Европо, да ли да учимо о демократији од Загреба, Тиране, Приштине и Сарајева?

Пише: Никола Живковић

Велики умови Европе вјековима су сањали уједињену Европу, гдје ће народи сарађивати и трговати умјесто једни друге ратом уништавати. Европска унија је творевина која тежи барем начелно стварању такве уједињене Европе у којој ће свака држава имати иста права и обавезе, а сваки грађани бити једнак пред законом и имати једнаке шансе за напредак. Политичке елите Западног Балкана већ годинама покушавају своје државе да уведу у ЕУ, очигледно је да ће за многе ово бити пут без краја али они који се питају не одустају од ових намјера.

Иако су године пролазе ми још учимо шта је то демократија и како морамо размишљати и понашати се у демократском друштву. Укратко организациона пирамида школе демократије на Западном Балкану изгледа овако: ЕУ је главни учитељ али изнад ње се као супервизор наставног плана и програма налази САД; у одјељењу напредних ђака су Албанци (без обзира из које државе), босански муслимани (иако су се опасно приближили томе да изгубе мјесто у овоме престижном разреду), ту се могу још наћи и они који себе зову Црногорцима (овдје се ради не оним историјским него о овим новијег датума).

Колико год да се трудили Срби су осуђени да буду у разреду понављача, сваки пут када направе један демократски корак напријед услиједе два националистичка корака уназад. Никако Срби да схвате како морају беспоговорно испуњавати захтјеве Брисела и Вашингтона, ауторитет учитеља демократије мора се поштовати. Наравно да се не заборави, Хрвати су са успјехом завршили школу демократије и од 2013. су равноправна чланица ЕУ.

Сада бих рекао нешто више о врхунским примјерима демократије које већ годинама добри ђаци Брисела показују на очиглед регионалне и европске јавности. Наредни примјери су вјерно осликавају поред кога живимо и колико је ЕУ дослиједна и правична у спровођењу сопствених политика.

Хрватска – узорна чланица ЕУ

Примјер 1 – Поштовање права националних мањина:

Хрватски домољуби јуначки су се борили са маљевима у рукама против ћириличних табли, у оним мјестима гдје је остала још по која српска глава. Јавно мњење већински је поздрављало уништавање мрских табли. Ипак истини за вољу Хрватска је напредовала, не тако давно маљеви хрватских домољуба су завршавали на српским главама, сада страдају само табле.

Реакција ЕУ: Послије дугог ћутања, званичници ЕУ су мудро закључили да је уништавање ћириличних табли унутрашње питање Хрватске. Другим ријечима, ми ту ништа не можемо.

Примјер 2 – Хрвати увијек за дом спремни:

На Пољуду кукасти крст, редовна скандирања навијача у част независне и поглавника; у бившој влади Тихомира Орешковића на мјесто министра културе бива постављен искрени љубитељ прве независне државе Хрвата и њеног поглавника, господин Златко Хасанбеговић; матуранти по хрватским градовима кличу независној држави и поглавнику, у заносу спомињу Јасеновац и Стару Градишку, витезове Јура и Бобана, римују Србе и врбе; свечано откривање споменика Миру Барешићу; хрватски клер држи мисе за душу поглавника; премијер и предсједница Хрватске бране Марка Перковића познатијег као Томсон од свих оних који му из њима необјашњивих разлога забрањују да код њих пјева.

Реакција ЕУ: Понекада на адресу Загреба стигне покоја грка ријеч, али зар некадашња идеолошка браћа могу замјерити Хрватима што се још нису одрекли старих вриједности. Хрватима се поручује у по гласа будите шта сте, само ако може мало тише.

Примјер 3 – Поштовање права на приватну својину и живот достојан човјека:

Срби су по мишљењу Хрвата изгубили рат, а самим тим и право да располажу са својом имовином у Хрватској. Загреб се показао милостив према некима и вратио им оно што им припада, други морају да се помире са чињеницом да губитници губи све укључујући и право на достојанствен живот.

Реакција ЕУ: Право на приватну својину и остала грађанска и економска права Загреб мора да поштује, али како се ради о грађанима српске националности ипак не мора се држати закона као пијан плота. Укратко, требали би али ако баш неће шта им ми можемо.

Албанија – фактор регионалне стабилности

Примјер 1 – Еди Рама човјек који брише границе:

Премијер Албаније Еди Рама већ дуже вријеме својим изјавама потврђује да се искрено залаже за Западни Балкан без граница. Наравно прво има на уму уклаљање границе између његове државе и самопроглашеног Косова, касније долазе на ред Македонија, Србија, Црна Гора. Иако сигурно није ни први ни једини међу Албанцима са оваквом визијом, мјесто на којем се налази даје извјесну тежину његовим ријечима. Еди Рама, балкански Бизмарк.

Реакција ЕУ: Одлучно против мегаломанских националистичких пројеката, али како је у питању Велика Албанија а не Србија сигурно ту има више претјеривања и шале него ли истине. Има ли шта боље за регионалну стабилност од оваквих доскочица и пошалица албанских политичара.

Примјер 2 – Поштовање права националних мањина:

Краљ Зогу а касније и Енвер Хоџа дали су велики допринос у рјешавању статуса националних мањина, а нарочито српске и грчке у Албанији. Тајна лежи у томе да ако не признате право мањинама да постоје онда немате проблем са мањинама, тиме се и данас води албанска држава. Срби у Албанији можда немају право да дјеци дају српска имена, да имају политичка и културна права као Албанци у Србији и Црној Гори, али то уопште није проблем јер они тамо и не постоје.

Реакција ЕУ: Можда су чули да негдје у Албанији живе неки Срби лишени основних грађанских права, али још нису на чисто да ли ти људи стварно постоје јер их Тирана увјерава у супротно.

Самопроглашено Косово – демократија донесена на крилима НАТО авиона

Примјер 1 – Ратни команданти и европски партнери:

Хашим Тачи и Рамуш Харадинај, два титана политичке сцене Косова, некада са пушком у руци а сада у скупим одијелима за говорницама и на састанцима са западним званичницима, свако на свој начин боре се за признање и напредак Косова. Тачи са времена на вријеме онако узгед спомене могућност о уједињењу са Албанијом, уколико ЕУ не буде блажа и пажљивија према Косову. Рамуш Харадинај отворено пријети Србији и Србима да ће их уништити ако се не примире, ипак он је политичка и морална вертикала којег је до сада сваки суд ослободио кривице за ратне злочине.

Реакција ЕУ: Фредерика Могерини од срца упозори Хашима Тачија да поводе више рачуна о ономе што говори, ипак код већине евро-званичника преовладава став да су косовоски Албанци још политички и друштвено зелени па их не треба превише критиковати, да се не наљуте.

Примјер 2 – Срби као покретне мете

Против Срба пјешака и њихове имовине може се користити ватрено и хладно оружје, оне који аутобусима обично о црвеном слову посјећују родну груду обавезно каменовати. Вриједно радити на затирању српске културне баштине на Косову и Метохији тамо гдје се та баштина не може присвојити. Албанска начин стварања мултиетничког Косова.

Реакција ЕУ: Фредерика Могерини, Улрике Луначек или неки евро-званичник други осудиће напад и позваће на смиривање страсти. Истаће важност добрих међуетничких као предуслова за придруживању ЕУ. Онако посредно указаће Београду да признање Косова истовремено привлижава Срији ЕУ и побољшава положај српске заједнице на Косову.

Занимљивост: Самопроглашено Косово је званично свјетски рекордер по броју страних бораца у редовима Исламске државе када се узме у обзир број становника. Званичници ЕУ још не могу да схвате шта грађани Косова који су препознати као поклоници умјереног ислама раде у Сирији и Ираку.

БиХ – Југославија у маломе по жељи Запада

Примјер 1 – Бакир Изетбеговић у бабиним ципелама:

Бакир се залаже за државу гдје ће важити правило један човјек један глас, за грађанску а не етнички подијељену Босну. Како би Бакирова Босна изгледала; у њој би Бошњаци на основу свога броја и жртава у претходном рату имали морално и стварно право да буду мало једнакији од других, наравно предуслов свега наведеног је укидање Републике Српске. Босна грађанска а ипак бошњачка и исламска, никада остварен сан покојног му оца.

Бакир не види ништа спорно у пружању некада прикривене а некада отворене подршке радикалним исламским групама, у томе што се састаје са припадницима у многим државама забрањеног Муслиманског братства, што Србима у БиХ оспорава право да прослављају сопствене празнике, што је Сарајево сада ближе Блиском Истоку него ли Београду и Загребу. Такође вриједи напоменути да велики број бораца из реда народа којем Бакир припада заједно са претходно поменутим косовским Албанцима ратује под црном заставом калифата.

Реакција ЕУ: Питање је да ли је икада ЕУ имали некакав реалан и одржив план за јединствену БиХ, међутим сада је постало очигледно да не знају шта им је радити. Уручили су им Упитник Европске комисије како би удахнули мало живота у њихово приступање ЕУ, међутим обије стране су свјесне да су од тога нема ништа. ЕУ искрено брине радикализације босанских муслимана али упркос свему за њих главна препрека за напредак БиХ остаје Додик.

Наведени примјери треба да послуже као подсјећање свима онима који у ЕУ виде оличење правде и правичности, свима онима који се још питају у каквом окружењу се налазе Црна Гора и Србија. Дошло је вријеме да сви здравомислећи људи Црне Горе и Србије затраже од својих влада одговор на питање куда нас то водите.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: