Доктор фајтер

Пише: Мишо Вујовић

Био је левичар у младости десничар у зрелом добу. Черчил је рекао “ ко у младости није био левичар тај нема срца, ко у старости није био десничар тај нема памети”.

Важио је за једног од стубова Милошевићеве епохе.

Министар здравља и потпредседник владе као потпредседник не баш популарног ЈУЛ-а.

У два наврата именован је за директора КБЦ Дедиње, био је најуспешнији менаџер здравства у СР Југославији. Као “негативац” из предходне власти прогањан је у време ДОС-а. Не само он, није му поштеђена ни породица. Кћерка у школи брутално малтретирана. Тај исфрустрирани реваншизам није га обесхрабрио.

Политичке санкције у подељеном друштву производе социјално – економске и друге проблеме. Приморан на одступницу склања се у Црну Гору.

“Мило спашава Милошевићевог министра”, коментарисали су неки.

Окрепљен на огњишту, као српски ратник на Крфу, враћа се и у контра нападу, отвара на Вождовцу престижну болницу “Острог”, која под хипотеком искушења из прошлости њеног власника и поред вансеријске услуге,тима врхунских стручњака на челу са професором Јованом Стриковићем није успела да опстане.

Ово је само део биографије професора Милована.

Бојића, спаковане у триста страна занимљивог и питко исписаног штива под насловом “Није било узалудно”.

Револуционарна идеја о трансплатацији органа, у чему је пионир на нашим просторима, као младог лекара, сукобљава га са ауторитетима струке. Професор Лалевић му прети избацивањем из чланства лекарске коморе, а народни херој професор Исидор Папо на државној телевизији критикује Бојића и његов експеримент.

Преживео је прогон и погром. Лечио бесплатно сиротињу, изградио Дедиње 2 а у родном Липову две цркве. Основао болницу “Острог” у којој је уточиште нашао Момир Булатовић у исто време Бојић лечио мајку Момировог љутог противника Мила Ђукановића.

Прогон Милована Бојића илуструје нашу склоност да човека посматрамо кроз призму предрасуда и острашћености. Мало је личности чије је дело адекватно валоризовано за живота. Када се измери и разгрне све остаје дело као трајно одело човека. И тај кантар нико не може порећи.

Потврда тог живог дела је невероватно интересовање читалачке публике и јавности за промоцију Бојићеве исповести пред собом и светом.

Још од средине осамдесетих велика сала Коларца није била пунија на промоцији једне књиге као аутобиографије Милована Бојића, по многима најбољег српског менаџера не само у здравственом систему. Осим масовности и сликовитог беседништва говорника и самог аутора, Коларац ће ту ноћ памтити и по разноликости публике, по мноштву познатог света од патријарха Порфирија, Лазара Ристовског, Џајића, Зорице Брунцлик, Војислава Шешеља….

Живот буран а исповест интригантна и надахнута.

Бојићева борба са животом почиње још у утроби мајке која због немаштине одлази да абортира у Колашин, где јој дају анестезију у исчекивању доктора који се запио у неком селу и заборавио а анастезија престала да делује, мајка то схвати као божји знак и враћа се кући. То сазнање добија поводом доктората у духовитој телеграм честитки чудесно- нестварног колеге Маја, који и данас у колашинском крају, обитава у својим анегдотама:

“Да се ја нијесам запио ти се не би родио”,.

Живот на првој линије живота је сам по себи драматичан и неизвестан, али богат и изазован.

Бојићев клинч од првог – чобанског задатка. Он је и ђак пешак који гази сметове од куће до школе, студент медицине коме отац није дозволио да упише књижевност. Комуналац у туђини. Недовољна стипендија на усавршавању у Норвешкој није га обесхрабрила да одустане већ је физикалисао да би преживео. Радио је као лекар у Дубровнику и Београду, а деведесетих година прошлог века је именован за директора тада отписаног института КБЦ Дедиње где је након деценије враћен да је обнови и изгради нови блок.

Куђен и оспораван, хваљен и уважаван – горштак холивудске харизме, успео је да оствари своје дечачке снове потврђујући Његошеву мудрост: “прегаоцу Бог даје махове”.

Сећам се деведесетих година прошлог века, обавештења излепљених по чекаоницама КБЦ Дедиње:
“Сви који немате везу ја сам ваша веза! Др Милован Бојић”.

После промоције, његов пријатељ и комшија из Липова, Ратко Булатовић, којему је др Бојић финансирао прве скупе протезе у Немачкој, након губитка ногу од НАТО- бомби 1999. године, ми рече:

„Ја сам му захвалан до неба, али мало би било и сто оволиких сала да прими све оне којима је др Бојић нешто помогао и учинио.
Он се тиме не хвали, нити о томе јавно говори, али Бог све види и све зна“, узбуђеним гласом ми рече Ратко.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: