Догађај народа – почетак краја наноса Жуте греде

Пише: Проф. др Бошко Бојовић

Ко год био одговоран за догађање народа, мора се суочити с његовим последицама, посебно ако је таквом плимом угрожена моћ коју без мере и зазора све више раби и злораби.

Кад поверују да су на врхунцу моћи, тирани постају најрањивији, отуђени од стварности, све до неизвесне подршке саучесника, на путу без повратка…

Речи француског амбасадора првом папском нунцију приспелом 1919 у Београд: ”Срби нису наизглед религиозни, али им можете дирнути у све пре но у веру, то вам се не би смело догодити”, као да сто година касније достижу своје пуно значење.

То је управо она разлика између око 30% уписаних Срба и преко 70% припадника СПЦ, разлика између трећине и готово три четвртине становништва тридесетогодишње прћије, настале на плими допуштеног догађања народа, о којој се може поучно медитирати у Мајамију.

Разлика између првог и другог је посебно значајна, јер ово друго задире у најдубље слојеве људскости, појединачне и опште самосвести, самодржања и самопоштовања.

Нема тог пакта и логистике назови отвореног друштва, са стратегијом рушења државних заједница подршком наслеђеним, подгрејаним или исконструисаним трибализмима, који имају одговор на дубље тектонске поремећаје од оних које су у стању покренути.

Потцењивање народа може се жестоко осветити моћницима, што се све више дешава широм света, од далеко већих, све до још мањих земаља, ако се на време не досете своме јаду, њима следује одлазак на сметлиште које су сами себи награбили.

Осим што је једина земља у свету у којој већински језик нема ни мањинска права, Црна Гора ужива још један ексклузивитет, уз прећутну подршку највиших цивилизацијских стандарда и правних норми ЕУ.

Док 9 чланица све затворенијег клуба, кога коначно напушта његов најзападнији члан, још увек чекају на неизвесни приступ, Монтенегро је слепи путник еврозоне. Већина тих земаља скрушено чека на пријем у еврозону, од којих
је Хрватска била предвиђена за пријем 2019, после 8 година припрема, пријем је одложен до 2024 због неиспуњавања буџетских, пореских и других ЕУ стандарда. Оно што важи за
Хрватску чланицу ЕУ, не важи за Црну Гору, јединог слепог путника еврозоне с изузетком КиМ.

Квази држава је службено протекторат НАТО и ЕУ, што само делимично објашњава удвајање овог ексклузивитета, који се на може свести само на фактичнку припадност еурозони.

Обе припаднице такозваног западног Балкана и сасвим позне транзиције, имају још неке посебне намене у складу са стратегијом њиховог настанка. Све у сагласју са правном сигурношћу и цивилизацијским достигнућима, које евроатланске установе тако штедро промовишу, макар и томахавк подстицајима.

Није могла проћи незапажено улога милијарди наркодолара у крпљењу посрнулих западних банковних резерви током велике кризе 2008 године.

Без евра и долара као неспорно толерисане валуте, ове би финансијске трансакције биле практично неоперативне, неупоредиво мање профитабилне.

Као што ”Крваве балканске милијарде” Домагоја Маргетића сведоче о истинској примарној намени пост-југословенских државица и њихових демократура.
Док се последице кризе од пре десетак година још увек осећају, а ЕУ кубури с рецесијом и (не)одрживим развојем, неупоредиво већа криза се најављује за 2020.

Ако има истине у милијардама вредности некретнина које се једним потезом једностраног и дискриминаторског закона одузима СПЦ, као на Биљурицама код Будве, ето покрића за
прање астрономских износа прљавог новца, на чему се од почетка заснива сврха постојања западнобалканских протектората и мање више ауторитарних квазидемократија.

Да Монтенегро није без подршке сродних и блиских системских целина, сведочи подршка Београдског режима после спорне и тесне победе на изборима 2016, када државни врх шаље тадашњег министра спољњих послова да честита изборну победу партнеру из сестринске Црне Горе.

Као и подршка обавештане службе Србије у монтираном суђењупосланицима опозиције црногорске скупштине.
Без разумевања заједничке стратегије дугог трајања, није могуће разумети ново збивање народа коме је исходиште и крај тешко сагледата.
Vox populi – Vox Dei – политичка синтагма мудрих Латина, је оно против чега у својој пословичној бахатости устаје последњи несменљиви режим у постхладноратовској Европи. Од Жуте Греде до садашњег мирољубивог устанка, сувише је дуг период и за Афричке недемократске режиме.

Није више од тога потребно да ослабљена ЕУ суочена са све већим губитком кредибилитета, преиспита своју подршку дугогодишњем кандидату за приступ – на основу којих правних и демократских стандарда? Свакако не оних из ”Закона о верским слободама”, чији је већ сам наслов кулминација цинизма и изругивања са прокламованим вредностима, у складу с Орвеловим новоговором – ”истина је лаж – лаж је истина”. Као што је и сам спорни ”закон” у служби непобитне отимачине и безакоња.

Мања је неизвесност у одрживости и примени наказног закона, изгласаног недемократском процедуром, оличење стаљинистичког волунтаризма, састављеног од
приучених правника, од кога је Венецијанска комисија лицемерно опрала руке и поред 16 страна озбиљнијих примедби, на које се црногорско законодавство не осврну. Турско и Аустроугарско, па и комунистичко законодавство, били су кудикамо правичнији и цивилизованији у односу на Српску православну Цркву, њене и народне вековне светиње.
Српски се правници, колико је познато, слабо мешају у свој посао кад је ова прилика у питању, као о кршењу међународних конвенција и људских права које овај закон уводи,ваљда да не секирају монтенегринске колеге који их тако штедро угошћавају.

Словенац и Хрват су објавили анализе, какве бар за сада изосташе од стране дичне српске правничке и публицистичке елите.

1 Н. Медојевић, ”Вучић се обрукао пред српским народом у Црној Гори”

2 ”Осим суштинских замјерки, уочавају се и бројне друге мањкавости, неуобичајене за сувремена демократска
друштва: тако је било усвајање Закона у експресној процедури, која је подразумијевала да се расправа и у начелу и у појединостима обаве у року од 24 сата, а да се гласање обавља у касним ноћним, тј. раним јутарњим сатима, уз
присуство маскираних припадника снага сигурности у згради скупштине у тијеку расправе и гласања”,  Д. Пилсел,”Мој став о Ђукановићевом насртају на СПЦ у Црној Гори”
3 ”Закон не узима у обзир да је током једног пуног столећа (од гашења независне црногорске државе) поседник одн. власник објеката СПЦ доприносио њиховом одржавању, њиховој додатној изградњи, њиховом чувању, и да је на основу тога стекао извесна цивилна права, која могу превазићи по обиму и само право првобитног титулара.

И сам посед, његов одржај у толиком временском распону, нарочито уколико је поседовање било у доброј вери, може
довести до значајних права”, С. Флере (Професор Универзитета у Марибору), ”Тешкоће новог Закона о слободи
вероисповести који је донела Скупштина Црне Горе”,

4 ”Мој став о Ђукановићевом насртају на СПЦ у Црној Гори”, Драго Пилсел – хрватски публициста и теолог,
покретач портала Аутограф, ”Усвојеним Законом се директно задире у право својине, које је загарантирано Уставом Црне Горе, као и бројним међународним уговорима и конвенцијама, које је Црна Гора потписала или којима је приступила, укључујући и Европску конвенцију о људским правима (члан 1, Протокола 1) и Споразум о стабилизацији и
придруживању Еуропској унији” (…) ”Усвојеним Законом се де фацто и де иуре креира правни оквир за национализацију
имовине (традиционалних) вјерских заједница, која је настала заједничким улагањем грађана Црне Горе, прије 1.
просинца/децембра 1918. године.

Начин на који су ове одредбе формулиране указује на намјеру да се оне већа неизвесност очекује режим који је грубо оголео опасне противуречности, оне које указују на све извесније окончање сопственог рока трајања и који је овим законом
несмотрено сам себи подметнуо убитачну нагазну мину.

Неизвесност и за сестрински режим на који се понајвише ослања и с чијом номенклатуром има заједничку Авнојску криптокомунистичку и декларисано брозофилску стратегију.

Париз, 11 јануар 2020.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: