Dostojevski protiv DOS-a i kruga dvojke

Postoji jedan kratak esej koji spaja našu orvelovski skrojenu prošlost i današnje tumaranje na bezalternativnom putu bez povratka. Pamtim i jedno posve lično iskustvo vezano za autora ovog teksta. Upućeno mi je svojevremeno brižno roditeljsko upozorenje kako je Dostojevski “malo mračan”.

Što se tiče upozorenja i u odsustvu roditelja, danas će nezavisna srpska analitika Dostojevskom odrediti pravu meru; provesti nas kroz Holivud, odvesti u pozorište, prošetati kroz galerije i završiti sa rokenrolom! Drugim rečima dobijamo i analizu i kulturni performans sve u cilju našeg uviđanja kako Rusi možda jesu blizu ali “nisu u trendu”! U Beogradu se budućnost bez provoda ne kroji!

Ljudi misle i znaju : “mislim znam da mi to kao uvek nešto sa Rusima”.Ne zanemarimo dublju poentu ovakvog spontanog kulturnog pristupa – mi smo već na zapadu – rešili smo da izvršimo samoubistvo a ljudi nas gledaju! The show must go on!

No AKO ćemo ozbiljno, upravo smo u vremenu kada se ne može bilo kakvom diskursu na temu evropskog kursa Srbije ni prići, niti isti privesti bilo kakvom zaključku bez osvrta na Dostojevskog. Upravo bi ovaj esej mogao (svakom ko želi da čuje) biti onaj privatni lek protiv “naroda u groznici”. U svakom slučaju, sledeći redovi kulturno-istorijski obezvredjuju današnje pro-evropsko pregalaštvo Titovog Beograda.

Pisano 1876-e godine, u jeku borbe za oslobođenje Bugarske, pisac u kraćem tekstu iz svog dnevnika, pod naslovom: “Jedna posebna reč o Slovenima” primećuje između ostalog i ovo: “Rusija neće imati, i nikada nije imala, takvih zavidljivaca, takvih mrzaca, klevetnika, čak javnih neprijatelja, kao sto će biti sva ta slovenska plemena, čim ih Rusija oslobodi, a Evropa pristane da ih PRIZNA ZA OSLOBOĐENE! I neka niko ne protestuje, ne spori, i ne viče na mene da preterujem. Govoriti o tome još opširnije, neću; znam toliko da mi nikako ne treba ni da zahtevamo od Slovena zahvalnost, i treba da se pripremimo unapred da je neće ni biti. Jedared oslobodjeni, počeće oni svoj novi život, ponavljam, baš time što će izmoliti od Evrope, od Engleske i Nemačke, recimo, jemstvo i protektorat za njihovu slobodu; u tom koncertu evropskih država biće i Rusija – ali oni će baš u smislu zaštite od Rusije to i izmoliti. Oni će neizostavno, u sebi, ako ne i glasno, postaviti ubeđenje: da Rusiji ne duguju ni najmanju zahvalnost; naprotiv, da su se pri zaključenju mira jedva spasli od vlastoljublja Rusije, i to posredstvom evropskog koncerta; a da se nije umešala Evropa, Rusija bi ih, otevši ih od Turaka, progutala smesta “imajući u vidu proširenje svojih granica, i osnivanje velikog sveslovenskog carstva, radi podjarmljivanja Slovena gramzivom, lukavom i varvarskom velikoruskom plemenu.

I ovaj sadašnji, sveopšti ruski rat, rat celog ruskog naroda, s Carem na čelu – koji je preduzet protivu dušmana Turaka za oslobođenje nesrećnih naroda – jesu li eto taj rat barem razumeli Sloveni? Kako mislite? Ali, u sadašnjem momentu da i ne govorimo o tome; ta mi smo još potrebni Slovenima, mi ih još oslobađamo; no potom, kada ih budemo oslobodili i oni se kako-tako i srede – da li će onda bar priznati ovaj rat za veliki podvig preuzet radi njihovog oslobađanja – to mi, eto, recite, to? Ne, nipošto na svetu neće priznati! Naprotiv, istaći će kao političku, a potom i kao naučnu istinu: da nije bilo za prošlih sto godina oslobodioca Rusije, oni bi se davno i davno sami umeli osloboditi od Turaka, svojom hrabrošću, ili s pomoću Evrope, koja, da nije na svetu opet te Rusije, ne samo da ne bi imala ništa protiv njihovog oslobođenja, već bi ih ona sama oslobodila.

Ovo lukavo učenje sigurno da već i sada postoji medju Slovenima; a docnije će se neminovno razviti u naučnu i političku aksiomu. Sem toga, počeće i o Turcima da govore sa većim poštovanjem nego o Rusiji. Možda će za čitavo stoleće, ili još duže, neprestano strepeti za svoju slobodu i bojati se vlastoljublja Rusije; udvaraće se evropskim državama, klevetaće Rusiju, spletkariće i intrigovati protiv nje.

Biće i drugačijih ljudi ali ti će se ljudi naročito ispočetka, javiti u tako bednoj manjini, da će se izložiti ismejavanjima, mržnji, i čak političkom proganjanju. Naročito prijatno će biti oslobođenim Slovenima da govore, i da trube širom celog sveta, kako su oni plemena obrazovana, sposobna za najvišu evropsku kulturu – dok je Rusija zemlja varvarska, mračan severni kolos, čak ne od čisto slovenske krvi, tlačitelj koji mrzi evropsku civilizaciju…

Rusija treba ozbiljno da se pripremi za to: da će svi ti oslobodjeni Sloveni sa zanosom pojuriti u Evropu, zaraziće se do gubljenja svoje ličnosti evopskim formama, političkim i socijalnim, i, na taj način, moraće da prežive čitav, i dug period evropeizma, pre nego sto će postići bar štogod u svom slovenskom značaju i u svom naročitom slovenskom opredeljenju u čovečanstvu.

Izmedju sebe, te će se zemljice večito svađati, večito jedna drugoj zavideti i jedna protiv druge intrigovati. Razume se, u trenutku nekog ozbiljnog zla, svi će se ti Sloveni neizostavno obraćati Rusiji za pomoć. Jer, ma koliko da su mrzeli, spletkarili i klevetali nas pred Evropom, igrajući se s njom i uveravajući je u svoju ljubav, oni će ipak stalno i instinktivno osećati: (naravno u trenutku nesreće, ne inače) da je Evropa prirodan neprijatelj njihovom jedinstvu, bila je to i uvek će ostati; a što oni ipak postoje na svetu, to je naravno, samo stoga što eno stoji ogroman magnet – Rusija, koja ih neodoljivo privlači sve sebi, i time održava njihovu celinu i jedinstvo.

Rusija ne misli, i nikada neće i ne sme imati misao: da na račun Slovena proširuje svoje teritorije, da njih prisajedini sebi politički, da od njihovih zemalja napravi gubernije, itd. Svi Sloveni sumnjiče Rusiju za tu težnju i sada, baš kao i sva Evropa, i sumnjičiće je još sto godina u buduće. Ali, Bog neka sačuva Rusiju od takvih težnji! Što više bude dokazivala svoje političko nekoristoljublje prema Slovenima, tim će sigurnije postići ujedinjenje njihovo OKO SEBE DOCNIJE, kroz vekove.

Da, dajući Slovenima što se može više političke slobode od samog početka, odstranjujući sebe od svakog tutorstva i nadzora nad njima, dajući im da znaju samo: da će ona uvek potegnuti mač na one koji budu dirnuli u njihovu slobodu i nacionalnost – time će baš Rusija oprostiti se strašnih briga, i staranja da snagom održava tutorstvo, svoj politički uticaj na Slovene, koji je njima, naravno, mrzak, a Evropi uvek sumnjiv.

Baš posredstvom potpunog nekoristoljublja će Rusija pobediti, i privući najzad k sebi Slovene. Spočetka će je tražiti samo u nesreći; a potom, kad bilo, vratiće se k njoj i pripiti se uz nju. Ne budu li nacije živele u višim, nekoristoljubivim idejama, i višim ciljevima služenja čovečanstvu, već budu samo služile svojim “interesima”, te će nacije nesumnjivo propasti, slediće se, obesnažiće se, i umreće.

Viših ciljeva za Rusiju nema drugih do ovih koje je postavila sebi služeći Slovenima nekoristoljubivo, ne tražeći od njih zahvalnost, služeći njihovom moralnom (ne samo političkom) ujedinjenju u veliku celinu. Znači, i ništa “korisnije” ne može biti za Rusiju sem da uvek ima u očima te ciljeve, da ih sve više i više objašnjava sebi samoj, i da se sve više i više uzdiže duhom u tom večitom, neprekidnom i vrlom svom radu za čovečanstvo”. Kome zahvalnost?

Izuzme li se tragika Jeljcinove ere, ni Rusiju ni Srbiju ovde nije potrebno tražiti između redova. Sa druge strane, izvesno i brže nego što je Dostojevski mogao predvideti, Evropa je kao sistem vrednosti jednostavno negde nestala i ono sa čime smo suočeni danas nisu tradiconalne tekovine zakonodavnog i običajnog ograničavanja samovolje i arbitrarnosti sudske i izvršne vlasti, kao politički najdražeg nam dela evropskog nasleđa, već minuciozno izrežirana predstava koja kao plašt skriva sveobuhvatan nadzor i kontrolu.

O ulozi Kurije NAKON odlaska Dostojevskog da i ne govorimo – ona ponovo predvodi krstaše i u Ukrajini i na Balkanu. Istorijska logika nalaže da su izvan-partijske i ne-partijske inicijative i moguće i izvodljive. Promena uvreženih percepcija je težak ali izvodljiv zadatak. Za početak bi se mogla pokrenuti svenarodna akcija kako bi “onaj krupni spomenik na Kalemegdanu” bio kršten svojim pravim ali nikad objavljenim imenom: “Zahvalnost Ruskome Caru”. Nije više tajna da narativ o “lađi Francuskoj” ima izuzetno naglašenu Rusku komponentu. Od nečega se mora krenuti, jer ako na Balkanu postoji nešto što je prevršilo svaku ljudsku meru to je današnje neprestano piramidalno sklapanje ruku regionalnih turbo-masonskih lidera-dilera u trenutku kada je i izvan ”kruga dvojke” jasno da “zahvalnost Francuskoj” zapravo predstavlja odanost loži Grand Orient-a.

Nažalost danas ni podrška javnosti razumu nije izvesna. Ako vladin sektor za marketing neprestano ponavlja kako je “SMRT ŽIVOTU” genijalna reklamna parola, ko smo mi da sumnjamo u post-moderni socijalni inženjering? Iako se može predvideti kako bi reagovao francuski establišment, jedno je izvesno: Asterix i Obelix bi nas sigurno podržali! Hoćemo Južni Tok! SOUTH STREAM! IT’S A GAS! In fact it’s A GAS.

Autor: Slobodan Kokan Popović