• Насловна
• Поглед

Фељтон: Кад су вакат каљали инсани – некад и сад (XIV дио)

1 min read

12 година ‎ ИН4С

Убице Бошка Бошковића и данас непознате

Београдска „Политика“ 17. новембра 1924. године јавља:
„Како се сазнаје из исказа муслимана талаца, Амир Муслић и Хасанбеговић су први улили одметничком вођи Мехоњићу мисао да ваља убити Бошка Л. Бошковића који је „глава Влаха“. Тако је донета одлука о убиству Бошковића који је убијен на путу између Колашина и Шаховића а његов рођак Милета Бошковић тешко рањен.
Није још потврђена вест, која се преноси већ два дана, да је брат погинулог Бошковића, Петар Бошковић, учитељ, рањен у Равној Ријеци. Чује се, такође, да је његов најмлађи брат, Драгиша, матурант, саставио чету коњаника и да са њом крстари по овом срезу. Сељак, кога је Мехоњић, пошто је убио Бошка Бошковића, нагнао да му закоље овна и да га за одметницима носи, изјавио је властима да су одметници са врха планине посматрали погреб Бошковића…“

Муслиманска „Правда“ 18. новембра 1924. године наводи:
„Прије 6-7 дана погинуо је у рејону опћине мојковачке округа бјелопољског бивши колашински окружни начелник Бошко Бошковић. Бошко Бошковић је као окружни начелник стекао много крвних непријатеља међу својим земљацима, јер је многе тамошње одметнике и њихове јатаке искоријенио. Због тога од извјесног времена и није живио у свом родном завичају Црној Гори, него се је привремено био настанио у Шаховићима, у чијој околици имаде око 30 чифлука, које је „наслиједио“ од доскорашњих власника муслимана, који су се иселили у Турску. Премда су му чифчије Срби православни и премда је узимао државну ренту, која се исплаћује бившим посједницима, ипак је и хак прибирао, ради чега је са чифчијама (кметовима) живио у непријатељским односима. Ове двије околности, чифчије и крвни непријатељи, те трећа, да се злочин догодио у мјесту, гдје су настањени сами православни, искључује сваку помисао, да би ма ко од муслимана могао имати удјела у његовом уморству, поготово кад се зна, да се је он према муслиманима вазда витешки понашао, па се није никоме од њих замјерио.“

„Као повод за клање послужила је погибија народног првака Бошка Бошковића. Ово убиство су, дакако, смјеста прикатарили Муслиманима, а доцније је утврђено да су га смакли комити: кад је Бошко својој жени дао ногу, њезина браћа ли, рођаци ли, сачекали су га из засједе да пушчаним хицима сперу срамоту са свог образа“, пише књижевник Марко Вешовић.

„Онда дође глас да је у Бијелом Пољу погинуо неки Бошковић, врло важан човјек. Послије се дознало да је убијен због неке жене, удовице дарежљиве према мушкарцима, и знало се ко га је убио – али у том тренутку говорило се само о Турцима и о њиховом одметнику Јусуфу Мехоњићу“, записао је Михаило Лалић.
„Најљепше је у свему што Бошка нијесу ни убили муслимани, него Црногорци, колашински главари. То је мој отац дознао касније, од поуздана друга“, тврди Милован Ђилас.

Мр Саит Ш. Шаботић у тексту „Злочин у Шаховићима у црногорској историографији“ реконструише убиство Бошка Бошковића:

„Јесење јутро, седмог новембра 1924. године, освануло је са маглом и влагом. Двојица људи, један јашући на коњу, а други идући испред њега пјешке, враћали су се према Мојковцу из села Барица, уским планинским путем, који је вијугао кроз букове шумарке спајајући Шаховиће са Мојковцем. У тренутку када су се путници нашли на једном погледитом пропланку планине Цер, одјекнули су пушчани хици који су смртно ранили крупно тијело Бошка Бошковића, резервног пјешадијског поручника и инспектора Министарства унутрашњих дјела краљевине СХС за Црну Гору, у пензији. Његов рођак Милета, који га је пратио на путу, успио је само да види како се крупно Бошково тијело свалило са коња и остало да лежи на земљи. Препаднут неочекиваним пуцњима и у паници, Милета Бошковић се бацио на земљу, очекујући да ће Бошкова судбина задесити и њега. И заиста, зрно је погодило и Милетино тијело и оборило га на земљу. У ужасном болу који га је задесио Милета је ипак чуо последње самртне вапаје свог рођака Бошка, који је од њега тражио да пуца, страхујући да би скривене убице или убица, могли-ао унаказити његово лице и уопште тијело. Али, изгледа видјевши добро да је свој наум обавио како треба, убица се повукао са лица мјеста. Његов или њихов лик, није нико видио. Чак није остало упамћено, нити забиљежено да их је видио и Бошков пратилац, рођак Милета Бошковић, нити је било чије име споменуо.“

Навели смо, дакле, разне верзије убиства и многе осумњичене за убиство Бошка Бошковића.

Оно што је поуздано, а што се може закључити из навода мр Саита Ш. Шаботића, је да нико није видио убице, а „чак није остало упамћено, нити забиљежено да их је видио и Бошков пратилац, рођак Милета Бошковић, нити је било чије име споменуо“.
Потребно је напоменути и изјаву Бошковог брата, Перише, који је у то вријеме радио у Министарству унутрашњих дјела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, који наводи да је „послије његове погибије био на извору информација и истражних радњи о том случају. Горе су стизале контрадикторне вијести. … КО ЈЕ УБИО Бошка не зна се – то су само нагађања.“

Ипак, без обзира на обиље разних и углавном противрјечних информација, које не почивају ни на једном поузданом доказу, историчар Растодер констатује да „расположиви извори потврђују следеће: …Претходно су црногорски комити убили Бошка Бошковића, начелника колашинског округа.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: