoljet srpstvu. U vrijeme knjaza Danila, Njegoša, kralja Nikole podmićivanjem , darovima i slanjem odabranih emisara koji će ih ubijedit da su oni Srbi (Simo Milutinović Sarajlija, Matija Ban i dr). Kad sve nije išlo kako treba išle su i prijetnje. Danas se to radi prisvajanjem i posrbljavanjem poznatih književnika i naučnika kao i veoma drskim falsifikatima istorije , a po najviše preko veoma moćne SPC. Nema niđe u svijetu pravoslavne države sa crkvom druge zemlje do kod nas!Svi ratovi 90-tih vođeni su zbog velikosrpske ideje i CG se pravim čudom iščupala da i ovđe ne izbije krvaviji rat no što je bio u BiH. Sjetite se samo uloge 7. bataljona kod nas i za šta je bio tu! Ima tu mnogo, ali nije moje da o tome govorim jer nijesam istoričar već običan građanin i posmatrač koji nema pravo da vodi raspravu u ime Crne Gore sa sposobnim stručnjacima za srpstvo.
Da bi čovek demantovao sve ovo što ste naveli, morao bi da napiše čitavu knjigu. Pošto mi zamerate na pominjanju Njegoševih stihova, završiću ovu korisnu (bar meni) polemiku stihovima kralja Nikole. On je bio nosilac, kao i njegov veliki i slavni predak Njegoš, velike i svete kosovske misli. Ta misao neguje žrtvenu ljubav kao meru ljudskog dostojanstva. Njeno osnovno načelo glasi: “Zemaljsko je za malena carstva, a nebesko uvek i doveka”. Završavam, dakle, ovu polemiku velikim stihovima kralja Nikole kojima izražava svoju veru u besmrtno ljudsko dostojanstvo: “Ko bi sumnjo u viđelo kod obadva zdrava oka, od života besmrtnoga odrekla se samo stoka”.
Svi ovi aregumenti su vrlo tanki! Ako je ta težnja ka ujedinjenju bila tolika i od strane Petrovića još ranije potpisana što se Podgorička skupština “srpskog” naroda onako krvnički obračuna sa kraljem Nikolom. Dovoljno je bilo da se uzeo u ruke taj sporazum o kojem govorite i da se kralju Nikoli oda priznanje za očuvanje srpstva i stvaranje velike Srbije! Pogledajte sa koliuko mržnje i neprijateljstva su sastavljene one odrednice usmjerene protiv kralja Nikole Petrovića. Tu očigledno nije ni malo “svetorodan”! već je izjednačen sa najvećim neprijateljima Srbije.Ako uspijete da objasnite razloge za takav postupak vjerovaću u vaše dobre namjere. Nemojte samo da se opet krijete iza nekih Njegoševih stihova. Njegoš se inače pretjerano zloupotrebljava jer sve fukare svoje krvave ruke pokušavaju da operu Njegoševim stihovima.
Pokrenuli ste veoma interesantnu i bolnu temu koja traži poseban feljton. Na žalost, bilo je Crnogoraca koji su mislili da će blaćenjem svog kralja da se bolje preporuče Srbijancima. Takvima Sveti Vladika Nikolaj kaže: “Neka se postide oni koji su ovog srpskog kralja (kralja Nikolu) nazvali izdajnikom, kad pročitaju reči kraljeve u proglasu: “Austrija je objavila rat našoj dragoj Srbiji… Objavila ga je nama! Živjeli moji mili Crnogorci! Živjelo naše milo Srpstvo!”. Da kralj Nikola nije toliko insistirao na svome Srpstvu, dozvolili bi komunisti da se njegovo telo vrati u Crnu Goru, kao što su srušili najviši oltar srpstva, Njegoševu kapelu na Lovćenu. Kao što znate, kralj, kraljica i njihove ćerke došli su u Otadžbinu tek 30. septembra 1989. godine. Dočekalo ih je, sa suzama, 30 000 ljudi u Baru koga je kralj Nikola nazvao “biserom moje krune”. Duž čitavog puta kroz Sutomore, Petrovac, Sveti Stefan, Bečiće, Budvu, Grbalj i Trojicu, hiljade ljudi opraštalo se od kralja, kraljice i njihovih ćerki zasipajući povorku svežim cvećem. Na Cetinju ih je dočekalo oko 80 000 ljudi, a na sahrani je bilo oko 200 000 ljudi iz svih srpskih zemalja. Time je srpski narod rekao šta misli o svom kralju.
“veliki grijeh kralja Nikole, koji je doprinio da kasnije bude lišen prestola, bio je što je pobegao u Italiju…” Ne, nije to. Najveću grešku je učinio što je prihvatio uzaludnu bitku koja je, i pored trenutne pobjede, donijela Crnoj Gori ogromne žrtve i nesreću kao i nezahvalnost kralju Nikoli onih koji su morali i te kako bit zahvalni što je spriječio Austrijance da napadnu srpske trupe u povlačenju ka Albaniji.
Poštovani gospodine Trn, ne postoje “uzaludne bitke” već čast i bruka koje, po Njegošu, “žive dovijeka”. Nisu Srbi bili nezahvalni prema kralju Nikoli, već sile Antante zato što je decembra 1915 pregovarao sa Austrougarskom oko separatnog mira a januara 1916 Crna Gora je potpisala kapitulaciju. Verovatno ćete pitati šta su trebali da rade. Da poslušamo Njegoša: “Mlado žito, navijaj klasove, pređe roka došla ti je žnjetva. Divne žertve vidim na gomile pred oltarom crkve i plemena; čujem lelek đe gore prolama. Treba služit česti i imenu. Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može – nek ad proždre, pokosi satana! Na groblju će iznići cvijeće za daleko neko pokoljenje.”
Gospodine doktore, Poznajete dobro istoriju što i nije nikakvo čudo obzirom na titulu koju imate, ali, oprostite, u vašem odgovoru ima dosta demagogije! Da biste izbjegli odgovor na moje pitanje upotrijebili ste Njegoša kao štit! Nijesu kralju Nikoli zabranili povratak Austrougari no crbi na Podgoričkoj skupštini i to za sva vremena. Oduzeli su mu svu imovinu i ostavili ga da se sam snalazi u inostranstvu bez sredstava za dostojan život! Dakle,ponijeli su se prema crnogorskom kralju kao da je bio Hitler!Pitam Vas je li to zaslužio štiteći srpsku vojsku u povlačenju preko Albanije. Mojkovačka bitka je u suštini Nikolin životni promašaj i crnogorska nesreća zbog nepotrebno žrtvovane crnogorske mladeži za one koji mu ni dan danas nijesu za to zahvalni! Nikolu i Crnogorce kao narod ste odbacili a Njegoša hoćete čak i svecem da proglasite! E sad ja potpuno razumijem što ste Njegoša tako čvrsto prigrlili,jer ako njega proglasite Srbinom,onda dolazi logičan zaključak: Crnogoraca nema!? A to je vaš veljesrbski cilj!
Poštovani gospodine Trn, hvala na komplimentu da dobro poznajem istoriju. Inače, istorija nije moja struka, ja sam fizičar. Nije bitka na Mojkovcu “Nikolin životni promašaj”, kako kažete, već kapitulacija Crne Gore januara 1916. godine. Težnja za ujedinjenjem Crne Gore i Srbije u jednu državu je vekovna težnja svih vladara iz svetorodne loze Petrović Njegoš. Recimo, Njegoš 1848. godine na Cetinju kaže Matiji Banu: “Treba najprije da se Srpstvo oslobodi i ujedini. Ja bih tada u moju Pećku Patrijaršiju, a knez srpski u Prizren. Meni duhovna, a njemu svjetovna vlast nad narodom slobodnim i ujedinjenim”. Prvi najočigledniji koraci ka ujedinjenju Srbije i Crne Gore u jednu državu napravljeni su sklapanjem Tajnog sporazuma na Cetinju, 27. septembra 1866. godine, između knjaza Nikole Petrovića i knjaza Mihaila Obrenovića. Prema tom sporazumu, posle uspešnog rata protiv Osmanskog carstva koji je bio usmeren oslobođenju srpskog naroda, Nikola se trebao odreći prestola u korist knjaza Mihaila, a Crna Gora pripojiti jedinstvenoj srpskoj nacionalnoj državi. Član 2 tog Sporazuma kaže: “U slučaju uspeha, Knjaz Crne Gore pridružiće Crnu Goru srpskoj državi i priznati knjaza Mihaila za vladaoca”. Inače, svi vladari iz svetorodne loze Petrović Njegoš smatrali su sebe Srbima. Knjaz Danilo u svom “Zakoniku” kaže da u “Crnoj Gori nema nikakve druge narodnosti do jedine srpske”. Onda je došao komunizam. Ono što se pod Turcima turčilo, pod komunizmom se crnogorčilo.
Hvala Ivanu Radoviću i Mihailu na njihovom pominjanju moga brata po drugom pasu i našeg velikog barda Radovana. Jeste, on je kao mladić učestvovao u bici na Mojkovcu sa mojim ocem Stevanom i đedom s majčine strane Savom Dragićem koji je poginuo. Nakon veličanstvene krvave bitke koju je Radovan uznio do nebesa, vojska je raspuštena i naređeno joj je da ide kućama gdje je uskoro došla Švaba i većinu povela u ropstvo u Mađarsku i Austriju gdje su mnogi kosti ostavili. I Radovan je bio među mnogim hiljadama zarobljenika. U stvari, veliki grijeh kralja Nikole, koji je doprinio da kasnije bude lišen prestola, bio je što je pobjegao u Italiju, ostavivši narod i vojsku koja je mogla da odsupi preko Skadra, na milost i nemilost okupatoru.
Doktore Radoviću, hvala vam da ste na kraju unijeli i divnu pjesmu našeg velikana Radovana Bećirovića, posvećenu Mojkovačkoj bici. Pa on je bio direktni učesnik te bitke i sve ličnosti koje pominje su istorijske, pokuišao sam da saberem imena koja Radovan pominje i izbrojao sam oko 200 stotine. A on ih je sve poznavao i sa njima zajedno krv svoju prolivao. Samo jedna ličnost nije istorijska, naime ZRNOVIĆ nije postojao, već čuveni junak tada kapetan Krsto Popović od oca Zrna. Za vrijeme komunizma nije se smjelo ime njgovo pomenuti, jer je ubijen od komunista u Cucama, a tada je poginuo i udbaš Mugoša. Dr. Radović ima poslijeratnu, ispravljenu verziju pjesme kada je prezime Popović zamjenjeno sa Zrnović. To je meni 1965 sam Radovan ispričao, a i mnogo drugoga. Molio me da zapamtim da su komunisti izmislili priču, “Molim Tita i Mošu Jevreja da mi oproste što sam do sada bleja” Tu priču svi znaju, a to je izmišljotina, molio me da to svakome kažem, pa koristim i ovu priliku.
Pokvarila mi se tastatura, inače ja uvjek pišem ćirilicom.
Hvala divnom čoveku Mihailu Rundu na ovoj izuzetno korisnoj napomeni. Na internetu sam sasvim slučajno naišao na pesme Radovana Bećirovića Trebješkog: http://trebjeski.blogspot.com/2012/03/blog-post_9650.html. Mogu se naći i ovde: http://guslarskepesme.com/component/option,com_mtree/task,listcats/cat_id,439/Itemid,99999999/. Treba napomenuti da je veliki bard Radovan Bećirović Trebješki blizak rođak zavetnog borca za Lovćen Njegošev Komnena Bećirovića zahvaljujući kome ovih dana čitamo feljton “Njegoš i Lovćen”.
Poštovani gospodine Trn, postavili ste izuzetno dobro i složeno pitanje. Kvalitetan odgovor na Vaše pitanje zahteva dosta vremena i prostora, kao i navođenje velikog broja istorijskih izvora i dokumenata. Ukratko, niko nikog nije zbacio sa prestola. Kao što verovatno znate, u jeku Prvog svetskog rata kralj Nikola sa Dvorom i Vladom napušta zemlju (odlazi u egzil) i sklanja se u Francusku u Bordo. Nakon izvesnog vremena, princ Mirko i preostali članovi Vlade i generali potpisuju kapitulaciju 1916. godine, razoružavaju Vojsku i dopuštaju Austrougarskoj da uspostavi svoju administraciju. Crna Gora se nalazi pod austrougarskom okupacijom naredne dve godine. Raspušteni vojnici ili idu kućama, ili odlaze u komite, ili napuštaju zemlju bežeći u inostranstvo, ili preživljavaju Golgotu i pridružuju se srpskoj vojci na Solunskom frontu. Nakon proboja Solunskog fronta Crnu Goru okupiraju savezničke trupe (francuske, engleske, američke, italijanske,…), jer je to, ponavljam, država koja je potpisala kapitulaciju. Znate da se kapitulacijom gubi država. Karađorđevići, u dogovoru sa Crnogorskim odborom za narodno ujedinjenje, proglašavaju ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom. Tako Crna Gora postaje zemlja pobednica u Prvom svetskom ratu. Inače, Crnogorski odbor za narodno ujedinjenje, pod predsjedništvom Andrije Radovića, bivšeg predsjednika crnogorske vlade, formiran je u Parizu 1917. godine.
Dr Radoviću, neću ulazit u sitne istorijske pojedinosti no samo na onu najkrupniju koju si u svom obrazloženji Nikolinog napuštanja Crne Gore rekao. Glavno i bitno je šta je uzrok Nikolinog izgnanstva. To je što je kockarski ratovao kako bi zaštitio srpsku vojsku u povlačenju preko Albanije. Ne branim ga jer je to uradio iz najsebičnijeg razloga da se pokaže braniteljem Srba e da bi ga proglasili sjutra za svog svesrpskog kralja! Ispalo je kao ona narodna poslovica: Ko traži veće, izgubi i ono iz vreće! On je želio Aleksandrovu krunu a lukavi Aleksandar njegovu, Dobio je pametniji..Ali, i da nije tako Srbija mu nije pokazala ni najmanju zahvalnost za Mojkovačku bitku kojom je spriječio uništenje srpske vojske u povlačenju.
Premudri Njegoš kaže: “Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi!”. Junaci sa Mojkovca su od takvih. Ovde možete pročitati kako ih je narodni pesnički genije Radovan Bećirović Trebješki opevao i u večnost ispratio:
http://trebjeski.blogspot.com/2012/03/1915.html
Nijesam mislio da dalje nastavim ovaj dijalog sa ovolikim horom “prijatelja” Crne Gore ali me dr Radović načisto primora kad reče:” Da li je moguće da neko misli da bi kralj Aleksandar…. unuk kralja Nikole….uradio bilo šta protiv interesa Crne Gore?” Moje pitanje: Kakav je to unuk koji svog đeda zbaci sa prijestola SUSJEDNE prijateljske države i pošalje ga u izgnanstvo i smrt u tuđini i bijedi kako bi mogao da mu preuzme cijelu državu. Crna Gora je bila država i kad Srbije nije bilo na karti svijeta. Nijesam ja veliki simpatizer ni kralja Nikole koji je i te kako znao da griješi misleći samo na svoj interes i na to da se pokaže veći Srbin od svih Srba kako bi se dočepao srpske krune i kraljevstva nad svim Srbima te je tako sam zaslužio da se kod njegovog unuka javi apetit za okupacijom ili prisajedinjenjem (sve jedno). Ali nepobitno je da je unuk urnisao đeda.Istina je da i vi i mi volimo Crnu Goru, ali na dva načina: vi volite teritoriju crnogorsku bez crnogorskog i naroda manjina koje smatraju CG svojom domovinom ,a mi nemamo rezervne države u komšiluku pa moramo ovu što imamo da čuvamo da nam je neko “dokumentovanim istorijskim lažima i prevarama” ne preuzme. Iako smo mala država za sve ljude dobre volje ima ovđe dosta mjesta a za one druge…?
Radujem se da ovaj feljton izlazi i da ima podršku svakog slobodomislećeg čovjeka. Komnen se potrudio da nam ovo štivo bude danas dostupno i neka svak slobodno kaže šta o tome misli. Čemu pretnje i prisvajanje u stilu – neka nama ostavi našu Crtnu Goru na miru!- kao da ona nije i naša, a ona pripada svakom Crnogorcu. Šta ima čudno da je Velika podgorička skupština srpskog naroda baš pod tim imeno sazvana? Svi sazvani delegati su bili jednoglasni! I svaki je prozvan po imenu da javno kaže šta misli i potpiše odluju! . I naš veliki istoričar i pretsjednik Crnogorske akademije Dimo Vujović je o tome lijepu knjigu napisao i u njoj iskreno rekao da je Sklupština bila potpuno demokratska i legalna. Zamjerati kralju Aleksandru što je on podigao kapelu je kratkovido, pa i nepošteno, a desilo se jer naš osiromašeni narod nije bio u stanju da sakupi dovoljno novca za njenu obnovu. Na kapeli je napisao da je on to uradio. Svi smo mu bili zahvalni. Danas nesrećnici, koji se stide svoga imena, iz prikrajka podbadaju trn u zdravu nogu, kako kaže Njegoš. Stidjeti se svoga imena je vrijedno prezrenja i ništa drugo!
Slažem se potpuno sa ovim što uvaženi Mihailo Rundo kaže. Da li je moguće da neko misli da bi kralj Aleksandar, sin kneginje Zorke i unuk kralja Nikole, uz to rođen na Cetinju, uradio bilo šta protiv interesa Crne Gore? Sve velike istine su jednostavne. Evo šta je o rušenju Njegoševe zadužbine i gradnji, na njenom mestu, Meštrovićevog mauzoleja rekla slavna Desanka Maksimović 1990 godine: “Ne bih prešla preko Njegoševog amaneta. Niko nema pravo da pogazi Njegošev amanet. Nije hrišćanski. Zaustavimo se na onome što je on želeo. Neka tako bude”.
Kaži se Trne, jadan ne bio, ko si i šta si, ne boj se, ništa ti neće biti!
Ne možemo da nagađamo i pogađamo ko si, jer se takvog i sličnog trnja danas, kao nekad, što rče Vladika, dosta namnožilo.
U nedostatku „novih“ udbaških tvorova zduženih za svakodnevna laganja o Slavku Peroviću i LSCG, sinoć se, na udbaškoj MTV, kao „gost“ udbaške vreće užegle masti, lažnog „istoričara“ i izdajnika LSCG Novaka Adžića………………………………………………. izvod iz saopstenja
Ponavljam još jednom. Nema šanse ni tih “argumenata” da nas možete ubijedit da treba da vam predamo na raspolaganje Crnu Goru! Možete samo i isključivo da se ljutite. Ko je trn lako vam je zaključit.
Tek pošto se javih malo prije proti trna koji pokušava da bode kroz pljevu i sijeno, sjetih se Njegoševog stiha
MI VIDIMO NA PLODNIM NJIVAMA ĐE SE GRDNO TRNJE RASTIĆILO
Bravo Komnene sto zatupi ovaj crni trn!
Bravo Komnene sto zatupi ovaj trn!
Vidi se da su ovaj trn ubole moje riječi pa se razgnjevio! Naravno da ja ostajem u mojoj istini, a trn neka se koprca u svojoj laži. Ovim završavam svaki razgovor s trnom dok se ne osmjeli da izađe iz svoje mišje rupe i ne kaže ko je i šta je. Ovo pišem ne radi trna, nego radi čitalaca INS-a, jer bilo bi glupo raspravljti se sa jednim trnom.
Gdine Becirovicu,
Iz moje skromne statusa anonima, dozvolicete da vi reknem da j to novak cira adjic, glavom I bradom, “povijesnicar” neo- dukljologije iz Pive junacke. Ka i svaka ququvica ne smije se lesno prikazat no se – ukriva onako tipicno ANBovski.
Nakon dugog pracenja toga gada, znam mu dobro stil pisanija, koji vjecito istura nekog popa Macu iz Pv. Takodje ne libi se da ide ni pod 20ak nicova na svojemu alma matter- Analitici.
Totalno nebitan, bio je SDP, pa sad ne znamo (jos cekamo, djekna nije umrla a kace- ne znamo..:-) da li je josh Mirashevac il nije. Jest bio za CPC, no posto bosnjacko krilo te bosnjacke nacionalisticke stranke je navodno dalo upute i Krivome da oce bit: gradjanski, ne mre vishe podrzavat raskolnike.
Sve u svemu, skroz nebitan lik (bilo ide li ka Dzerdzelez il trnje)- ignorisite ga slobodno.
Zaista ima nesto trulo u drzavi Montenegru kad, upkos ovakvim i slicnim istinama, njeni glavari i dalje svim silama odrzavaju laz o Lovcenu! Jos da nije tribine kao sto je IN4S, da Bog sacuva!
I danas novi val istine o Lovćenu sa visine portala IN4S-a! Iako sam ova dokumenta otkrio u bečkim arhivama, prije više od četrdeset godina, i sarađivao s autorom na njihovoj obradi, a onda na njihovom izlasku na svijet, opet se donekle osjećam kao da ih čitam prvim prvi put. Prijatno je, ospokojavajuće i utješno biti i u istini. Pogotovo što dukljanski bezakonici, ostaju zazidani u njihovom bunkeru na Jezerskom vrhu, istrajavajući u svojim srbofobskim maštarijama i lagarijama. Gdje su su nesrećnici da utjeruju u laž austrijske državnike, vojskovođe, istoričare, i da dokažu, kao što se evo decenijama upinju, da ovi ništa nijesu krivi za razuru Lovćena, nego samo kralj Aleksandar i Srpska Pravoslavna Crkva?! Nema ih ni da se pomole iz njihove boljševičko-ustaške jazbine niti da zuba obijele!
Inače sva originalna dokumenta i dalje posjedujem i držim ih na raspolaganju ko zaželi.
Samo ti drži ta originalna dokumenta a nama ostavi našu Crnu Goru na miru.Nijesmo mi no si ti pravi nesrećnik što ti se ne može više nikad ponovit situacija Podgoričke skupštine, zamisli srpskog naroda u Crnoj Gori! Pa imate bre cijelu Srbiju i to vam je malo no hoćete i ovo naše malo!Nazivaš nas srbofobima a nikad se ne zapitaš šta si to dprinio da se razumijemo i poštujemo. Da, ti bi to želio ali pod tvojim uslovima! E neće više nikad moći pa makar svi vi pocrkali od mržnje. Džabe se upinjete da nas stalno napadate i ujedate jer nas vaša frustriranost počinje zabavljati!Nema nikakve šanse da nas možete ubijedit da vam poklonimo Crnu Goru! Uživaj u toj tvojoj istini.
Poštovani gospodine “Trn”, ako pročitate bilo koju Komnenovu knjigu, tekst, saopštenje ili izjavu, u njima nećete naći ništa protiv Crne Gore, sve je u njenu čast i slavu. Kao što je u rukama Mandušića Vuka svaka puška ubojita, tako je i svaka reč Komnena Bećirovića hrabra, otvorena, duhovita i lekovita, uvek u slavu Božiju i za čast svoga naroda. Ne bori se čovek ovde za Crnu Goru ili Srbiju, već za čast i ljudsko dostojanstvo. Na ulazu u Meštrovićev mauzolej naićićete na crni dvoglavi orao. Crn kao duše onih koji su srušili Njegoševu zadužbinu i na njenom mestu podigli faraonski antihrišćanski mauzolej. Da bi se oprao greh protiv Njegoša, greh protiv Boga i greh protiv prirode, Lovćenu treba vratiti vrh i na njemu obnoviti crkvu, na istom mestu, od kamena iste vrste, istog oblika i veličine kao što je bila, i u nju vratiti Njegoševe zemne ostatke. Znamo šta je junaštvo, ali znamo šta je i čojstvo. Čojstvo je ne rušiti i ne poniziti nikoga i ništa, pa ni umetničko delo, čak ni antihrišćansko takozvano umetničko delo proustaškog vajara i arhitekte Ivana Meštrovića.
Jednostavno, kako je masonsko-paganski mauzolej montiran tako ga treba razmontirati i prebaciti na neko drugo mesto prilagođeno njegovom kockastom obliku.
poznato je da su Petrovići protjerivali plemena koja su bila polu divlja,e sada su oni najveći borci za suvereni Motenegro.
A zašta se ti Kotore boriš? Reci pravo tako bio zdravo!
Ustu trnu ustu
Moze li neko napraviti naljepnice sa cirilicnim natpisima da prekrijemo latinicne imenice gradova i slicno?!
Ps. Izvinjavam se sto pisem latinicom.
Zanimljivo da adzic, serbo i ostali placenici dukljanski ni jednom ne izrazise patalosku mrznju prema njihovoj katolickoj bratiji, no zamjerise Kralju Aleksandru sto je obnovio Njegosevu kapelu i sto je vratio Njegosa na Lovcen.
Da podsjetimo, i sam Kralj Aleksandar je bio pola Petrovic Njegos, a rodjen je i odrastao na Cetinje. To sto je zabranjeno Kralju Nikoli da se vrati je veliki grijeh, ali ovo sto podukljice danas cine je van pameti- sluze istim onim austro-ugarskim, nazi-fasistickim okupatorima koji su nam glavni i najopasniji krvnici.