Doktor fajter

Piše: Mišo Vujović

Bio je levičar u mladosti desničar u zrelom dobu. Čerčil je rekao “ ko u mladosti nije bio levičar taj nema srca, ko u starosti nije bio desničar taj nema pameti”.

Važio je za jednog od stubova Miloševićeve epohe.

Ministar zdravlja i potpredsednik vlade kao potpredsednik ne baš popularnog JUL-a.

U dva navrata imenovan je za direktora KBC Dedinje, bio je najuspešniji menadžer zdravstva u SR Jugoslaviji. Kao “negativac” iz predhodne vlasti proganjan je u vreme DOS-a. Ne samo on, nije mu pošteđena ni porodica. Kćerka u školi brutalno maltretirana. Taj isfrustrirani revanšizam nije ga obeshrabrio.

Političke sankcije u podeljenom društvu proizvode socijalno – ekonomske i druge probleme. Primoran na odstupnicu sklanja se u Crnu Goru.

“Milo spašava Miloševićevog ministra”, komentarisali su neki.

Okrepljen na ognjištu, kao srpski ratnik na Krfu, vraća se i u kontra napadu, otvara na Voždovcu prestižnu bolnicu “Ostrog”, koja pod hipotekom iskušenja iz prošlosti njenog vlasnika i pored vanserijske usluge,tima vrhunskih stručnjaka na čelu sa profesorom Jovanom Strikovićem nije uspela da opstane.

Ovo je samo deo biografije profesora Milovana.

Bojića, spakovane u trista strana zanimljivog i pitko ispisanog štiva pod naslovom “Nije bilo uzaludno”.

Revolucionarna ideja o transplataciji organa, u čemu je pionir na našim prostorima, kao mladog lekara, sukobljava ga sa autoritetima struke. Profesor Lalević mu preti izbacivanjem iz članstva lekarske komore, a narodni heroj profesor Isidor Papo na državnoj televiziji kritikuje Bojića i njegov eksperiment.

Preživeo je progon i pogrom. Lečio besplatno sirotinju, izgradio Dedinje 2 a u rodnom Lipovu dve crkve. Osnovao bolnicu “Ostrog” u kojoj je utočište našao Momir Bulatović u isto vreme Bojić lečio majku Momirovog ljutog protivnika Mila Đukanovića.

Progon Milovana Bojića ilustruje našu sklonost da čoveka posmatramo kroz prizmu predrasuda i ostrašćenosti. Malo je ličnosti čije je delo adekvatno valorizovano za života. Kada se izmeri i razgrne sve ostaje delo kao trajno odelo čoveka. I taj kantar niko ne može poreći.

Potvrda tog živog dela je neverovatno interesovanje čitalačke publike i javnosti za promociju Bojićeve ispovesti pred sobom i svetom.

Još od sredine osamdesetih velika sala Kolarca nije bila punija na promociji jedne knjige kao autobiografije Milovana Bojića, po mnogima najboljeg srpskog menadžera ne samo u zdravstvenom sistemu. Osim masovnosti i slikovitog besedništva govornika i samog autora, Kolarac će tu noć pamtiti i po raznolikosti publike, po mnoštvu poznatog sveta od patrijarha Porfirija, Lazara Ristovskog, Džajića, Zorice Brunclik, Vojislava Šešelja….

Život buran a ispovest intrigantna i nadahnuta.

Bojićeva borba sa životom počinje još u utrobi majke koja zbog nemaštine odlazi da abortira u Kolašin, gde joj daju anesteziju u isčekivanju doktora koji se zapio u nekom selu i zaboravio a anastezija prestala da deluje, majka to shvati kao božji znak i vraća se kući. To saznanje dobija povodom doktorata u duhovitoj telegram čestitki čudesno- nestvarnog kolege Maja, koji i danas u kolašinskom kraju, obitava u svojim anegdotama:

“Da se ja nijesam zapio ti se ne bi rodio”,.

Život na prvoj linije života je sam po sebi dramatičan i neizvestan, ali bogat i izazovan.

Bojićev klinč od prvog – čobanskog zadatka. On je i đak pešak koji gazi smetove od kuće do škole, student medicine kome otac nije dozvolio da upiše književnost. Komunalac u tuđini. Nedovoljna stipendija na usavršavanju u Norveškoj nije ga obeshrabrila da odustane već je fizikalisao da bi preživeo. Radio je kao lekar u Dubrovniku i Beogradu, a devedesetih godina prošlog veka je imenovan za direktora tada otpisanog instituta KBC Dedinje gde je nakon decenije vraćen da je obnovi i izgradi novi blok.

Kuđen i osporavan, hvaljen i uvažavan – gorštak holivudske harizme, uspeo je da ostvari svoje dečačke snove potvrđujući Njegoševu mudrost: “pregaocu Bog daje mahove”.

Sećam se devedesetih godina prošlog veka, obaveštenja izlepljenih po čekaonicama KBC Dedinje:
“Svi koji nemate vezu ja sam vaša veza! Dr Milovan Bojić”.

Posle promocije, njegov prijatelj i komšija iz Lipova, Ratko Bulatović, kojemu je dr Bojić finansirao prve skupe proteze u Nemačkoj, nakon gubitka nogu od NATO- bombi 1999. godine, mi reče:

„Ja sam mu zahvalan do neba, ali malo bi bilo i sto ovolikih sala da primi sve one kojima je dr Bojić nešto pomogao i učinio.
On se time ne hvali, niti o tome javno govori, ali Bog sve vidi i sve zna“, uzbuđenim glasom mi reče Ratko.