Долази време за БРИКС међународни суд

Пише: Бојан Билбија

Међународни процеси који су били „пресуђени хашком правдом“ треба да буду поново размотрени, правично и у складу са принципима међународног права, Повељом УН и реалним доказима

Нови шеф дипломатије Немачке Јохан Вадефул поручио је прошле недеље, говорећи о украјинском сукобу, да је „од почетка било јасно да ће се овај рат окончати путем преговора“. „Једно је сигурно, потпуни пораз у смислу капитулације Русије, није био очекиван“, истакао је Вадефул. И одмах се намећу нека питања: зашто онда Кијев и Запад (НАТО, ЕУ) нису у старту решили сукоб преговорима, у време када су уступци Москви могли да буду много мањи? И пре него што је погинуло преко милион људи, међу којима највише мобилисаних украјинских војника? А зашто, пре свега, нису испунили непретерано тешке услове из међународних мировних докумената из 2014. и 2015, популарно названих „Минск 1“ и „Минск 2“, за које су гарантовали и лидери Француске и Немачке, Франсоа Оланд и Ангела Меркел? Ни овог рата не би било, а Русија, Европа и Украјина би живеле у миру и сарадњи, развијали се заједно у економском и сваком другом смислу. И зашто су, неколико година касније и Меркелова и Оланд признали да су Мински споразуми служили само за замајавање Русије, дајући Кијеву време за предах, наоружавање и припрему за нови рат који сада траје? Ово су питања која захтевају озбиљан одговор.

Тим пре што су сви западни лидери, годинама, неуморно понављали да је њихов циљ „стратешки пораз Русије“, њено бацање на колена и тотална изолација. Како сад, одједном, да нико није очекивао да ће то да се деси? Да ли то значи да сте све време обмањивали и сопствену и светску јавност? А пре свега украјинске младиће који су узалуд изгинули на „источном фронту“, зарад нечијих приватних и колективних интереса? Да ли сте заборавили „иницијативу“ тадашњег британског премијера Бориса Џонсона, који је још 2022. притискао Владимира Зеленског да не пристаје на компромисно решење у Истамбулу, на самом почетку Специјалне војне операције? Јер, и тада је рат могао да се оконча на релативно „безболан“ начин, свакако са неупоредиво мањим жртвама и разарањима.

Чудне поруке из Вашингтона

Али, некоме је било потребно много више православне крви. Пре свега руске, као и украјинске – што је у суштини исто. И сви сте ви у томе учествовали, или пристајали на то, одбацивали сваку могућност и наду за компромис заснован на реалности, већ сте подстицали Украјинце да верују у НАТО бајке и неистине, о „бацању Русије на колена“. Док се неко, од Кијева, преко Брисела и Лондона, па до Вашингтона, енормно богатио на туђој несрећи. И сад бисте, лако и једноставно, да кажете – никад то нисмо радили, то су неки други. Па ко ће вам поверовати? Поготово док најављујете додатне стотине милијарди евра за наоружавање Европе, и док нови немачки канцелар Фридрих Мерц обећава Кијеву следећу траншу од пет милијарди евра за вођење рата, а већ недељама спекулише могућим испорукама Кијеву немачких дугометних ракета „Таурус“, што би могао да буде почетак великог европског сукоба. Зашто, ако сте оријентисани ка преговорима и миру, једноставно не прекинете доток новца Зеленском – и сукоб ће се завршити у року од неколико недеља? Или, ипак, тајите нешто?

И Кит Келог, специјални изасланик за Украјину Доналда Трампа шаље чудне поруке из Вашингтона. Каже, САД су спремне да зауставе ширење НАТО ка руским границама, а приступање Украјине западној војној алијанси се и не разматра. Како сад то? Зар Специјална операција у Украјини није започела оног тренутка када је Вашингтон одбио „и да разматра“ захтев руског лидера Владимира Путина да се заустави ширење НАТО-а? Зар Џозеф Бајден и његова администрација нису тада рекли да „не може Русија да одлучује ко ће да буде примљен у НАТО, а ко не“? Па се сада показује да, изгледа, ипак може? А зашто сте онда подстицали безумне потезе Кијева и Зеленског? Или ћете и ви рећи – то су неки други радили? Па онда, значи, нико није крив за милион мртвих? А ко ће да врати стотине, а индиректно и хиљаде милијарди долара које сте згрнули на руској и украјинској крви? И које сте „замрзли“, односно отели од Москве на почетку сукоба. Ко је узео паре – и где су сада?

МКС у Хагу – Институција која не заслужује да постоји

Део одговора на ова питања дао је недавно у свом ауторском чланку заменик председника Савета безбедности Руске Федерације Дмитриј Медведев. У тексту „Изгубљене илузије, или како је Међународни кривични суд постао правно ништавило“, објављеном у часопису „Правоведеније“ Санкт-Петербуршког Државног универзитета, Медведев се позабавио улогом и положајем међународног правосуђа – и зашто је оно већ дуго, не само нефункционално, већ и отворено политички инструментализовано у корист једних, а на штету других држава и народа. Медведев истиче да стални Међународни кривични суд у Хагу није институција која заслужује да постоји. Овај међународни суд, подсетимо, издао је налог за хапшење руског председника Владимира Путина, због наводне депортације украјинске деце, али никад „није видео“ ниједан злочин на украјинској страни, поготово не на рукама Владимира Зеленског. Пуних осам година бесомучног украјинског гранатирања Донбаса, при чему је убијено на стотине жена и деце, сопствених држављана, за МКС никад нису биле предмет интересовања, истраге или подизања оптужница.

Између осталог, за Медведева су код овог суда проблематични „дефекти његовог оснивачког акта, Римског статута, оличени у унутрашњим противречностима и супротстављености појединих његових ставова Повељи УН, политичка ангажованост МКС, селективност његовог ‘правосуђа’, противправна пракса издавања налога за хапшење актуелних шефова суверених држава које нису учеснице Римског статута, при том такве налоге државе често игноришу, као и чињеница да се МКС, суштински, трансформисао од органа међународног правосуђа у оруђе правног рата, што недвосмислено сведочи о његовој потпуној некомпетентности“. „Зато он мора да оде у историју, а његове судије, тужиоци и други функционери који су доносили противправне одлуке, могу и морају да буду процесуирани за злочине предвиђене руским кривичним законодавством“, пише Медведев.

Разматрајући у свом чланку како је МКС прошао пут „од потребе, до потпуне бескорисности на граници апсурда, ангажованости и цинизма“, Дмитриј Медведев истиче да је „важно разумети чиме су условљени његови садашњи потези, како на њих реаговати и шта на крају треба да дође уместо овог међународног органа који је тако брзо себе компромитовао“. Шта долази после МКС-а? То је право питање у садашњем тренутку, а актуелизовао га је и премијер Виктор Орбан напуштањем Мађарске овог суда у мају, што је потврдио и парламент у Будимпешти. Мађарска влада сматра да је МКС „политички суд“. Премијер Израела Бењамин Нетанијаху долазио је почетком априла у посету Мађарској, упркос томе што је и за њим расписана потерница МКС-а, али је Орбан то игнорисао. „МКС више није непристрасан суд, суд владавине права, већ политички суд“, оценио је Виктор Орбан.

Укидање “судског монопола“

Очигледно, читава епоха униполарне светске владавине је завршена. Кулминација замишљене глобалне доминације била је управо формирање једног таквог сталног суда који би „на дугме“ процесуирао различите људе по свету, укључујући и шефове држава, по свом нахођењу. Сада јој је, чак и на овом симболичном плану, дошао крај. Њој на смену долази ново доба мултиполарног света, у коме ће политички Запад, или оно што од њега остане, бити само један од центара доношења одлука, али не и једини. Како то види Дмитриј Медведев, који и сам каже да у МКС-у „не учествују три од пет сталних чланица СБ УН, Русија, Кина и САД“? „Потпуно могуће изгледа и израда на међународном нивоу, например у оквиру БРИКС-а, концепције стварања међународноправног органа, као алтернативе Хашком кривичном суду. Нови судски орган БРИКС-а могао би да потврди заједничку тежњу држава које улазе у ову интеграцију, да стриктно поштују принципе Повеље УН, укључујући принципе имунитета шефова суверених држава од било какве иностране јурисдикције и забрану мешања у унутрашње ствари држава, укључујући и путем нелегалне иностране инструктаже лидера опозиције“, најавио је Путинов заменик.

Ово последње је посебно занимљиво, у светлу све чешћих покушаја споља изазване обојене револуције у различитим државама – где упркос очигледним доказима страног мешања, не постоје никакви механизми позивања на одговорност међународних актера који у томе учествују. Тиме би и државе које су биле под заштитом моћника могле да буду позиване на одговорност, а оне друге земље, вечито на мети туђинске „правде“, да буду заштићеније. Формирањем суда БРИКС-а био би укинут „судски монопол“ Запада.

Многи међународни процеси који су били „пресуђени хашком правдом“ коју врло често зову и „модерном инквизицијом“, могли би да буду поново размотрени – у складу са принципима међународног права, Повељом УН и реалним доказима. И пре свега непристрасно, на основу праведног и правичног судског поступка. То би свакако донело наду и задовољење, можда и исправљање бројних старих неправди, где су читаве државе и народи били жигосани – само зато што су желели слободу и нису пристали да се покоре политичкој вољи светских моћника. И не би никоме пало на памет да потписује преварне међународне споразуме које никада није ни планирао да поштује. Јер би тада ишао право на – БРИКС суд.

Извор: ПЕЧАТ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: