Догодине на мору
1 min read
Онај ко на брдо ак и мало стоји више види него онај под брдом – знано је свакоме, до мјере да многи прижељкују ту позицију на врху да би боље или наплативије гледали, но сам ја одабрао да родоначелну географију и српску културу опажам с нулте надморске, тако да нужно морам да говорим у општим категоријама.
Мислим да је у једној од најтежих година за нас (године ратова не рачунамо ли, а пропаст школства, здравства и судства рачунамо ли, барабар с падом морала) – највеће достигнуће у култури да уопште говоримо о српској култури, јер тиме доказујемо да је преживјела као длан воде на августовском розопеку.
Најозбиљнији промашај српске културе је што не може да се избори за статус српске културе.
Ван Србије, српска култура је проскрибована, и сведена је на медијски игнорисане енклаве, дочим се у и политичком Београду српска култура доживљава, имам утисак, као субверзивна категорија – што она, да се разумијемо, ако се перципира из угла „развијеног свијета“ дебото и јесте.
Тињају по српској култури ситне ватре које Велики брат лако опажа и гаси, иако зачуђен као Магелан када је пролазио јогозападним Мореузом и опазио да у ноћи посвуда горе ватре по земљи коју ће прогласити Огњеном. Урођеници су били на том степену развоја да ватре нису смјели угасити, јер – боме – упаљача нису имали, те тако и Срби којекуде, одржавају своје глобално гледано конспиративне ватрице како-тако, и Великом брату иду на живце.
Да би се промијенила парадигма, потребно је велико глобално мијешање карата, а ја сам увијек склон да не прижељкујем такву партију међу великим играчима. Увијек сам за политику по којој у култури и образовању ваља бити суров да би се – финалменте – добар био! Алгоритам нисам измислио ја, него Шекспир, кроз Хамлета.
Једном се мора преломити, ако мислимо игдје да стигнемо. И да буде сасвим јасно кад казујем у множини: да стигнемо као Србија, Црна Гора и Република Српска, које ће заједно имати излаз на море.
Dogodine na srpskom moru!
Поздрав за г. Маловића и све читаоце колумне.
Потребно је посвећености и љубави, па да се 15м2 књижаре претвори у светионик српске културе.
Осолићемо се када се попут аутора будемо ослањали на ресурсе које имамо и престанемо да причамо о оном што нам недостаје.
Јер, гдје се труд улаже ту и Бог помаже.
…И зрно соли међ’ три прста, прстохват СВЕТОТРОЈИЧНИ, да се осолимо и окрстимо догодине на мору, не би ли јуродиво ћириличну барку сидрили по сред Вашијех реченица сланих, добри и племенити господине Маловићу…И “Бура” Шекспирова алгоритам је приде који се ћирилицом посве словесно учитава и разлучује!