Друштво мртвих пјесника

Пише: Дарко Прелевић

По реченици: ’Опет ми јебеш ногу’, непогрешиво сам знао да је у двориште ушао очев кум. Секс, односно, прије бих рекао петинг са његовом ногом је изводио мој педигрирани дугодлаки њемачки овчар, којег сам добио на поклон од родитеља за одличан успјех на полуматури.

Иако је био поприлично васпитан, јер одбијам да кажем за толико паметно биће – дресиран, Бобију је очигледно из његовог пасјег ракурса кумова нога имала превише еротичног у себи да би могао да одоли таквом искушењу. Да додам у прилог његовој одбрани и да није практиковао сличну рутину са било ким другим. Штавише, нико није ни смио да крочи у двориште а да не мора да призове у помоћ неког од нас из фамилије.

Брат, који је све чега се прихватио, радио са чудесном упорношћу, је успио, само уз помоћ уџбеника за обуку паса, Бобија да учини ‘интелектуалцем’ међу четвороношцима, са савладаним десетинама најзахтјевнијих команди.

Иначе, братову фанатичну посвећеност свакој новој занимацији сам најдебље платио кад је касније почео пчеларством да се бави, па сам сатима морао да слушам предавања о разликама између Лангстрот-Рутових и Дадан-Блатових кошница. Као типична жртва вербалног насиља нисам избјегао замку Штокхолмског синдрома, па сам добровољно са њим обилазио кошнице и чак, временом, осјетио извјесне емоције према његовим пчелама.

Кум је био професор књижевности, чији је фатални хендикеп био неприлагођеност животном ланцу исхране у којем најкрволочнији ‘карнивори’ главну ријеч воде. Није пристајао на такав поредак и на непрекидну борбу као једини концепт живота, па је сасвим рано од такве борбе и одустао, ама тиме богами, и од себе сама.

У таквој ‘арени’, болећивима нема мјеста, па је, неспреман да отима и граби, одабрао алкохол као скоро своју једину храну.
Не сјећам се баш да сам га икад видио тријезног. Никад то није било недолично стање, не дај Боже, делиријум тременса, уринираних панталона или освитања у ‘јендецима’. Штавише, његов изглед је у свим околностима био готово беспрекоран.

Уназад зачешљана и зализана коса, штуцовани брци и сасвим пристојна одјећа, од које се ама баш никад није осјетио воњ алкохолних испарења, су потврђивали да је у његовом пијанству било нечег истовремено умјетничког, меланхоличног и господственог.

Предавао је негдје у три пизде материне, на дебелој периферији. Таква локација је била добар компромис и пун погодак за све: ђаке, њега лично и школу као институцију.
Његови часови, увијек на граници перформанса, повремено би бљеснули у надахнуто предавање, непоновљив есеј о неком њему сличном, заборављеном пјеснику.

Ријетко одрецитоване сопствене а никад објављене пјесме, искључиво пред ђачким аудиторијумом, су биле макар мали дуг према неоствареном себи. Онако без наслова, остављале су дилему можда једном запитаном ђаку у десетак генерација, чија је та непрепозната лирика, можда Рембоова или Витменова.

Нимало случајно, просвјетни инспектори нису баш пречесто залазили у те крајеве, па је кум, тако скрајнут од њихових контрола и од живота, имао могућност да пријеким ‘лијеком’ из металне пљоске, санира своје стање несређености. После тога су руке престајале да се тресу, а он, заклоњен професорским ауторитетом, остајао некажњен од стране те исте дјеце, неискварене и васпитане да неупитно уважавају своје родитеље, наставнике и уопште, све старије.
То у некој градској школи не би прошло без трајног биљега. Сјећамо се колико смо били неопростиво свирепи у евидентирању свих професорских лапсуса, мана и тикова.
Не могу да тврдим да генерације локалних ђака ипак нису били закинуте за дјелове прескоченог, заборављеног или претрчаног школског програма, али сумњам да је такав какав је био, од неке метузалемске, давно изумрле сорте човјека и успут потпуно сјебан, био већа штета од неких тријезних а немуштих и празних извођача радова у настави.

Прикладна дилема би била Ејми Вајнхаус или, на примјер, неки Роби Вилијамс, чије једне једине пјесме не могу да се сјетим.

Док смо сједјели у дворишту, чекајући да стигне цијела екипа за риболов, кум је ловио моменте кад мајка уђе у кућу, да сам присипа ракију.

Понеко се од алкохола балсамује, он је, како је више пио, бивао све духовитији и шармантнији.

Кад би његов баритон прешао у нижи регистар, знао сам да је пожелио да ми, за промјену, нешто важно и озбиљно саопшти.
Планирано је долазио неких пола сата прије осталих да би убрзаним темпом одржао потребну дозу малиганске магле у глави, неопходне за оперативно стање.

Ускоро би наилазио његов брат, лијечени алкохоличар. Питао сам се да ли би и кум био толико досадан да је тријезан.
Брат му се константно понашао као особа која је тек изашла из стања кататоније.
Једини момент кад би живнуо је био кад се одлучивало о локацији за риболов.
Наступао је са таквим самопоуздањем као да је сонаром ‘преорао’ Морачу, уздуж и попријеко од Дромире до Међурјечја, па поуздано зна на којим брзацима ‘ради’ поточара а на којим липљен.

Као најстаријем, сви су му обично, на крају, сморени, препуштали избор. Ја, са својих 15-16 година, сасвим природно, нисам имао право гласа.
Пети, последњи члан екипе је био алкохоличар реконвалесцент.

Живио је сам. Иако тешки плућни болесник, који је константно лебдио између живота и смрти, тражио је и проналазио разлоге за задовољство у последњим рестловима живота.ж

Радећи дуго година као словослагац у штампарији, натровао се оловом и опасно нарушио здравље. Вишегодишњи боравак у затвору је од њега направио болесника у готово терминалној фази.

На робију су га послали ‘пријатељи’, група десперадоса која је закаснила свега двије и по деценије, да спроведе свој анархистички план и рехабилитује резолуцију ИБ.
Потурили су му пропагандни материјал који је требало одштампати и умножити. Није ни знао а, нажалост, ни провјеравао, о чему се ради. Понајмање је тек дијелио њихова политичка увјерења.
Крајњи биланс њиховог идиотлука је била вишегодишња робија са све. Иако дотучен, упропаштеног здравља и поједених година, никад није показивао горчину, јадиковао, осуђивао и проклињао људе који су му упропастили живот. Сигуран сам да им је већ одавно био и опростио.

Риболов му је био терапија, па би са великим ентузијазмом бирао и припремао пар ‘низова’ вјештачких мушица за Платије.
Дешавало се баш ријетко, да попије. Сваки такав одлазак у риболов је свима нама доносио велику бригу.

Отац, а ни остатак екипе га тада нису испуштали из вида, јер би свако искушење за њега, да тако припит заспе негдје поред Мораче, на земљи, био кобан по њега.

Врло добро памтим наш последњи риболов у овом саставу.
Мушицарење је најљепши и најдинамичнији рјечни риболов. Тражиш брзаке, пратиш које мушице ‘раде’, и приде пређеш уз воду по неколико километара.

Отац ми је направио такав низ мушица да су се пастрмке саме ловиле. Уловио сам тринаест комада. Нисам издржао да не питам тројицу старих мајстора риболова, који су били у распону од педесетак метара од мене, колико су упецали. Одговор је био по пет-шест. Био сам у делиријуму од среће, коначно је дошао дан да будем најбољи. Чекао сам и мој отац да наиђе, остало је још и са њим да провјерим. Каже: ’нисам их бројао’. Пришао сам, отворио торбу и пребројао двадесет два комада.
Вјерујем да је то једини пут у животу када је отац зажалио што је имао тако успјешан улов.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: