Дојчиновић: Паразит је сатира о предаторској природи човјека

Пише: Милош Дојчиновић

Последња додела оскара је изазвала ретко изненађење за љубитеље светске филмске кинематографије. Оскар за најбољи филм је добило остварење које није са англосаксонског језичког подручја и оно је у потпуности другачије од претходних награђиваних холивудских дела.

Реч је о јужнокорејском филму „Паразит“ који је и по норми и по етничко – моралном приступу филму, можда, а надамо се да јесте, отворио врата другачијем сагледавању реалности, која је све само не и сладуњава. Бон Јонг Хоо као режисер овог феноменалног дела је успео да пренесе источњачку рационалност са Корејског полуострва на континент већ уморне и истрошене либералне културе.

У центар је поставио проблеме и муке обичног човека које се у савременом добу све више занемарују и изопштавају из јавног простора.

Прича прати сиромашну четворочлану јужнокорејску породицу која се попут сваке сиротиње у метрополама, бори са свакодневним животним недаћама. Нјима се редовно излива канализацијски отпад у сутерену у коме живе. Они немају пара да уведу интернет, већ га „краду“ од комшија. Они су без сталних примања и у вечитој неизвесности за властиту будућност.

Њихова апатија се делимично прекида када сазнају за богаташки дом Парк који је заинтересован за послужно особље. Мотивисани примарним људским нагоном за преживљавањем, отац, мајка, син и ћерка, један другог, препоручују и запошљавају у истој вили као кућепазитеље, кријући од имућне породице Парк да су они заправо сви заједно једна породица.

Шта је највећа врлина овог филма? Ако би се занемарила његова форма, сценографија и естетика која је нетипична за холивудски свет, онда то јесте свакако његова дубина и вишезначје. Овај филм не покушава да врши никакву пропаганду већ како је то сам режисер образложио :“Пружа екслузивну и ужасну слику реалности у његовој земљи“. Врлина овог филма је што се његова радња, иако смештена у Јужној Кореји, може лако замислити у било којој земљи, у којој су изражене класне поделе. Међутим, овај филм не штеди ни богате а ни сиромашне. И једни и други предаторски воде „тиху класну борбу“ једни против других. И једни и други су себични и строго мотивисани по питању опстанка. Само што је режисер благонаклоњенији према сиротињи јер је њен циљ знатно тежи.

Центар радње је потреба јунака овог филма да опстану на све могуће начине, неважно да ли они долазе из гета или су ушушкани у своје раскошне виле. Богаташи су представљени као класа људи у потпуности одсечена од реалности. Они су снобови који су незаинтересовани за проблеме малог јужнокорејског грађанина.

Њихови проблеми којима су преокупирани не брину обичне смртнике. У њиховој кујни је увек обиље хране. Они живе америчким стилом живота (овде је режисер критиковао опседнутост новопечени јужнокорејских богаташа западном културом), њихов се син игра у малој индијанској колиби, њима је потребан и шофер, а уједно и гурач колица у самопослузи. Они живе у свом мехуру који су купили својом моћи и позицијом, и на сиромашне гледају као на потрошну робу, а понекад, сасвим ретко, као и на људска бића којима поверавају своје најдубље страхове. Болесно су педантни, неуобичајно сумњичави на мирис „сутеренске влаге“.

Граница између надређених и потлачених током читавог филма је видљива, али она није базирана на сили или присили већ на најодвратнијој људској особини – себичношћу. Рачунајући на плану добити једни друге саботирају и злоупотребљавају у свим границама могућег.

Са друге стране, сиротињска класа којој припадају главни јунаци је такође проказана као предаторска. Они намештају отказ служавки тако што јој подмукло бацају прах брескве на коју је алергична и праве сплетку да је оболела од туберкулозе . Они уживајући у раскоши виле док је породица Парк на одмору са опрезношћу и дистанцом гледају на жену која их моли да је покислу пусте унутра иако су се у њеној кожи, покисли и одбачени, налазили већ јуче. И ту се заправо увиђа та елементарна људска небрига за друге, под паролом „ми смо сиромашни и намучени и једино смо себи битни“. Такође у филму је проказана и борба између сиротињске класе у сценама подрума виле где откривају да тамо живе људи у истим условима, као и они „на слободи“. Нјихова међусобна борба није мотивисана за добробит друштва већ за голом људском егзистенцијом. У тој борби се користе незаконска средства, апликација за пријаве, камен, конопац, и на крају ножеви и стара. Нјихова борба да освоје простор у Вили је Бон Јонгова метафора да су припадници ниже класе „подстанари у сопственој држави“.

Ипак филм има катарзичан крај где син машта да пише писмо свом заробљеном оцу, како ће некада на поштен начин купити вилу у којој се крије и избавити га из подрумског избеглиштва. То је наравно режисерова илузија и алегорија да ће у животу успети само они одабрани и рођени као привилеговани. Управо они који се не осећају на „сутеренску влагу“ и не раде бедне послиће како би обезбедили храну на столу. Такав је случај, у мање, више свакој земљи на свету.

Иако су многи критичари тврдили како је овај филм критика капитализма, он то заправо није. Он не критикује разорни систем као последицу људског понашања, већ људско понашање као последицу разорног система. Такође критикује и специфичну политичку реалност подељеног корејског народа. Чак ни Ким Джонг Ун и Северна Кореја нису поштеђени поштапалица главних протагониста. Небитно о ком се систему радило, комунистичком, феудалном, монархистичком или самом капиталистичком, људи ће једни другима бити сметња или средство за остварење властитих циљева. Небитно који је систем у питању, робовласништво ће бити његово суштинско обележје. А људи ће бити стубови таквог робовласништва, и са ове, и са оне стране.

Вођени својим болесним амбицијама о успеху и бољем животу, не презајући ни за улог ни за жртве, одржавајући паразитски систем који је дефинисан у оној старој пословици „док једном не смркне, другоме не сване“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: