Дронови лете ка Украјини
1 min read
Сви медији са простора бивше Југославије пренели су 12. јуна информацију да је Народна скупштина Црне Горе донела одлуку о упућивању припадника Војске Црне Горе у састав мисије војне помоћи Европске уније за подршку Украјини (European Union Military Assistance Mission Ukraine).
Ова информација је тог дана постала регионална вест број један из два сасвим разумљива разлога. Бројни балкански русофоби и њихови западни ментори једва су дочекали да званична Подгорица још једном својом одлуком сруши вековима формирану представу о Црној Гори као највернијој савезници Русије на Балкану и тако пружи још један доказ у прилог делотворности вишедеценијског процеса идентитетске конверзије становника Црне Горе.
ОДЛУКА – КАО СРЕДСТВО У ПОЛИТИЧКОМ РАТУ
Пошто је одлуку донео скупштински сазив којим председава етнички Србин Андрија Мандић, а против одлуке није гласао нико од посланика из просрпских странака, те чињенице нису могле да остану неискоришћене на црногорској политичкој арени и то како од представника бившег Ђукановићевог режима, тако и од оних црногорских политичких актера који нису нарочито срећни што колач извршне власти морају да деле са просрпским странкама из коалиције За будућност Црне Горе.
Оваква одлука је била добродошла и званичном Београду, да њеном медијском употребом амортизује негативни утисак који су на Кремљ, као и домаћу русофилску јавност, произвели неки његови скорашњи поступци и одлуке.
Пошто је искоришћена као средство у политичком рату не само у Црној Гори већ и на ширем балканском фронту, вест о овој одлуци пратила су, сасвим очекивано, супротстављена тумачења и деманти Министарства одбране Црне Горе. Јавност је најпре обавештена да ће Црна Гора у оквиру мисије војне помоћи ЕУ послати три војника у Украјину. Након демантија Министарства, постало је јасно да ће припадници Војске Црне Горе пружати услуге обуке украјинским војницима – искључиво на територији држава чланица Европске уније.
ШОКАНТАН ОБРТ – ОБУКА УКРАЈИНСКИХ ВОЈНИКА
Иако би у оба случаја евентуални допринос Црне Горе рату кијевског режима и његових европских савезника против Русије био више него симболичан, ипак се ради о шокантном обрту у спољнополитичком држању земље која је само пре 120 година одлучно стала уз своју заштитницу Русију – објавивши рат далеком Јапану (са којим је Црна Гора званично успоставила примирје тек 2006.).
Такав историјски преокрет, наравно, једва су дочекали они који су годинама радили на искорењивању наслеђа историјске Црне Горе. Тако је посланик ДПС-а Јефто Ераковић усвајање скупштинске одлуке пропратио злурадом примедбом упућеном властима – а посебно њиховим русофилским бирачима: „Прећуткујете кључно – црногорски инструктори обучаваће украјинске војнике да ратују против Руса. То је тачка на све хорске изјаве“.
ДЕСАНТ ЕВРОАТЛАНТСКОГ БЛОКА
Ствари изгледају знатно мање шокантно и неочекивано када се поменута одлука Скупштине Црне Горе анализира у оквирима политичких процеса дугог трајања. Та одлука је тек закономерна последица чињенице да обнова независности Црне Горе 2006. године није била плод аутентичне жеље већине њеног православног становништва, већ део наметнутог западног пројекта политичког распарчавања, идентитетске конверзије и геополитичке изолације српског народа, а с циљем ставарања претпоставки за ефикасну и трајну политичку, безбедносну и културну неутрализацију простора који је у прошлости са становишта Колективног запада био изразито нестабилан, будући да га је насељавао народ који је у западним метрополама већ вековима словио за „мале Русе“.
Притом, НАТО акција довођења на власт Мила Ђукановића 1997. година и већ тада покренут процес сецесије Црне Горе, добрим делом објашњава и данашњу спољнополитичку позицију и улогу Црне Горе на ширем постјугословенском, а нарочито на ужем српском подручју. Наиме, тадашњи раскол у ДПС по својим последицама није био ништа друго до својеврсни десант евроатлантског блока, под окриљем постдејтонског десанта, на геостратешки најзначајнији део територије СРЈ – њено јадранско приобаље.
Са тог плацдарма у наредним годинама вршена је политичко-безбедоносна дестабилизација и геополитичка изолација СРЈ, а посредством ње и Републике Српске, и истовремено државноправна фрагментација и етапна апсорпција овог простора у структуре евроатлантске заједнице. Следствено томе, постојање тог плацдарма олакашало је агресију НАТО на СРЈ, петооктобарски преврат, споља октроисану трансформацију федерације СРЈ у конфедерацију Државне заједнице Србије и Црне Горе.
ЗАКЛЕТВА ЕВРОАТЛАНТСКЕ ВЕРНОСТИ
Улога Црне Горе као плацдарма унутар српског националног простора и даље је актуелна, јер нису окончани процеси које је Колективни запад дефинисао у својој балканској агенди почетком 90-тих, будући да Србија и Босна и Херцеговина нису још увек приступиле НАТО пакту, а да је питање статуса тзв. Републике Косово и Републике Српске још увек отворено.
Захваљујући дводеценијском монополском надзору који је успоставио над територијално и демографски малом Црном Гором, Колективни запад је релативно безболно успео да и након пада Ђукановићевог марионетско-криминалног режима 2020. године, очува његове кључне спољнополитичке и безбедоносне тековине. С тим у вези, итекако су упечатљиве речи министра одбране Драгана Краповића, којим је у Скупштини Црне Горе објаснио своје залагање за доношење одлуке о упућивању припадника Војске Црне Горе у састав мисије војне помоћи Европске уније за подршку Украјини.
С обзиром на то да су његове Демократе својевремено биле против чланства Црне Горе у НАТО савезу, Краповић је са скупштинске говорнице у покајничком тону изјавио: „У тим годинама сам имао озбиљну сумњу да ли је Црна Гора требало да приступи НАТО-у, али данас видим да је то била веома добра одлука“.
Ова заклетва евроатлантске верности министра одбране, више него поменута скупштинска одлука, најбоље сведочи да је транзиција власти у Црној Гори протекла без ризика за стратешке интересе Колективног запада.
САМОЛИШАВАЊЕ РУСОФИЛИЈЕ
Наведена изјава министра Краповића, који се национално изјашњава као Србин, илустративна је потврда једног ширег социјалног експеримента који се од 2020. године спроводи на стратешком плацдарму Црне Горе. Он се одвија у условима сталног притиска на нове власти од стране западних амбасада и криминално-марионетске хоботнице Мила Ђукановића укорењене у црногорској „дубокој држави“. Експеримент подразумева формирање специфичног политичког и националног профила – „НАТО Србина“ – који у процесу идентитетске конверзије свесно одбацује, између осталог, и русофилију као дубоко укорењено архетипско идентитетско обележје српског народа.
НА ЛИНИЈИ ДРЖАВНИХ ОПРЕДЕЉЕЊА ЦРНЕ ГОРЕ
Even more ominous than the parliamentary decision that sparked a not entirely justified media storm is the news that emerged from the 81st session of the Government of Montenegro, held on May 29 this year. At that session, the government adopted the Information on Signing a Letter of Intent for Investment in the Production of Unmanned Aerial Systems (UAS) and the Development of Export Capacity at Airports in Montenegro, along with a draft of the Letter of Intent.
Наиме, из овог документа се сазнаје да је Влада Црне Горе у мају закључила Писмо о намерама са америчком компанијом By Light, у циљу закључења уговора (у септембру 2025.) о партнерству у области производње, тестирања и наоружавања беспилотних ваздухопловних система, као у области изградње логистичких капацитета на аеродрому Подгорица за руковођење и извоз опасних материја.
Из Писма о намерама и додатног образложења се јасно види да би у Црној Гори били подигнути погони за производњу и тестирање беспилотних летилица, а све „на линији државних опредјељења Црне Горе да подржи НАТО, украјинску и регионалну безбедност, истовремено развијајући нови сектор привредног раста“.
Влада Црна Гора се обавезују да „у партнерству с компанијом из САД-а спроведе државну инвестицију у UAS системе и капацитете за руковање и извоз опасних материја, чиме се повећава подршка Украјини и интероперабилност са НАТО“.
ПРОЈЕКАТ У СЛУЖБИ УКРАЈИНЕ
Јасно је да ће инвестиција изградње капацитета за производњу беспилотних летилица и капацитета за њихов извоз са аеродрома Подгорица, највећим делом пасти на леђа црногорских пореских обвезника, а да ће крајњи корисник бити амерички војно-безбедоносни сектор и украјински прокси-ратници. С тим у вези, у Писму о намерама се и не скрива да је овај пројекат у првом реду у служби Украјине, а тек потом у служби привредног развоја Црне Горе.
Притом се Влада Црне Горе овим документом сагласила на „донацију почетне производње UAS система и одбрамбене опреме Украјини“. Податак да ће код производње беспилотних летилица добављачи појединих компоненти бити постојеће компаније наменске индустрије у Црној Гори (Tara Aerospace из Мојковца и Poliex из Берана), али и региону, јасно сведоче о планском коришћењу од стране САД старих и нових војноиндустријских капацитета бивших југословенских република за потребе вођења дуготрајног рата против Русије.
ПОЛИТИЧКИ ПРОЦЕС ДУГОГ ТРАЈАЊА
Овакве одлуке црногорских власти требало би пре свега тумачити у светлу политичких процеса дугог трајања и с њима повезаних социјално-идентитетских експеримената. Без такве шире друштвене и историјске контекстуализације, оправдана политичка критика таквих одлука неминовно се претвара у средство политичке борбе у црногорској политичкој арени, којим се отежава и онако нимало лака позиција нових црногорских власти, а нарочито Мандићеве Нове српске демократије.
Јер, једно је разобличавање процеса који на српској националној територији, па и у Црној Гори спроводи Колективни запад, користећи стање створено током последње три деценије, а сасвим друго некоректно пребацивање терета целокупне политичке одговорности на нејака плећа политичких организација Срба, чиме се онемогућава њихово неопходно јачање и учвршћивање у затеченом колонијалном систему власти, као прелазне фазе ка његовој будућој промени.
ЕУ- ПОЛИТИЧКИ ЦИЉ БРОЈ 1
С обзиром на геостратешку улогу коју је Колективни запад својевремено доделио црногорском плацдарму с циљем политичке фрагментације и геополитичке изолације српског народа, тренутно највећа опасност по Србе у Црној Гори и српски народ у целини може доћи од евентуалног приступања Црне Горе Европској унији 2027. године, што су као политички циљ број 1 заједнички најавили премијер Спајић и председник Милатовић.
Актуелизација нерешеног српског националног питања у Црној Гори једина има озбиљан политички потенцијал да заустави опасан процес убрзаног и искључиво политички мотивисаног прикључења Црне Горе Европској унији, које би посред јединственог српског националног простора подигло тешко савладиву баријеру.
Резултати пописа становништва пружају идеалну прилику за отварање питања промена уставних одредби о службеном језику и државним симболима Црне Горе. С тим у вези, српске политичке снаге у Црној Гори морају учинити белоданим да се пре постизања новог друштвеног договора етничких Срба и Црногораца у Црној Гори и његове конституционализације, не може доносити одлука ни о једном стратешком питању, какво је питање чланства Црне Горе у Европској унији или питање даљег увлачења Црне Горе у рат Колективног запада против Русије.
