“Ђекна још није умрла а ка’ ће не знамо”, или Како сам постао “народни непријатељ”
1 min read
Пише Горан Киковић, историчар
Позната вам је југословенска телевизијска серија “Ђекна још није умрла, а ка’ ће не знамо”, снимљена у продукцији Радио-телевизије Титоград, 1988. г., режисера Живка Николића и сценариста Живка Николића и Миодрага Караџића. Серија има 12 епизода у трајању од по 55 минута. Радња је смјештена у црногорском селу у околини Шавника, у којем се прати живот једне породице у кући и у сеоском окружењу. Од самог почетка серија стиче култни статус у свим републикама тадашње СФРЈ, јер су јој незаборавни утисак својим непоновљивим креацијама дали глумци: Драго Маловић – Радосав, Љиљана Контић – Љепосава, Вељко Мандић – Миладин, Љиљана Крстић – Јока, Аријана Чулина – Милијана, Весна Пећанац – Јека, Зеф Дедивановић – Јоксим, Боро Беговић – Петко.
Зашто вас на ово подсјећам? Да бих вам илустровао “црно на бијело” како је ова бриљантна умјетничка антиципација не само “ухваћени тренутак” у историјској хронологији Црне Горе, већ ће још дуго бити парадигма живота у њој, упркос цивилизацијском напретку који се мјери монтенегринским уласком међу најпрогресивније народе свијета, како власт једаманице хвали и види своју државу.
Да је то тако свједочи овај детаљ, чланак из “Побједе” од 17. јануара 2017. године, у којој фотографијом “разоткривају” моје присуство коментаром да “има један народни непријатељ, који се фотографише са ‘терористом’ Богићевићем”. Рече Јоксим, приликом повратка са Конгреса: “Чуће се, чуће се, биће сјутра у новине”! И би, али у новинама – билтену Агенције за националну безбједност, пандану некадашње УДБЕ.
У једанаестој епизоди ове серије, која носи наслов “Народни непријатељ”, говор држи Јоксим, па у својој “бесједи” истиче улогу “Партије” и критикује “мрачне снаге” односно “непријатеље” односно “поражене снаге” и остале “елементе” и “милитантне групе”. Подсјетио је да непријатељ не мирује и да је лоциран. “Ја ћу му овдје отворено рећи име”, истиче између осталог Јоксим. Све то слуша Радосав, будућа жртва и “народни непријатељ”. И сагласи се да све зна, но само би још да зна име тог “народног непријатеља” и сâм себе пита: “Има ли непријатеља, забога? Каки је ови народ који нема непријатеља? Има, има, ја ћу га створит…”
Тако ти је то у Црној Гори, а последњих година голим оком видљиво, да власт свакога, ко слободно мисли, прогласи за “народног непријатеља” па што не би и мене, кад сам увијек и на сваком мјесту јасно и недвосмислено исказивао свој став. Ишао сам и ићи ћу увијек тамо, гдје ја мислим да треба да идем и мислићу слободно, без обзира што ме маркираше за непријатеља. Јоксим за “народног непријатеља” прогласи невиног Радосава, а мене црногорска “Побједа” прогласи за “народног непријатеља”, јер сам се фотографисао са “терористом” Предрагом Богићевићем, који је прошле године долазио у Горње Заостро код Берана, као човјек, ни крив ни дужан. Радосав саопштава мајци Јоки и жени Љепосави, да му је Јоксим причао да “има неки народни непријатељ”.
Zar Ti Vojvoda Od Bureka nije među komandnim kadrom?