Događaj naroda – početak kraja nanosa Žute grede

Piše: Prof. dr Boško Bojović

Ko god bio odgovoran za događanje naroda, mora se suočiti s njegovim posledicama, posebno ako je takvom plimom ugrožena moć koju bez mere i zazora sve više rabi i zlorabi.

Kad poveruju da su na vrhuncu moći, tirani postaju najranjiviji, otuđeni od stvarnosti, sve do neizvesne podrške saučesnika, na putu bez povratka…

Reči francuskog ambasadora prvom papskom nunciju prispelom 1919 u Beograd: ”Srbi nisu naizgled religiozni, ali im možete dirnuti u sve pre no u veru, to vam se ne bi smelo dogoditi”, kao da sto godina kasnije dostižu svoje puno značenje.

To je upravo ona razlika između oko 30% upisanih Srba i preko 70% pripadnika SPC, razlika između trećine i gotovo tri četvrtine stanovništva tridesetogodišnje prćije, nastale na plimi dopuštenog događanja naroda, o kojoj se može poučno meditirati u Majamiju.

Razlika između prvog i drugog je posebno značajna, jer ovo drugo zadire u najdublje slojeve ljudskosti, pojedinačne i opšte samosvesti, samodržanja i samopoštovanja.

Nema tog pakta i logistike nazovi otvorenog društva, sa strategijom rušenja državnih zajednica podrškom nasleđenim, podgrejanim ili iskonstruisanim tribalizmima, koji imaju odgovor na dublje tektonske poremećaje od onih koje su u stanju pokrenuti.

Potcenjivanje naroda može se žestoko osvetiti moćnicima, što se sve više dešava širom sveta, od daleko većih, sve do još manjih zemalja, ako se na vreme ne dosete svome jadu, njima sleduje odlazak na smetlište koje su sami sebi nagrabili.

Osim što je jedina zemlja u svetu u kojoj većinski jezik nema ni manjinska prava, Crna Gora uživa još jedan ekskluzivitet, uz prećutnu podršku najviših civilizacijskih standarda i pravnih normi EU.

Dok 9 članica sve zatvorenijeg kluba, koga konačno napušta njegov najzapadniji član, još uvek čekaju na neizvesni pristup, Montenegro je slepi putnik evrozone. Većina tih zemalja skrušeno čeka na prijem u evrozonu, od kojih
je Hrvatska bila predviđena za prijem 2019, posle 8 godina priprema, prijem je odložen do 2024 zbog neispunjavanja budžetskih, poreskih i drugih EU standarda. Ono što važi za
Hrvatsku članicu EU, ne važi za Crnu Goru, jedinog slepog putnika evrozone s izuzetkom KiM.

Kvazi država je službeno protektorat NATO i EU, što samo delimično objašnjava udvajanje ovog ekskluziviteta, koji se na može svesti samo na faktičnku pripadnost eurozoni.

Obe pripadnice takozvanog zapadnog Balkana i sasvim pozne tranzicije, imaju još neke posebne namene u skladu sa strategijom njihovog nastanka. Sve u saglasju sa pravnom sigurnošću i civilizacijskim dostignućima, koje evroatlanske ustanove tako štedro promovišu, makar i tomahavk podsticajima.

Nije mogla proći nezapaženo uloga milijardi narkodolara u krpljenju posrnulih zapadnih bankovnih rezervi tokom velike krize 2008 godine.

Bez evra i dolara kao nesporno tolerisane valute, ove bi finansijske transakcije bile praktično neoperativne, neuporedivo manje profitabilne.

Kao što ”Krvave balkanske milijarde” Domagoja Margetića svedoče o istinskoj primarnoj nameni post-jugoslovenskih državica i njihovih demokratura.
Dok se posledice krize od pre desetak godina još uvek osećaju, a EU kuburi s recesijom i (ne)održivim razvojem, neuporedivo veća kriza se najavljuje za 2020.

Ako ima istine u milijardama vrednosti nekretnina koje se jednim potezom jednostranog i diskriminatorskog zakona oduzima SPC, kao na Biljuricama kod Budve, eto pokrića za
pranje astronomskih iznosa prljavog novca, na čemu se od početka zasniva svrha postojanja zapadnobalkanskih protektorata i manje više autoritarnih kvazidemokratija.

Da Montenegro nije bez podrške srodnih i bliskih sistemskih celina, svedoči podrška Beogradskog režima posle sporne i tesne pobede na izborima 2016, kada državni vrh šalje tadašnjeg ministra spoljnjih poslova da čestita izbornu pobedu partneru iz sestrinske Crne Gore.

Kao i podrška obaveštane službe Srbije u montiranom suđenjuposlanicima opozicije crnogorske skupštine.
Bez razumevanja zajedničke strategije dugog trajanja, nije moguće razumeti novo zbivanje naroda kome je ishodište i kraj teško sagledata.
Vox populi – Vox Dei – politička sintagma mudrih Latina, je ono protiv čega u svojoj poslovičnoj bahatosti ustaje poslednji nesmenljivi režim u posthladnoratovskoj Evropi. Od Žute Grede do sadašnjeg miroljubivog ustanka, suviše je dug period i za Afričke nedemokratske režime.

Nije više od toga potrebno da oslabljena EU suočena sa sve većim gubitkom kredibiliteta, preispita svoju podršku dugogodišnjem kandidatu za pristup – na osnovu kojih pravnih i demokratskih standarda? Svakako ne onih iz ”Zakona o verskim slobodama”, čiji je već sam naslov kulminacija cinizma i izrugivanja sa proklamovanim vrednostima, u skladu s Orvelovim novogovorom – ”istina je laž – laž je istina”. Kao što je i sam sporni ”zakon” u službi nepobitne otimačine i bezakonja.

Manja je neizvesnost u održivosti i primeni nakaznog zakona, izglasanog nedemokratskom procedurom, oličenje staljinističkog voluntarizma, sastavljenog od
priučenih pravnika, od koga je Venecijanska komisija licemerno oprala ruke i pored 16 strana ozbiljnijih primedbi, na koje se crnogorsko zakonodavstvo ne osvrnu. Tursko i Austrougarsko, pa i komunističko zakonodavstvo, bili su kudikamo pravičniji i civilizovaniji u odnosu na Srpsku pravoslavnu Crkvu, njene i narodne vekovne svetinje.
Srpski se pravnici, koliko je poznato, slabo mešaju u svoj posao kad je ova prilika u pitanju, kao o kršenju međunarodnih konvencija i ljudskih prava koje ovaj zakon uvodi,valjda da ne sekiraju montenegrinske kolege koji ih tako štedro ugošćavaju.

Slovenac i Hrvat su objavili analize, kakve bar za sada izostaše od strane dične srpske pravničke i publicističke elite.

1 N. Medojević, ”Vučić se obrukao pred srpskim narodom u Crnoj Gori”

2 ”Osim suštinskih zamjerki, uočavaju se i brojne druge manjkavosti, neuobičajene za suvremena demokratska
društva: tako je bilo usvajanje Zakona u ekspresnoj proceduri, koja je podrazumijevala da se rasprava i u načelu i u pojedinostima obave u roku od 24 sata, a da se glasanje obavlja u kasnim noćnim, tj. ranim jutarnjim satima, uz
prisustvo maskiranih pripadnika snaga sigurnosti u zgradi skupštine u tijeku rasprave i glasanja”,  D. Pilsel,”Moj stav o Đukanovićevom nasrtaju na SPC u Crnoj Gori”
3 ”Zakon ne uzima u obzir da je tokom jednog punog stoleća (od gašenja nezavisne crnogorske države) posednik odn. vlasnik objekata SPC doprinosio njihovom održavanju, njihovoj dodatnoj izgradnji, njihovom čuvanju, i da je na osnovu toga stekao izvesna civilna prava, koja mogu prevazići po obimu i samo pravo prvobitnog titulara.

I sam posed, njegov održaj u tolikom vremenskom rasponu, naročito ukoliko je posedovanje bilo u dobroj veri, može
dovesti do značajnih prava”, S. Flere (Profesor Univerziteta u Mariboru), ”Teškoće novog Zakona o slobodi
veroispovesti koji je donela Skupština Crne Gore”,

4 ”Moj stav o Đukanovićevom nasrtaju na SPC u Crnoj Gori”, Drago Pilsel – hrvatski publicista i teolog,
pokretač portala Autograf, ”Usvojenim Zakonom se direktno zadire u pravo svojine, koje je zagarantirano Ustavom Crne Gore, kao i brojnim međunarodnim ugovorima i konvencijama, koje je Crna Gora potpisala ili kojima je pristupila, uključujući i Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (član 1, Protokola 1) i Sporazum o stabilizaciji i
pridruživanju Europskoj uniji” (…) ”Usvojenim Zakonom se de facto i de iure kreira pravni okvir za nacionalizaciju
imovine (tradicionalnih) vjerskih zajednica, koja je nastala zajedničkim ulaganjem građana Crne Gore, prije 1.
prosinca/decembra 1918. godine.

Način na koji su ove odredbe formulirane ukazuje na namjeru da se one veća neizvesnost očekuje režim koji je grubo ogoleo opasne protivurečnosti, one koje ukazuju na sve izvesnije okončanje sopstvenog roka trajanja i koji je ovim zakonom
nesmotreno sam sebi podmetnuo ubitačnu nagaznu minu.

Neizvesnost i za sestrinski režim na koji se ponajviše oslanja i s čijom nomenklaturom ima zajedničku Avnojsku kriptokomunističku i deklarisano brozofilsku strategiju.

Pariz, 11 januar 2020.