Đurić: Smišljene smutnje o tobožnjoj istovjetnosti zakona u Srbiji i Crnoj Gori

Piše: dr Vladimir Đurić, profesor ustavnog prava i Viši naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo

U javnom diskursu u Crnoj Gori poslednjih dana pojavili su se „argumenti“ u prilog novousvojenog Zakona o slobodi veroispovesti  čiju okosnicu i zajedničku nit čine tvrdnje da taj Zakon navodno sadrži odredbe koje imaju istu pravnu logiku sa važećim Zakonom koji u Republici Srbiji reguliše tu materiju (https://portalanalitika.me/clanak/356013/kome-smeta-crnogorski-zakon-o-vjerskim-zajednicama), kao i da zastupnici stava da crnogorski Zakon o slobodi veroispovesti nije u skladu sa Ustavom Crne Gore, kao „loši đaci loših profesora“, greše, budući da taj Zakon, „skoro istovetan“ Zakonu Republike Srbije, ne može biti neustavan, ako je već važeći zakon Srbije ustavan (https://www.vijesti.me/kolumne/osveta-losih-daka).
Osim primarnog i sasvim prozirnog cilja da se, poput priče u kojoj je centralni motiv rečenica koja je delimično sadržana u naslovu ovog teksta, pažnja dela opravdano zainteresovane javnosti Crne Gore koji eventualno još uvek nije oformio sasvim jasan stav o ishodištu, prirodi i domašaju pogubnosti Zakona o slobodi veroispovesti, još jednom skrene u pogrešnom pravcu, dublji smisao izloženih „argumenata“ leži u nameri njihovih protagonista da se unapred, pa i po cenu retorike koja ne priliči ozbiljnom saopštavanju i obrazlaganju sopstvenih stavova, a kamoli akademskom osvrtu na tuđe rezonovanje, delegitimišu stručne, argumentovane i dobronamerne kritike na račun novousvojenog Zakona o slobodi veroispovesti, naročito one koje ukazuju na njegovu neusaglašenost sa Ustavom Crne Gore i međunarodnim standardima i obavezama u oblasti ljudskih prava i sloboda, a koje bi, po prirodi stvari, morale biti svestrano razmotrene i dobronamerno prihvaćene, posebno od strane pravnika i nosilaca najviših pravosudnih funkcija u Crnoj Gori.

U tom smislu, takvi „argumenti“ su u svemu na liniji nedavnog saopštenja Vijeća za nacionalnu bezbednost Crne Gore prema kome se kritike tog Zakona kvalifikuju kao „subverzivne aktivnosti koje idu u pravcu kompromitacije države…“ i označavaju „dezinformacijama o ugroženosti verskih prava i sloboda“ građana (https://beta.rs/vesti/politika-vesti-region/121611-vece-za-nacionalnu-bezbednost-crna-gora-nece-dozvoliti-spoljno-mesanje-u-untrasnje-prilike).  Međutim, baš kao što pomenuto Vijeće greši, tačnije svesno odstupa od ustavnog poretka koji bi trebalo da štiti kada ističe da „Crnoj Gori kao građanskom i demokratskom društvu pripada isključivo pravo da štiti slobode i uređuje prava svih građana koji u njoj žive“ , jer građani Crne Gore uživaju i prava koja su im zajamčena potvrđenim međunarodnim ugovorima (čl. 17. Ustava Crne Gore) i imaju pravo obraćanja međunarodnim organizacijama radi zaštite svojih prava i sloboda (čl.56. Ustava Crne Gore), isto tako i protagonisti izloženih „argumenata“ greše, tačnije svesno prenebregavaju osnovne postulate i etiku pravničke profesije kada nastoje da diskredituju svoje kolege, kritičare Zakona o slobodi veroispovesti, samo na osnovu činjenice da su neki od njih iz Srbije.

Patriotizam pravnika je socijalni, a osnovne i univerzalne vrednosti kojima bi svaki pravnik trebalo da teži su uvažavanje ljudskog dostojanstva i poštovanje ljudskih sloboda, kao i vladavina prava čiji je smisao obezbeđivanje pravde, uvek i na svakom mestu.

Vjerni narod Crne Gore drži lekcije

To su prve lekcije koje bi dobri đaci među pravnicima trebalo da savladaju i kojima bi iznova trebalo da se vraćaju, naročito onda kada neki zakon, kao što je to slučaj sa crnogorskim Zakonom o slobodi veroispovesti, umesto da po Lokovim rečima za cilj ima uvećanje slobode, teži da tu slobodu ograniči.

Takvu  lekciju  svima nama ovih dana drži verujući narod Crne Gore koji ne pristaje na takav Zakon i koji je dostojanstveno i na  poštovanja vredan način ustao u odbranu svojih svetinja.

Cilj njihovih masovnih mirnih okupljanja nikako nije konstituisanje poretka prema nekakvim pravoslavnim pravilima, ma šta pod tim „argumentom“ njegovi  autori podrazumevali, već je po sredi osećaj građanske odgovornosti i iskonska  težnja za zaštitom onih načela koja su utkana u same temelje svih civilizovanih i pravno razvijenih društava hiljadama godina unazad, a koja su svoj normativni izraz danas  posebno dobila kroz savremene konvencijske akte o  univerzalnim pravima i slobodama ljudi.

A prvo od tih načela je da čovek štiti svoj identitet i da bude ono što jeste!!! Zato rezultat „srpske nacionalističke histerije“ nije i neće biti nikakav masovni odlazak ljudi u neka uređenija i mirnija zapadna društva, sa čim autori ovakvih „argumenata“ dovede u vezu, zabašurujući pri tom one prave razloge visokih stopa ekonomske emigracije iz Crne Gore. Na njihovu žalost, dešava se baš suprotni trend, ljudi u velikom  broju izlaze, ali na trgove i ulice crnogorskih gradova, boreći se za to da Crna Gora, a ne neko drugo društvo, bude uređenije i demokratičnije i zato svako kome su građanska prava i slobode na srcu ne može da ne uvidi kako su najbolji đaci prava, pravde demokratije i slobodomisleće tradicije ljudi koji ovih nedelja šetaju ulicama crnogorskih gradova.

No, pre nego li, za razliku od pomenutih autora,  sine ira et studio podrobnije razmotrimo neustavnost crnogorskog Zakona o slobodi veroispovesti, pažnju bi nakratko trebalo zadržati na tezi da odredbe crnogorskog i srbijanskog zakona imaju istu pravnu logiku i da je reč o maltene istovetnim zakonskim tekstovima.

Već na osnovu proste analize sadržaja zakonskih tekstova jasno je da takve tvrdnje nisu osnovane. Štaviše, čak i kada bi ti zakoni bili istovetni, iz činjenice da je u Srbiji važeći Zakon o crkvama i verskim zajednicama ustavan ni na koji način se ne bi moglo zaključiti da istu karakteristiku ustavnosti ima i crnogorski Zakon o slobodi veroispovesti, osim ako su protagonisti takvih stavova spremni da se suoče sa još jednom optužnicom za „hibridno“ ugrožavanje nacionalne bezbednosti i nezavisnosti.

Naprosto, zbog toga što ustavna rešenja o odnosu države i crkava i verskih zajednica u Crnoj Gori i Republici Srbiji nisu istovetna apsurdna je tvrdnja da je ustavnost srbijanskog Zakona relevantna za crnogorske prilike. Naime, u Srbiji je Ustavom iz 1990. koji je važio u vreme usvajanja sadašnjeg Zakona, kao i Ustavom iz 2006. predviđen tzv. model kooperativne odvojenosti prema kome su država i crkve i verske zajednice odvojene, ali  postoje institucionalizovani aspekti saradnje, dok je Ustavom Crne Gore predviđena samo odvojenost države i verskih zajednica, bez jasnih odrednica prirode takve odvojenosti.

Takođe, za razliku od crnogorskog, Zakon u Srbiji izričito određuje crkve i verske zajednice kao subjekte verske slobode, jemči im slobodu i autonomiju u određivanju verskog identiteta i pravo da samostalno uređuju i sprovode svoj poredak i organizaciju i da samostalno obavljaju svoje unutrašnje i javne poslove, garantuje primenu autonomnih propisa crkava i verskih zajednica, normativno izražava činjenicu da su mnoge crkve i verske zajednice postojale i pre nastanka moderne srpske države, tačnije da imaju viševekovni istorijski kontinuitet i takvim, tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama, priznaje pravni subjektivitet stečen na osnovu posebnih zakona što ne znači da se njihovo postojanje računa od donošenja tih zakona, već znači da one nisu morale da podnose prijavu za upis u Registar i iznova stiču pravni subjektivitet, već da im je pravni subjektivitet priznat ex lege.

Takva rešenja su u svemu u skladu sa shvatanjem Evropskog suda za ljudska prava prema kome crkve i verske zajednice „tradicionalno postoje u vidu organizovanih struktura“, a što je potvrđeno i kroz odredbu tog Zakona prema kojoj se pri donošenju rešenja o zahtevu za upis u Registar uzimaju u obzir i odluke Evropskog suda za ljudska prava. Pritom, tradicionalne crkve i verske zajednice u svemu imaju isti položaj kao i ostale crkve i verske zajednice, tačnije ni u čemu nisu privilegovanije u odnosu na njih.

Ništa od toga nije sadržano u crnogorskom Zakonu o slobodi veroispovesti. Naprotiv, umesto da u ustavnim okvirima bliže uredi društveno potreban, subjektima slobode veroispovesti prihvatljiv i istorijski zasnovan model odnosa između države i crkava i verskih zajednica, kao i da uvaži sve savremene i napredne tekovine ostvarivanja i zaštite ljudskih prava, naročito slobode veroispovesti koja je indikator opšte slobode u društvu, crnogorski Zakon izražava restriktivan, etatistički, stručno neutemeljen, a time i nedovoljno senzibilisan, tačnije mala fide odnos prema problematici ostvarivanja slobode veroispovesti i pravnog položaja crkava i verskih zajednica.

To je najpre uočljivo kroz svojevrsnu, u zakonsku formu uvijenu, ali suštinski arbitrarnu, egalizaciju svih crkava i verskih zajednica, bez stvarnog i razumnog uvažavanja njihove istorijske i sadašnje uloge i značaja u crnogorskom društvu, dosadašnjeg pravnog položaja i nivoa stečenih prava, legitimnih i na važećim zakonima zasnovanih interesa, kao i potreba njihovih vernika.

No, Zakon se ne zadržava na egalizaciji crkava i verskih zajednica, već,  upravo suprotno, predstavlja pravni akt koji je gotovo u potpunosti i diskriminatorno uperen protiv Srpske pravoslavne crkve i njene Mitropolije crnogorsko-primorske i drugih eparhija koje imaju jurisdikciju na teritoriji Crne Gore. To je posebno uočljivo u pogledu regulisanja njihovog pravnog subjektiviteta i predviđenog oduzimanja imovine.

U tom smislu, umesto da prizna i normativno izrazi nesumnjivi kontinuitet pravnog subjektiviteta Mitropolije crnogorsko-primorske i drugih eparhija SPC koje imaju jurisdikciju na teritoriji Crne Gore od kojih neke imaju viševekovnu istoriju postojanja i delovanja u Crnoj Gori, Zakona negira njihov pravni subjektivitet koji je, makar i implicitno, priznao čak i prethodni Zakon iz 1977. donesen u doba totalitarnog socijalističkog perioda (a što je, za vreme važenja tog Zakona, resorno Ministarstvo u jednom svom dopisu izričito i konstatovalo utvrdivši da one ne moraju da podnose prijavu).

Na taj način Mitropolija i eparhije SPC u Crnoj Gori prisiljene su da biraju između registracije propisane Zakonom u čijim se odredbama govori o „sticanju svojstva pravnog lica“ (čl.18), a time i sticanja nekakvog „novog“ pravnog subjektiviteta koji bi ih doveo u stanje izuzetne pravne nesigurnosti, jer bi ugrozio sva prava koja kao verske organizacije već uživaju, sa jedne strane, i, u slučaju da se ne registruju, ex lege gubitka pravnog subjektiviteta, ili svođenja na neki vid udruženja građana ili organizacije civilnog društva, sa druge strane, jer Zakon izričito propisuje da neregistrovane verske zajednice nemaju pravni položaj verskih zajednica i da ne mogu sticati i ostvarivati prava koja pripadaju registrovanim verskim zajednicama (čl.28.st.2.).

Doduše, Zakon u čl. 19. propisuje da registracija verske zajednice ili dela verske zajednice čiji je verski centar u inostranstvu nije obavezna i da one slobodno odlučuju o tome da li će zahtevati upis u Registar, ali ne precizira da li one verske zajednice, odnosno njihovi delovi koje/i odluče da ne zahtevaju upis u Registar zadržavaju svojstvo pravnog lica.

Sudeći prema čl. 23. kojim je propisano da organizacioni deo verske zajednice koji deluje u Crnoj Gori koji nije bio prijavljen kod nadležnog organa uprave u Crnoj Gori i čiji je verski centar u inostranstvu, a što se isključivo odnosi na Mitropoliju i eparhije SPC u Crnoj Gori, uz prijavu za registraciju prilaže i odluku nadležnog organa te verske zajednice za upis u Registar, jasno je da one, u slučaju da odluče da se ne registruju, ne bi zadržale svojstvo pravnog lica! Uostalom, čl. 25. st.3.

Zakona predviđeno je da deo verske zajednice čiji je verski centar u inostranstvu, a deluje u Crnoj Gori, može steći svojstvo pravnog lica (podv.V.Đ.) u Crnoj Gori upisom u Registar ili Evidenciju! Dakle, jasna je namera tvorca Zakona da Mitropolija i eparhije SPC u Crnoj Gori nemaju svojstvo pravnog lica!! Nikakve smišljene smutnje koje zagovornici teze o tobožnjoj istovetnosti zakona u Srbiji i Crnoj Gori iznose u svojim „tumačenjima“ ne mogu opovrgnuti jasne zaključke koji slede iz izloženih odredbi. Štaviše, postupak registracije uređen je na način da njegov ishod može da zavisi od organizacione strukture crkava i verskih zajednica i obrnuto da organizaciona struktura crkava i verskih zajednica može da bude uslovljena zahtevima registracije!! Prema čl. 25. st.1. Zakona, područje registracije ili evidencije verske zajednice u Crnoj Gori može se prostirati unutar granica Crne Gore, dok je st. 2. istog člana predviđeno da sedište registrovane ili evidentirane verske zajednice za teritoriju Crne Gore mora biti u Crnoj Gori.

Na osnovu toga je jasno da bi eparhije Mileševska i Zahumsko-hercegovačka SPC koje deluju u Crnoj Gori, ali i van njenih granica, čak i kada bi rešile da se registruju, u tome bile onemogućene! Na taj način se u zabrinjavajućoj meri ugrožava njihov opstanak i autonomno regulisanje unutrašnje organizacije koje je sama suština kolektivne dimenzije slobode veroispovesti, jer crkve i verske zajednice, kao što je istaknuto, prema shvatanju Evropskog suda za ljudska prava, „tradicionalno postoje u vidu organizovanih struktura“, a što zapravo znači da nisu organizovane od strane države, već da su samoorganizovane, tačnije autonomne.

Predlog zakona ne samo u odredbama o registraciji, već i u nizu drugih rešenja narušava ustavno načelo o odvojenosti crkava i verskih zajednica i države i slobodu verskih zajednica u vršenju verskih poslova, kao i ustavne i međunarodne standarde slobode veroispovesti, ali i prava na imovinu, prava na privatnost, prava na delotvorni pravni lek i, sa njima u vezi, zabrane diskriminacije. To je posebno uočljivo u odredbama čl. 62.-64. Zakona kojima je propisano da su, kao kulturna baština Crne Gore, ex lege državna svojina verski objekti i zemljište koje koriste verske zajednice na teritoriji Crne Gore koji su pribavljeni, odnosno izgrađeni iz javnih prihoda države ili su bili u državnoj svojini do 1. decembra 1918. kao i objekti koji su izgrađeni zajedničkim ulaganjem građana do 1. decembra 1918, a za koje ne postoje dokazi o pravu svojine. Ustavno načelo o odvojenosti države i verskih zajednica najpre znači da nema državne crkve i da nema identifikacije države sa posebnom religijom ili religijom uopšte.

Ako nema državne crkve odnosno verske zajednice i ako ne postoji identifikovanje države sa posebnom religijom, onda elementarna logika nalaže da ni država ne može biti vlasnik verskih objekata!

Takav zaključak podržavaju i uporednopravni argumenti koje oni koji se pozivaju na navodnu istovetnost srbijanskog i crnogorskog zakona zaista ne poznaju i/ili ne koriste u dovoljnoj meri. Naime, čak i u državama u kojima je bio ili je institucionalizovan i/ili konstitucionalizovan sistem državne crkve, preovlađujuće vere, ili tradicionalne crkve (npr. Grčka, Danska, Engleska u Ujedinjenom Kraljevstvu, Švedska), ili u kojima postoji sistem kooperativne odvojenosti pri čemu država finansira prihode i osiguranje klera, ili daje značajne subvencije crkvama i verskim zajednicama (Belgija, Slovačka) postoji svojina crkava i verskih zajednica! Pretvaranje vlasništva nad nepokretnostima crkava i verskih zajednica u državnu svojinu koja se po zakonu može koristiti za ostvarivanje funkcija Crne Gore, državnih organa, javnih službi i/ili sticanja dobiti nije u skladu sa prirodom verskih objekata i lišava crkave i verske zajednice izvornog autonomnog finansiranja, kao i slobode vršenja verskih obreda i poslova, jer implicira mogućnost da država propiše uslove korišćenja takvih objekata, a samim tim i da utiče na obavljanje verskih obreda i poslova u okviru tih objekata. Uostalom, čl. 64. Zakona predviđeno je da po pravosnažnosti odluke kojom se vrši upis državne svojine u katastar nepokretnosti, verska zajednica nastavlja sa korišćenjem objekata i zemljišta, ali samo do odluke državnog organa nadležnog za odlučivanje o državini, korišćenju i raspolaganju tim objektima i zemljištem čime se zapravo stvara pravni osnov da taj državni organ, ne samo da takve objekte i zemljište može da ustupi drugim verskim zajednicama na korišćenje, već da može i da predvidi njihovo korišćenje u svrhe koje ne bi imale verski karakter (npr. da takve objekte pretvori u ugostiteljske objekte).

Podržavljenje svojine crkava i verskih zajednica koje se predviđa čl. 62. i 63. Zakona nije u skladu ni sa nizom Ustavom zajamčenih prava i sloboda i predstavlja njihovo neustavno ograničavanje, jer se propisuje u obimu koji Ustav ne dopušta, niti u  mjeri koja je neophodna da bi se u otvorenom i slobodnom demokratskom društvu zadovoljila svrha zbog koje je ograničenje dozvoljeno, čime se zapravo takva ograničenja uvode u druge svrhe osim onih radi kojih su propisana, a što nije dopušteno članom 24. Ustava i što svakako predstavlja njegovu grubu povredu.

A da bi po sredi bilo ograničavanje slobode veroispovesti jasno je već iz činjenice da bi država, kao vlasnik verskih objekata, kao što je istaknuto, bila u mogućnosti da odredi načine i uslove eventualnog korišćenja verskih objekata koji se primarno koriste za obavljanje verskih obreda, što bi, po prirodi stvari, moglo da znači ograničavanje prava svakoga da, sam ili u zajednici sa drugima, u tim objektima, javno ispoljava veru molitvom, propovedima ili obredom, Štaviše, država bi načine i uslove eventualnog korišćenja verskih objekata koji bi bili u njenoj svojini uređivala aktom – odlukom nadležnog organa, a prema čl. 24. Ustava zajamčena ljudska prava i slobode mogu se ograničiti samo zakonom! Članovi 62. i 63. Zakona nisu u skladu ni sa Ustavom zajamčenim pravom svojine. Naime, prema čl. 58. st.2.Ustava, niko ne može biti lišen ili ograničen prava svojine, osim kada to zahtijeva javni interes, uz pravičnu naknadu.Javni interes za podržavljenje svojine crkava i verskih zajednica u ustavnom sistemu CG, zbog načela odvojenosti države i crkava i verskih zajednica, ne može ni da postoji!!Javni interes koji je u izloženim odredbama Predloga zakona naveden, a reč je o činjenici da verski objekti, ali ne i zemljište koje se u tim odredbama takođe navodi, predstavljaju kulturnu baštinu, je već zadovoljen kroz odredbe Zakona o zaštiti kulturnih dobara na osnovu kojih javne vlasti imaju značajne mehanizme uticaja na održavanje i rekonstrukciju takvih objekata. Štaviše, Zakonom nije predviđena ni pravična naknada za takvo lišavanje prava svojine! Naposletku, Zakon stvara pravni osnov da se retroaktivno dovode u pitanje svako postojeće vlasništvo nad verskim objektima koje je upisano u katastar nepokretnosti, a titulare prava svojine, suprotno elementarnoj pravnoj logici, dovodi u poziciju da dokazuju svoje vlasništvo!Već je takvo rešenje, samo po sebi, dovoljno da se utvrdi apsolutno neprihvatljivo zadiranje u prava vlasnika. Koliko su ovakva formulacija i izvrnuta pravna logika člana 62. po kojima se na pravila dokazivanja i dokazna sredstva u vezi sa eventualnim sporovima primarno primenjuje Zakon o upravnom postupku, a tek supsidijarno Zakon o parničnom postupku „strano telo“ u procesnom sistemu i uopšte unutrašnjem pravu Crne Gore, najbolje svedoči presuda Vrhovnog suda Crne Gore iz maja 2018 godine  u kojoj je jasno  stavljeno do znanja da „upravni organ , sem u postupku izlaganja,nije  ovlašćen da utvrđuje svojinska prava već je to sud, pred kojim tužioci imaju mogućnost parnice“ Sistemska nekompatibilnost predviđenog postupka sa odrebama drugih crnogorskih zakona kao i sa Ustavom CG nije jedini atribut ovih odredbi vredan pomena. I sama nomotehnika još uvek nepoznatog autora zakonskog teksta kojom se pitanje ovakvog sadržaja smešta u prelazne i završne zakonske odredbe predstavlja svojevrsni pravni unikum, do sada retko viđen. Prava je šteta što je autor takvog nomotehničkog zahvata nažalost nepoznat, jer tako ostaje uskraćen za odavanje „zasluženih priznanja“.

Naposletku, ali ne i najmanje važno,  Evropski sud za ljudska prava je u jednom slučaju (Sveti manastiri protiv Grčke) stao na stanovište da i  samo donošenje zakona slične sadržine kojim su u državnu svojinu prevedeni određeni verski objekti, čak i bez primene u praksi, predstavlja nedozvoljeno zadiranje u prava.

Posebno bi takođe trebalo istaći da Mitropolija i eparhije SPC u Crnoj Gori, uprkos jasno izraženoj nameri i dobroj veri, nemaju zaključeni sporazum sa državom kojim bi se, između ostalog, na suštinski istovetan način i ravnopravno sa drugim verskim zajednicama koje su zaključile takve sporazume, regulisala pitanja državnog priznanja kontinuiteta pravnog subjektiviteta i garantovala imovina,a što je trebalo učiniti pre donošenja ovakvog Zakona! U sklopu te okolnosti, jasno je da je Zakon o slobodi veroispovesti duboko diskriminatoran prema Mitropoliji i eparhijama SPC u Crnoj Gori. Naknadno pozivanje na potrebu zaključivanja takvog sporazuma između Mitropolije i eparhija SPC, sa jedne, i države Crne Gore, sa druge strane, lišene su svakog smisla dok su na snazi zakonske odredbe koje ih lišavaju pravnog subjektiviteta i imovine.

Imajući u vidu argumente koji su izloženi u prilog neustavnosti crnogorskog Zakona o slobodi veroispovesti, jasno je da u bliskoj budućnosti Ustavni Sud Crne Gore kao organ nadležan za zaštitu i kontrolu ustavnosti i zakonitosti mora zaista studiozno pristupiti tom pitanju. Ostaje da se vidi da li će sudije tog Suda u istoriji ostati zapamćene kao dobri đaci čija uloga nije da se bilo kome svete, već da budu poslednja  unutrašnja odbrana pravne države i civilizacijskih vrednosti. Svako ko se kroz stručni rad, aktivizam i lični život iskreno inspiriše idejama univerzalne pravde, zabrane diskriminacije, pravne sigurnosti,  neprikosnovene svetinje privatne svojine, vladavine prava  i pravne države danas strepi, očiju uprtih u Podgoricu, u nadi da dobrih đaka Justicije ima više, i da oni danas nisu samo na ulicama Podgorice, Pljevalja, Nikšića, Bara, Berana, Herceg Novog i drugih gradova, već i da rade  u kancelarijama Ustavnog Suda Crne Gore.