Feljton Njegoš i Lovćen (IV dio)

Pad Lovćena 1916

„Što se crnim zadoji đavolom
obešta se njemu dovijeka”.

Iz pisma Komnena Bećirovića, pisanog mi iz Pariza 28 oktobra/10 novembra 1971, saznaje se da mu je dr Geza Keveš, istoričar i bivši kustos u Vojnom muzeju u Beču, star 75 godina, pričao o svom učešću, kao kadet u artiljeriji, prilikom bitke za Lovćen, da je ostao u Crnoj Gori do marta 1916, i tada s ocem otišao na italijanski front. On je poznavao mnoge visoke ličnosti, naročite one koje su imale vezu sa ratom protiv Crne Gore i docnije upravljale njom.

Prema njegovom kazivanju, general Keveš je, posle osvajanja Beograda 1915, u svojstvu komandanta Treće armije preko Aranđelovca, Gornjeg Milanovca i Čačka došao u Sarajevo 17/30 decembra 1916, gde ga je na stanici dočekao „velikom paradom i počastima general Sarkotić, guverner Bosne i Hercegovine”. Čim je genaral Keveš sišao sa voza, počeo je da viče na Sarkotića, kome je u to vreme bio pretpostavljeni, „govoreći da on ide na Lovćen i Crnu Goru, da su njegova kretanja tajna, a guvernor ga dočekuje s paradom. Sarkotić se pravdao da je narod hteo da tako dočeka pobednika”.

Sarkotićevi Bošnjaci ušli su u sastav Treće armije, i krenuli na Lovćen, jedni preko Boke Kotorske, a drugi preko Hercegovine. Dr Keveš je napomenuo da Sarkotić, nije učestvovao u bici za Lovćen, „nego je tražio od glavnokomandujućeg, i njemu samom predlagao, da bitku posmatra dvogledom sa jednog austrijskog bojnog broda iz Boke Kotorske”, Oficiri su iz štaba generala Keveša „našli to pomalo smešno”. Sam general Keveš je pratio borbe iz glavnog centra operacija, koji je tada bio u Sarajevu, jer je on komandovao i trupama koje su nadirale ka Mojkovcu i Tari.

Devetnaestog korpusa, u čijem je sastavu bila generala Viktora Vebera četrdesetsedma pešadijska divizija i artiljeriska brigada pod komandom pukovnika Portenšlaga. Komandant korpusa je bio general Ignac Trolman, koji je sa Veberom bio odlikovan krstom Marije Terezije. Kasnije su Sarkotić i Trolman tražili od cara Karla titulu von Lov-ćen. Car je po tom pitanju zatražio mišljenje od generala Keveša, i kada se ovaj složio, Sarkotiću je dodeljena titula von Lovćen, a Trolmanu von Lovćenberg.

Posle pada Lovćena, u Beču je počela da se stvara ikonografija oko Lovćena, pravljene su medalje i značke za obeležavanje ove bitke, Vlada je uputila umetnika da izradi sliku Lovćena, na kojoj je prikazan njegov masiv sa prevojima i serpentinama, ali bez crkve na vrhu. Sam general Keveš naručio je medalju, na  kojoj je  pisalo ovako: ,, Generaloberst Hermann  von  Kobesskaza  komdt. Der 3. Armee ,polu levo: „1916  Iwangorod 13/8 1919”, desno: „Belgrad 9 oktobar 1915”, a u polju levo ime umetnika: „O. Thiede”. Na drugoj strani prikazan je Lovćen, Kotor i u Zalivu ratna mornarica, u otsečku: „Lovćen 11. Januar 1916”, a ispod toga: „K. F. A.”.

General Keveš je bio naručio još jednu sličnu medalju, ali je ostala nedovršena jer je umetnik Cshertenr naglo umro. Na njoj se vidi generalov lik, a druga strana je prazna. Izrađena je i jedna velika slika, na kojoj je prikazan general Keveš sa svojim štabom u Kotoru posle pada Crne Gore, na kojoj se vidi i Sarkotić, a u pozadini karta Crne Gore. Ova slika se nalazi u bečkom Vojnom muzeju.  Kod dr-a Keveša se nalazi i prepis depeše kralja Nikole upućene Franju Josifu, poslate preko generala Keveša, i koja je kod nas objavljena 1921 godine.

Još 10 novembra 1915, Srbija je bila obaveštena da će Austro-Ugarska zaposesti Lovćen. I zaista, pod komandom generala Hermana Keveša Treća armija krenula je iz Beograda na Crnu Goru. U sastavu njenom bio je Devetnaesti korpus kojim je komandovao Ignac Trolman, u čijem sastavu bio je i četrdesetsedmi pešadinski puk pod komandom Viktora Vebera. Keveš je tada primio zapovedništvo na celom frontu od Prizrena do Kotora, i pod njegovu komandu uključene su jedinice kojima je komandovao Sarkotić. Plan o napadu na Lovćen izradili su Sarkotić i Veber. Prema tome planu trebalo je napadnuti Lovćen putem Cetinje-Kuk preko Srdara brda. Sa ovim planom složio se i Keveš, pa je doneta odluka da napad počne 26 decembra 1915/9 januara 1916 godine. Posle toga je Keveš otišao za Sarajevo.

Tako je, pod komandom Trolmana u odlučujući boj krenuo Devetnaesti korpus od 33 bataljona sa 20 brdskih topova. Sa Zapada ga je podržavala flota, a sa istoka Osmi korpus pod komandom šojhonštula: time su Crnogorci bili zaokruženi. Dok je od strane Kotora pešadija napredovala, dotle je četrdesetsedmi pešadinski puk naišao na jak otpor. Sarkotić je samo prvog dana posmatrao borbe sa broda, pa je i on otišao u Sarajevo, navodno zbog poslova u Zemaljskoj vladi.

Na kraju, u borbi četrdesetsedmi pešadinski puk uspeo je da osvoji ključni položaj Solar, nanevši Crnogorcima velike gubitke u ljudstvu i oružju. Idućeg dana, brigada Terk Devetnaestog korpusa krenula je na Lovćen, a otpor Crnogoraca slomljen je vatrom topova sa brodova. Tada umorni Crnogorci nisu više mogli izvršiti protivnapad.

Sutradan, tj. 29 decembra 1915/11, januara 1916, crnogorske snage napustile su granične visove. Kada je posle toga četrdesetsedmi pešadijski puk ulazio u Cetinje, stigla je od crnogorske Vlade i kralja Nikole molba da se uspostavi šestodnevno primirje radi pregovora o miru. U borbi na zauzeću Lovćena imali su zasluge više njih, pa i Sarkotić sa svojim muslimanima, što mu je i car Franja priznao dodelivši mu pred smrt baronsku titulu.

Povodom osvojenja Lovćena posvetio mu je pesmu Ivan Trtanj, koja je objavljena pod naslovom Osvojitelju Lovćena, gen. vojskovođi dr-u Stjepanu pl. Sarkotiću, 13/26 maja 1916 u Zagrebu u listu Hrvatska, organa „stranke prava za sve hrvatske zemlje”. Pesma glasi:

,,Sokole sivi!…Imasmo ljudi,
imasmo povjst pravih junaka
umom i mačem… Nit’ udes ljuti,
niti im spomen prekrila raka,
a za njih danas i tvoja slava
s gusala roda svuda ozvanjava.
Junak ti Hrvat ponosom poje,
s junaštva tvoga prepunan sreće,
uz prve borce od krvi svoje
na piedestal i tebe meće,
Hrvatska tebe njihala majka,
ponosni s tog su tvoji Hrvati!
Da, ti Hrvat, Lovćen to zbori,
Termopil ovaj ljutih megdana,
odakle tvoja slava sad uči
na udes sviju zlogukih vrana,
ko klasje kosa tvoja je šaka
srušila ovog gordog junaka…
Hrvati zato hvalu ti kliču,
hosna pjeva Dukljanin svaki,
u grudim nade nove im niču
na bolji život, ponosni, laki;
satro si glavu gladnoj aždaji,
slobodu dao zetskoj domaji!
Ni Cezar nisi, ni Aleksadar,
ni Osman moćni, ni Bonaparte,
što silnom vojskom mienat je kadar
naroda malih domova karte,
Zrinović ti si, što dom i kralja
braniš i čuvaš od zmajskih ralja!
Olimpa liru skinut bih htio,
dostojno da te slaviti mogu,
jer glavu ti si dušmanu svio,
rad kog sam suzu prolio mnogu;
osinjak ovaj vječnog nemira,
korito sad presahlog vira.
Sokole sivi!… Genij Hrvata
iskrenu hvalu sada ti šalje:
Hrvatska krunu od suhog zlata
Hrvatskoj majci sjat’ i dalje!…
Hvala ti, lane, junačka hvala
od svih Hrvata s mora i žala!”

Taj isti Trtanj je 25 novembra/8 decembra 1918, posle pobede srpske vojske, posle proganjanja Sarkotića, tog osvojitelja Lovćena, i ujedinjenja, objavio u zagrebačkim Ilustrovanim novinamapesmu pod naslovom Hrvat bratu Srbinu,koja glasi:

Ja ne mrzim tebe, brate,
kleveta to bješe pusta,
ja bih dao život za te
i zalogaj zadnji usta!
Tvoja radost jest i moja,
tvoja tuga i moja je,
tvoja suza, bez pokoja
i na mom se oku sjaje!
I ja mrzim iz dna duše
sve tuðince, sve grobare,
što nam sreću doma guše,
što sužanstvu izmećare…
Dom ih primi, dom naš jadni,
s brda, s dola, sa svih strana,
kad su bosi, goli, gladni
ovdje našli topla stana…
A za hvalu? … šuti, šuti!
tek jakrepi iz tamnica
znadu naš taj udes ljuti,
cikli dar nam od tuðinca!
Al’ im pakost vje zaludu!
puče kamen s našeg groba,
puče ko na zadnjem sudu,
nema više bjednog roba!
Svaki Hrvat sad Srbiiu
na grud pada ko brat pravi,
što je bilo, sve to minu
i bezdanoj zaboravi!
Suzam nam je veće dosta
namočena žića knjiga,
jedno samo nam osta:
jedan dom i jedna briga!
Hrvat Srbu brat je mio
Srbin njemu uzdah čisti:
pjevo, plako, gje ko bio
nek su nam puti isti!
Nek procvate dom nam sveti,
isti Srbu i Hrvatu,
dosad ko Hrist razapeti,
sad budimo bratac bratu! “

I na kraju, Trtanj se vraća prvobitnom mišljenju, pa pesmu ljubi mač,sačinjenu 1925, objavljuje u zagrebačkom Hrvatskom pravu, glavnom organu Hrvatske stranke prava, koji je utemeljio Ante Starčević, čiji su sledbenici ustaši, koji mačevima svojih očeva toliko su zla Srbima naneli u poslednjem ratu. Ova pesma Trtnja glasi:

,,ljubi mač mi već odavno
u zapećku zarđao,
uz koga mi otac slavno
za Hrvatsku vojevao,
a kad je na čas smrti,
pod proklestvom meni dao.
Evo sinko, mač ti ljuti,
ne boj ga se, drug je vjeran,
neće dati podignuti,
makar paklom bio tjeran,
samo ljudski njim ti kosi,
bit’ će odkos neizmjerni.
Uza nj budi ko lav snažni,
vječan čuvar pravde svete,
neka vide sveci lažni,
neka vide vražje čete,
žedna borbe i osvete.
Uz nj čekaj uvijek spreman,
kao na pir krasne ljube,
dok ne dođe zeman,
dokle trublje ne zatrube,
da se Hrvat za dom bori,
da se braća u boj snube.
A kad dođe čas taj zlatni,
pripaši ga protiv vraga,
pa osveti sa Hrvati,
Hrvatsku ti majku dragu.
Kreneš vjerom. Proklet bio!
I tu pusti dušu blagu…
A taj mač mi vazda hrđa,
i bez boja i bez prava.
Ja sam proklet – ja sam hrđa!
izdajica ja Hrvata.
Ja tek plačem. Ta gdje mača,
kukavica da se hvata!”