Duhovi u kafani

Piše: Mišo Vujović 

po Ljubiši iz romana Bife Vašington

Znaš, brate… danas su ti Duhovi.
Sveta Trojica. Praznik. Dan kad se ne radi, ali se živi.
Još kako.
Moj deda Mitar, Solunac, unosio je sveže pokošenu travu i granje breze u kuću.
Kaže: „Da bude zeleno, da bude živo, da nas Bog ne zaobiđe.“
I nije — evo nas opet za ovim stolom.
Na Duhove se ne ide kod sudije, Bog sudi, nego kod brata,
ne nosi se gnev, nego pogača ljubavi,
ne prelama se preko kolena, nego preko hleba.
U crkvi danas miriše tamjan i lipa.
A ovde, u Vašingtonu — pršut, sir i dobra šljiva.
I šta je život nego spoj toga dvoga —
da dušu kadiš, a telo sladiš. Duhovi ko nebeski vukovi!
A vuk ko hajduk, a bez vuka nema hajduka, vukovim imenom smo decu zvali i cela bratstva u njih odevali… Vukotići, Vukovići, Vujovići, Vučinići, Vujisići…
Ja uvek kažem — na Duhove se najbolje vidi ko je pogan a ko čoek.
Ko se setio majke, oca, đeda i predaka. Ko je junak a ko plačipička.
Ko je danas bar jednu čašu podigao za one
što su nas zadužili,
a sad sede gore, u onoj kafani nebeskoj.
I znaš šta —
nekad mi se čini da na današnji dan baš oni navrate.
Prođu kroz kafanu, osmehnu se, namignu i odu, kući me ne traže jer znaju onu moju: Da je kuća dobra i vuk bi je imo.
Pa ako začuješ da čaša sama zvekne — ne čudi se.
Neko je, brate, nazdravio s nama.
Zato — sipaj!
Za žive. Za upisane u nebo. Za one što nas pamte,
i za nas — da imamo šta da pamtimo.
„Živeli, ljudi moji. Danas su Duhovi! Dobro došli nebeski svatovi“