Đurđev: Epistemiološki pakao pozitivističkog sekularizma

Čitajući srpske medije prijatno sam se iznenadio da imaju zaista duhovite tekstove, mada sam pomalo bio zbunjen činjenicom da su ga smestili u rubriku „Politika“ .

Kako mediji prenosi, izvesna grupa uglednih studenta, preduzetnika u aktivizmu, karikaturista, vlasnika franšiznih NVO, novinara u civilu, advokatiškinja, profesora, kultorološkinja i negovateljica itd, uputila je otvoreni apel za ukidnje veronauke u školama.

Kako nas veseli skup obaveštava, problem su SPC i postojanje veronauke u školama jer se time „negira nauka, šire teorije zavere i mitomanija, a čitave generacije vaspitavaju u duhu najkonzervativnijeg mračnjaštva, nesposobne da žive u modernom svetu…“, Dakle, glavni argumet je da vera kao spoznajni metod, ne zadovoljava stroge kriterijume nauke, ni načnog pozitivizma, te nas stoga gura na slepi kolosek.

Tu negde stižemo i do duhovitog dela. Stroge kriterijume naučnog pozitivizma ne zadovljavaju ni kultura, filozofija, politika, umetnost, aktivizam, pa čak ni dobar deo društvenih nauka iako se tako zovu. Tako bi recimo, potpisane kulturološkinje i glumice morale da znaju da jasan negativan vrednosni sud u sintagmi „najkonzervtivnije mračnjaštvo“ jeste ponajmanje naučan, jer se prema sociološkom pozitivizmu „sadržaji vrednosnih sudova i normativnih iskaza ne mogu se iskustveno proveriti i praktično primeniti zbog njihove nenaučne valjanosti.“ Nema vrednosnih sudova u nauci. Više su u vezi sa religijom. Ne znam zašto mi baš sada na pamet padaju često pominjane „evropske vrednosti“ koje su trebale da nas povedu putem progresa?!

O zahtevu pozitivističkog principa nauke, da se jasno razgraniči ideloško od naučnog, niko od potpisnika ovog ideološkog apela nije se previše bavio, što apelu daje izvesni šarm ležerne neopterećenosti kognicijom. Iz nekog razloga, koji nije naveden izgleda da i potpisnici odbijaju da prihvate tekovine modernosti, iako se zalažu za suprotno, shodno danas popularnoj aktivističkoj frazi “Trust Science Not Morons“ (Veruj nauci, a ne moronima).

Budi Bog s vama ljudi! Veruje se u crkvi. U nauci se se sumnja. Nema ništa nenaučnijeg od vere u nauku. Sudeći po terminologiji i sadržaju apela, čoveku ne ostaje ništa drugo nego da posmisli kako su potpisnici bežali sa časova fizike i vreme krišom provodili na liturgiji. Ostaje jedino dilema: u kojoj tačno briselskoj crkvi?

Čitamo dalje, u nadi da intezitet duhovitosti neće posustati. „Mi, dole potpisani građanke i građani Srbije, piše dalje, zahtevamo da se poštuje Ustav Republike Srbije i principi sekularnosti“. Budući da prema naučnom metodu nema razlike između religiozne dogme i umetničke intuicije, jer se oba drže za nevaljane, logično se nameće potreba da se država ne sekularizuje samo odvajanjem od crkve, već i od kulture, umetnosti i civilnog sektora, koji svojim stavovima pokušava takođe da uspostavi neku vrstu društvenog ili kulturnog monopola, što je prilično zgodno izostavljeno u apelu. Vrednosni sud o recimo alternativnom seksualnom identitetu u udžbeniku mogu da daju ili Crkva čiji stav deli većina naroda ili nevladina organizacija koja predstavlja samu sebe. Nauka ga neće dati, jer joj to i nije posao. Šta je tačno plan? Da se to pravo uskrati Crkvi, a da se omogući nekom trećem koji će ga isto tako nenaučno utvrditi, budući da je i sam pojam identiteta u osnovi ontološki, dakle filozofski, dakle nenaučan. Eventualno da počnemo da štampamo udžbenike sa praznim listovima, bez teksta i slika.

Doduše, kada je već pomenuta Ustavom garantovana sekularnost države u kontekstu takođe Ustavom garantovane slobode veroispovesti, pada mi na pamet da bi se proces sekularizacije mogao pokrenuti u drugom smeru, pa da recimo sekularna država odbije da ubira poreski novac vernika, sa kojim je dobar deo potpisnika ovog apela verovatno bio u veoma bliskom, da l posrednom il neposrednom doticaju u formi budžetskih korisnika.

Šta će sekularnoj držvi novac vernika? Jel sekularna ili nije? Ako je pak njihov novac dovoljno dobar za sekularnu državu, onda su dobri i njihovi stavovi, čak i ako su nenauči ili ne previše moderni, mada ni modernost takođe nije validan naučni kriterijum.

Sve u svemu, ako je svrha ovog apela bila da pouči i razonodi, uspeo je u tome. Razonodio nas je svakako, a podučio nas je zašto ne treba pisati apele koji se pozivaju na nauku. Teren je prilično klizav, nagib strm, a naučni kriterijumi odveć kruti da bi podržali ovakav politički apel sa kredibilitom pseudoreligiozne dogme.

Iskreno, naučno deskriptivno govoreći, čak su i apostoli neuporedivo jasnije i detaljnije opisali Hristsovo stradanje, nego što su se apologete evrointegracija potrudile da iznesu argumente u prilog briselskog progresa koji nas čeka, čim se eto, država „sekularizuje“.

Piše: Aleksandar Đurđev, poslanik i predsednik Srpske lige