Dolazi vreme za BRIKS međunarodni sud

Piše: Bojan Bilbija

Međunarodni procesi koji su bili „presuđeni haškom pravdom“ treba da budu ponovo razmotreni, pravično i u skladu sa principima međunarodnog prava, Poveljom UN i realnim dokazima

Novi šef diplomatije Nemačke Johan Vadeful poručio je prošle nedelje, govoreći o ukrajinskom sukobu, da je „od početka bilo jasno da će se ovaj rat okončati putem pregovora“. „Jedno je sigurno, potpuni poraz u smislu kapitulacije Rusije, nije bio očekivan“, istakao je Vadeful. I odmah se nameću neka pitanja: zašto onda Kijev i Zapad (NATO, EU) nisu u startu rešili sukob pregovorima, u vreme kada su ustupci Moskvi mogli da budu mnogo manji? I pre nego što je poginulo preko milion ljudi, među kojima najviše mobilisanih ukrajinskih vojnika? A zašto, pre svega, nisu ispunili nepreterano teške uslove iz međunarodnih mirovnih dokumenata iz 2014. i 2015, popularno nazvanih „Minsk 1“ i „Minsk 2“, za koje su garantovali i lideri Francuske i Nemačke, Fransoa Oland i Angela Merkel? Ni ovog rata ne bi bilo, a Rusija, Evropa i Ukrajina bi živele u miru i saradnji, razvijali se zajedno u ekonomskom i svakom drugom smislu. I zašto su, nekoliko godina kasnije i Merkelova i Oland priznali da su Minski sporazumi služili samo za zamajavanje Rusije, dajući Kijevu vreme za predah, naoružavanje i pripremu za novi rat koji sada traje? Ovo su pitanja koja zahtevaju ozbiljan odgovor.

Tim pre što su svi zapadni lideri, godinama, neumorno ponavljali da je njihov cilj „strateški poraz Rusije“, njeno bacanje na kolena i totalna izolacija. Kako sad, odjednom, da niko nije očekivao da će to da se desi? Da li to znači da ste sve vreme obmanjivali i sopstvenu i svetsku javnost? A pre svega ukrajinske mladiće koji su uzalud izginuli na „istočnom frontu“, zarad nečijih privatnih i kolektivnih interesa? Da li ste zaboravili „inicijativu“ tadašnjeg britanskog premijera Borisa Džonsona, koji je još 2022. pritiskao Vladimira Zelenskog da ne pristaje na kompromisno rešenje u Istambulu, na samom početku Specijalne vojne operacije? Jer, i tada je rat mogao da se okonča na relativno „bezbolan“ način, svakako sa neuporedivo manjim žrtvama i razaranjima.

Čudne poruke iz Vašingtona

Ali, nekome je bilo potrebno mnogo više pravoslavne krvi. Pre svega ruske, kao i ukrajinske – što je u suštini isto. I svi ste vi u tome učestvovali, ili pristajali na to, odbacivali svaku mogućnost i nadu za kompromis zasnovan na realnosti, već ste podsticali Ukrajince da veruju u NATO bajke i neistine, o „bacanju Rusije na kolena“. Dok se neko, od Kijeva, preko Brisela i Londona, pa do Vašingtona, enormno bogatio na tuđoj nesreći. I sad biste, lako i jednostavno, da kažete – nikad to nismo radili, to su neki drugi. Pa ko će vam poverovati? Pogotovo dok najavljujete dodatne stotine milijardi evra za naoružavanje Evrope, i dok novi nemački kancelar Fridrih Merc obećava Kijevu sledeću tranšu od pet milijardi evra za vođenje rata, a već nedeljama spekuliše mogućim isporukama Kijevu nemačkih dugometnih raketa „Taurus“, što bi mogao da bude početak velikog evropskog sukoba. Zašto, ako ste orijentisani ka pregovorima i miru, jednostavno ne prekinete dotok novca Zelenskom – i sukob će se završiti u roku od nekoliko nedelja? Ili, ipak, tajite nešto?

I Kit Kelog, specijalni izaslanik za Ukrajinu Donalda Trampa šalje čudne poruke iz Vašingtona. Kaže, SAD su spremne da zaustave širenje NATO ka ruskim granicama, a pristupanje Ukrajine zapadnoj vojnoj alijansi se i ne razmatra. Kako sad to? Zar Specijalna operacija u Ukrajini nije započela onog trenutka kada je Vašington odbio „i da razmatra“ zahtev ruskog lidera Vladimira Putina da se zaustavi širenje NATO-a? Zar Džozef Bajden i njegova administracija nisu tada rekli da „ne može Rusija da odlučuje ko će da bude primljen u NATO, a ko ne“? Pa se sada pokazuje da, izgleda, ipak može? A zašto ste onda podsticali bezumne poteze Kijeva i Zelenskog? Ili ćete i vi reći – to su neki drugi radili? Pa onda, znači, niko nije kriv za milion mrtvih? A ko će da vrati stotine, a indirektno i hiljade milijardi dolara koje ste zgrnuli na ruskoj i ukrajinskoj krvi? I koje ste „zamrzli“, odnosno oteli od Moskve na početku sukoba. Ko je uzeo pare – i gde su sada?

MKS u Hagu – Institucija koja ne zaslužuje da postoji

Deo odgovora na ova pitanja dao je nedavno u svom autorskom članku zamenik predsednika Saveta bezbednosti Ruske Federacije Dmitrij Medvedev. U tekstu „Izgubljene iluzije, ili kako je Međunarodni krivični sud postao pravno ništavilo“, objavljenom u časopisu „Pravovedenije“ Sankt-Peterburškog Državnog univerziteta, Medvedev se pozabavio ulogom i položajem međunarodnog pravosuđa – i zašto je ono već dugo, ne samo nefunkcionalno, već i otvoreno politički instrumentalizovano u korist jednih, a na štetu drugih država i naroda. Medvedev ističe da stalni Međunarodni krivični sud u Hagu nije institucija koja zaslužuje da postoji. Ovaj međunarodni sud, podsetimo, izdao je nalog za hapšenje ruskog predsednika Vladimira Putina, zbog navodne deportacije ukrajinske dece, ali nikad „nije video“ nijedan zločin na ukrajinskoj strani, pogotovo ne na rukama Vladimira Zelenskog. Punih osam godina besomučnog ukrajinskog granatiranja Donbasa, pri čemu je ubijeno na stotine žena i dece, sopstvenih državljana, za MKS nikad nisu bile predmet interesovanja, istrage ili podizanja optužnica.

Između ostalog, za Medvedeva su kod ovog suda problematični „defekti njegovog osnivačkog akta, Rimskog statuta, oličeni u unutrašnjim protivrečnostima i suprotstavljenosti pojedinih njegovih stavova Povelji UN, politička angažovanost MKS, selektivnost njegovog ‘pravosuđa’, protivpravna praksa izdavanja naloga za hapšenje aktuelnih šefova suverenih država koje nisu učesnice Rimskog statuta, pri tom takve naloge države često ignorišu, kao i činjenica da se MKS, suštinski, transformisao od organa međunarodnog pravosuđa u oruđe pravnog rata, što nedvosmisleno svedoči o njegovoj potpunoj nekompetentnosti“. „Zato on mora da ode u istoriju, a njegove sudije, tužioci i drugi funkcioneri koji su donosili protivpravne odluke, mogu i moraju da budu procesuirani za zločine predviđene ruskim krivičnim zakonodavstvom“, piše Medvedev.

Razmatrajući u svom članku kako je MKS prošao put „od potrebe, do potpune beskorisnosti na granici apsurda, angažovanosti i cinizma“, Dmitrij Medvedev ističe da je „važno razumeti čime su uslovljeni njegovi sadašnji potezi, kako na njih reagovati i šta na kraju treba da dođe umesto ovog međunarodnog organa koji je tako brzo sebe kompromitovao“. Šta dolazi posle MKS-a? To je pravo pitanje u sadašnjem trenutku, a aktuelizovao ga je i premijer Viktor Orban napuštanjem Mađarske ovog suda u maju, što je potvrdio i parlament u Budimpešti. Mađarska vlada smatra da je MKS „politički sud“. Premijer Izraela Benjamin Netanijahu dolazio je početkom aprila u posetu Mađarskoj, uprkos tome što je i za njim raspisana poternica MKS-a, ali je Orban to ignorisao. „MKS više nije nepristrasan sud, sud vladavine prava, već politički sud“, ocenio je Viktor Orban.

Ukidanje “sudskog monopola“

Očigledno, čitava epoha unipolarne svetske vladavine je završena. Kulminacija zamišljene globalne dominacije bila je upravo formiranje jednog takvog stalnog suda koji bi „na dugme“ procesuirao različite ljude po svetu, uključujući i šefove država, po svom nahođenju. Sada joj je, čak i na ovom simboličnom planu, došao kraj. Njoj na smenu dolazi novo doba multipolarnog sveta, u kome će politički Zapad, ili ono što od njega ostane, biti samo jedan od centara donošenja odluka, ali ne i jedini. Kako to vidi Dmitrij Medvedev, koji i sam kaže da u MKS-u „ne učestvuju tri od pet stalnih članica SB UN, Rusija, Kina i SAD“? „Potpuno moguće izgleda i izrada na međunarodnom nivou, naprimer u okviru BRIKS-a, koncepcije stvaranja međunarodnopravnog organa, kao alternative Haškom krivičnom sudu. Novi sudski organ BRIKS-a mogao bi da potvrdi zajedničku težnju država koje ulaze u ovu integraciju, da striktno poštuju principe Povelje UN, uključujući principe imuniteta šefova suverenih država od bilo kakve inostrane jurisdikcije i zabranu mešanja u unutrašnje stvari država, uključujući i putem nelegalne inostrane instruktaže lidera opozicije“, najavio je Putinov zamenik.

Ovo poslednje je posebno zanimljivo, u svetlu sve češćih pokušaja spolja izazvane obojene revolucije u različitim državama – gde uprkos očiglednim dokazima stranog mešanja, ne postoje nikakvi mehanizmi pozivanja na odgovornost međunarodnih aktera koji u tome učestvuju. Time bi i države koje su bile pod zaštitom moćnika mogle da budu pozivane na odgovornost, a one druge zemlje, večito na meti tuđinske „pravde“, da budu zaštićenije. Formiranjem suda BRIKS-a bio bi ukinut „sudski monopol“ Zapada.

Mnogi međunarodni procesi koji su bili „presuđeni haškom pravdom“ koju vrlo često zovu i „modernom inkvizicijom“, mogli bi da budu ponovo razmotreni – u skladu sa principima međunarodnog prava, Poveljom UN i realnim dokazima. I pre svega nepristrasno, na osnovu pravednog i pravičnog sudskog postupka. To bi svakako donelo nadu i zadovoljenje, možda i ispravljanje brojnih starih nepravdi, gde su čitave države i narodi bili žigosani – samo zato što su želeli slobodu i nisu pristali da se pokore političkoj volji svetskih moćnika. I ne bi nikome palo na pamet da potpisuje prevarne međunarodne sporazume koje nikada nije ni planirao da poštuje. Jer bi tada išao pravo na – BRIKS sud.

Izvor: PEČAT