Древни српски манастири: Ћелија Пиперска

Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића

Манастир се налази у Црнцима, у Пиперима, испод брда Градачке главице, a подигнут je на једној стијени, која се окомито спушта. До манастира je лијепа и доста пространа раван. Само je мјесто романтично; испод и изнад манастира су високе и засјечене стијене, a с једне и друге стране густа и пространа шума. Насеља су удаљена и манастир почива међу овим клисурама као лабуд на морској пучини. Одавде поглед пада на Бјелопавлиће и Спушко брдо, која се настављају једно на друго, пa на Спуж и на насеља пo овим пољима, онда на Гарач, Ловћен и на црногорска брда. Одавде je видик шири него из Острога. Удаљен je од Спужа 1/2 сата пута, а толико и од колског пута. Постанак овог манастира везан je за име Св. Стевана, чије мошти почивају у манастирској цркви. Св. Стеван, назван, „пиперски“, родом je из Никшићке Жупе. Још врло млад одао се посту и молитви и постригао се у манастиру Морачи. Ваљда зато што у манастиру Морачи није могао проводити свој испоснички живот, напустио je манастир и дошао у Трњанима, у Ровца, и ту подигао ћелију. Ту je остао неко вријеме, али се и одатле, због извјесних прилика, иселио и дошао у Пипере. Мјесто на Трњанима, гдје се био настанио и данас се зове „ћелијиште“; a то потсјећа на разорене ћелије. У Пиперима су га Црнци добро дочекали и дали су му мјесто гдје je данашњи манастир и обећали му да ће га прилозима потпомоћи да подигне манастир. Св. Стеван je пристао на ово, пa се овдје и настанио. Прво je подигао ћелију за себе, која и данас постоји и служи за огњиште, a онда уз помоћ Пипера подигао je цркву и посветио Св. Госпођи (Малој Госпођи). По томе се прозвала „Госпођина Главица“, мјесто на коме je манастир, и „Госпођина вода“, извор испод манастира. Не зна се колика je била првобитна црква. Данашња црква je дуга изнутра 15 а широка 5.20 м. Њезина унутрашњост је интересантна, њен je стил особит. Са стране су пo четири попречна зида, која личе на стубове, a спојени су међусобно сводовима. Између ових су врло дубоке апсиде и личе на споредно отворене ћелије. Средње су ћелије најдубље и на њиховим колонама и на двама попречним сводовима почива мало кубе и једва примјетним прозорима. Пада у очи, да кубе не стоји изнад амвона, као што je правило, већ ближе улазним вратима него олтару. Има врло мали звоник. Гледајући цркву споља, види се да је предњи дио до половине шири за 1 м, и да је дозидан доцније. На томе дијелу се налази кубе. Због тога дозиђивања црква je испала несразмјерно дугачка и уска. До прије 50 година имала je и припрату, али je тада преграда уклоњена. Иконостас je из 1902 године.

Манастир има три куће. Кућу на јужној страни градио je калуђер Михаило Петровић из Србије. Ha једној књизи постоји запис овог Михаила, у коме пише: да гa je узео духовњак Ананије из Шумадије 1790 и повео у Сријем и дао на школу. Ту je учио двије године, пa да гa je Ананије довео у Ровце 1792 г., одакле je дошао у Ћелију 1800 г. Затим каже да га je Св. Петар рукоположио на Стањевићима 1807 „бих од невоље настојатељ“. Затим наставља, да je направио ћивот Св. Стевану 1808 и да су Свете мошти пренијели у нови ћивот 24 децембра. У овом раду помагао гa je Никола Палев с Црнцима и за рад je платио 80 талијера. Иза тога je 1811 г. направио кулу и дао Гогама 100 талијера. Послије овога направио je 1815 г. припрату и звонару уз помоћ Николе Пулева с Црнцима и за ово платио 108 талијера. Затим je 1816 г. направио чардак при кули и млине и дао 40 талијера, пa je купио њиву у Спужана у Османа Мартинова и Јусе Бакочева за 8 јалових крава и 20 талијера. Послије 1820 „Умре“ Ананије (Записи и натписи од Љ. Стојановића број 3997—4005). Изнад улазних врата забиљежено je: „1848 Алексије Вукотића“. Овај калуђер био je из Пипера и он je преправљао данашњу кућу испред цркве. Уз стару кућу Св. Стевана доградио je кућу за школу игуман Доситије Кнежевић из Грађана, који je овдје био настојатељ 50 година. При манастиру била je школа још кад су отворене прве школе у Црној Гори. Овдје су учили и ђаци из Куча и спремали се за попове, да не би Кучи остали без свештеника. Испод манастира извире јака и здрава „Госпођина Вода“. Изворску воду je прво скупио и уредио на чесму игуман Доситије Кнежевић, a кад je вода подронила, онда ју je преправио и солидно уредио данашњи архимандрит г. Исаије Љумовић. Манастир je ограђен високим зидом.

Манастир има доста шуме, нешто земље и ливаде, али су ипак годишњи приходи мали и једва ако износе 5.000 динара. Да би се манастир могао издржавати и унапређивати, манастирска управа шаље сваке јесени пo два човјека, који од Бјелопавлића траже помоћ за манастир, и они тако скупе око 4-5 товара жита. Сабор je у манастиру о Малој Госпођи. Toгa дана скупи се нешто народа, док гa других дана мало ко посјећује. Мало je посјећиван и ради тога што je удаљен од главних колских путева, и приступ му je прилично тежак. Сада се изграђује колски пут за манастир. Једини писани докуменат, осим онога којег смо навели, налази се на старом ковчегу Св. Стевана, на коме изнутра постоји натпис: „Сеј сти Стефан … бист … от племена Никшића села Жупе, родители јего благочестиви убогим… милостиви отац јему Радоје именом и мати Аћима престави сја лета Христа Бога … (1697) в монастире Ћелија Пипере близ… села Црнаца. Поп Симеун иконописац … рукоју…“ Да ли je овај натпис писан напамет, пo причању, или преписан са неког старијег ћивота, тешко je знати. Али свакако најприје ће бити да га je писац преписао са неког првог натписа и зато се пo овом документу може вјеровати: да je Св. Стеван из Жупе, да су му се родитељи звали Радоје и Аћима и да се преставио 1697 године. Иначе писац не би бар наводио имена његових родитеља. Данашњи настојатељ манастира архимандрит Исаија Љумовић, старац од 70 година, прича да je видио у Жупи кућу, у којој je рођен Св. Стеван, да je кућа данас у рушевинама и да пред кућом има каменица, ископана у стијени, баш као што je каменита пред црквом овог манастира. Његова се кућа налазила на једном брежуљку између Заграда и Кута, a мјесто се зове Губељ. Жупљани знају да je Св. Стеван из Жупе, али не знају од кога je братства. Они су до скоро доносили овамо пo неколико товара разних прилога и тако се сјећали свог светог земљака. Св. Стеван je био пo свој прилици сахрањен у цркви и остао je у гробу седам година, а тада се јавио у сну поповима спушком и подгоричком, тражећи од њих да га ваде из гроба и они су га заједно са пиперским свештеницима раскопали, нашли га цјелокупна и смјестили га у ћивот.

Ha ћивоту Св. Стевана излијечили су се многи болесници. Ha његовом ћивоту се средином 19 вијека догодио један чудноват догађај: један Куч убио je кума пa пребјегао у Пипере. За вријеме службе у манастиру он je стајао пред црквом, a кад гa je калуђер Алексије Вукотић запитао: зашто не идеш унутра, казао je да je убио кума, пa не смије приступити Свецу због тешког гријеха који je учинио. Калуђер гa je узео за руку и увео у цркву говорећи; „Хајде ти са мном, пa што буде теби, нека буде и мени“ и доведе га до ћивота. У том моменту загрми и гром убије и калуђера и Куча, a сви други у цркви остану неповријеђени. У народу се мисли да je Св. Стеван овим казнио Куча за тешки гријех, a калуђера за лакоумност и омаловажавање гријеха. Црква нема никаквих старина. Једно велико јеванђеље поклонио je манастиру Петар II Петровић Његош, a њему цар руски Николај Павловић. Иако се не зна да су Турци икад долазили у манастир, иако није никада рушен, опет, зато што je мало посјећиван, нема ништа што би претстављало неку важну старину.

Зетски гласник, V/1933, бр. 79, стр. 3; бр. 80, стр. 4.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: