Die WELT: Tramp, Bajden i “prokleti Nemci”

Autor: Matthew Karnitschnig
Prevod: Mirko Vuletić

Nemačko-Američki odnosi su u najgorem stanju od II Svetskog Rata. Površno je transatlantski raskol pripisivati Donaldu Trampu. Ni pobeda Džo Bajdena tu skoro pa ništa promeniti neće.

Džon Mek Kejn je bio deprimiran. Proleće 2017, kad sam poslednji put video US-Senatora u njegovoj kancelariji na Kapitol Hilu. Nakon što mi je ispričao sve novosti iz zajedničke nam domovine Arizone, Mek Kejn je počeo da govorio o svojoj drugoj opsesiji: Evropi. Bio se taman vratio iz obilaska Balkana, gde je vreme proveo i u jednom Titovom lovačkom zamku. Bio je zabrinut da ni Vašington ni Evropljani ne poklanjaju dovoljnu pažnju tom regionu i tamošnjoj bezbednosnoj situaciji, posebno što se tiče pretnji Rusije.

“Šta se ovo bre dešava sa Nemcima?” pitao sam ga. Itekako sam dobro znao koliko pozicija Berlina prema Rusiji frustrira Mek Kejna. 2015. je, besan zbog toga što Berlin nije hteo da naoruža Ukrajinu u sukobu sa Rusijom, Mek Kejn rekao da ga poltika Angele Merkel podseća na “politiku iz 1930-tih godina” – uput na zlosrećnu strategiju povlađivanja Velike Britanije prema Hitleru.

Mek Kejn, koji je i u poznim godinama govorio kao ratni pilot, se sa bolom osmehnuo: “Prokleti Nemci. Šta drugo da se kaže ?”

Bizarni odnos ljubavi i mržnje prema Merkel

Da je kojim slučajem još među živima, Mek Kejn bi itekako imao puno toga da kaže o spoljnopolitičkom kursu vlade Angele Merkel poslednjih godina. Jer, od smrti mek Kejna, 2018 godine, Nemačka je redovno odbijala da podrži SAD na svim bitnim spoljnopolitičkim frontovima: svejedno dal’ Kina, Rusija, Iran, Izrael ili Bliski Istok. Berlin i dalje odbija da plati dovoljno za odbrambene potrebe, a nabavke naoružanja u nemačkom Ministarstva Odbrane su u međuvremenu stekle status komedijanstva: i najnoviji planovi za kupovinu standardnih pušaka za Bundesvehr su otkazani, zbog problema sa licencama.

Zavodivo površno je ovaj novi strateški raskol pripisivati Donaldu Trampu. I njegovoj bizarnoj mešavini mržnje i ljubavi prema Merkel i Nemačkoj – zemlji njegovih predaka. I njegovom dovođenju u pitanje svrhe postojanja NATO. Mzak Kejna esigurno niko nikad nije mogao da optuži da je Trumpov prijatelj. Ali po svim ovim tačkama je on bio sa njim isti.

Da je živ, sigurno bi podsetio da razlika u pozicijama između Nemačke i SAD potiče iz vremena pre Trumpa i da se stoga mora postaviti fundamentalno pitanje: Na čijoj je strane Nemačka uopšte? Na obe obale Atlantika niko više ni ne pokušava da sakrije duboki razdor u odnosima. Nedavno sam pitao šefa nemačkih liberala Kristijana Lindnera (FDP) šta očekuje od nemačko-američkog partnerstva. Odgovorio mi je: “Na kakvo to još transatlantsko partnerstvo mislite ?”

Nemačko-Američki odnosi su pali na najdublju tačku od II Svetskog rata. Mek Kejn je samo jedan od primera koliko je transatlantski establišment u SAD duboko frustriran Nemačkom – i republikanci i demokrate. Trumpovi nečuveni stalni udari po Merkel sakrivaju činjenicu da je i Barak Obama od Berlina tražio isto: da poveća izdatke za odbranu. Obama je bio prvi predsednik SAD koji je Evropljane po pitanju odbrane optužio da varaju Ameriku.

U Berlinu je živa nada da će se američko-nemački odnosi nekako eto i popraviti čim Džo Bajden -decenijama blizak prijatelj Mek Kejna – pobedi na predsedničkim izborima. Što je ravno željama iz bajki. Jedan od razloga zašto nikakvog povratka na stare odnose sa Nemačkom biti neće je i Kina.

I u Vašingtonu je to jedna od retkih tema po kojima, uprkos dubokim političkim razlikama između Demokrata i Republikanaca, vlada apsolutno nadpartijsko konsenzualno jedinstvo. “Kako se spoljna politika SAD sve više koncentriše na strateško nadmetanje sa Kinom -i tome prioritetu podređuje odnose sa dugogodišnjim saveznicima- Evropa će morati da donosi veoma teške odluke: svejedno kako će se zvati predsednik SAD”, kazao je nedavno Hans Kundnani iz Čatam Hausa.

A da se transatlantski sat ne može vratati nazad, za to postoji vrlo prost razlog: 30 godina posle okončanja Hladnog Rata sve je teže objasniti Amerikancima zašto još uopšte moraju da se angažuju u Evropi.

To se posebno odnosi na američku vojnu prisutnost u Nemačkoj, koja je već decenijama centar SAD angažmana u Evropi. Jeste da su Trumpovi napadi na berlinske skromne izdatke za odbranu u Nemačkoj izazvali nevericu, ali u SAD oko toga nije bilo neke veće kontroverze. Što leži u činjenici da su Tramp -kao i Obama pre njega- izgleda bili u pravu. Jer, što bi SAD i dalje nosile skoro sav finansijski teret odbrane najbogatije države Evrope? To pitanje teško može da nađe zadovoljavajući odgovor u SAD ako se istovremeno baci pogled na nemački angažman u Rusiji, poput projekta gasovoda Severni tok 2 koji -uprkos gromoglasnim protestima USA i ostalih zapadnih saveznika- Berlin nastavlja da gradi.

Prošlog je meseca Volfgang Icinger -bivši nemački ambasador u SAD a danas predsednik Minhenske Bezbednosne Konferencije- u najgledanijoj informativnoj emisiji nemačke savezne televizije javno upozorio da slučaj navodnog trovanja opozicionog vođe Alekseja Navalnog nervnim gasom u Rusiji ne treba koristiti da bi se obustavila gradnja Severnog toka 2. Stopiranje ovog projekta bi prouzrokovalo “trijumfalne ulrike” u Trampovoj administraciji, kazao je bukvalno Icinger.

Drugim rečima: za Nemačku je važnije da drži reč datu Rusiji nego da Trampu da mogućnost da pobedi – pre svega posle mesecima trajućih pretnji iz Vašingtona da će kazniti sankcijama svakog i sve ko je u bilo kojoj vezi sa ovim projektom. Pri čemu Nemačkoj ne igra nikakvu ulogu više što je SAD najvažniji saveznik Berlina i što su na njenoj teritoriji stacionirane američke trupe i atomske rakete koje je štite upravo od te Rusije. Nemačka vlada se do ovog momenta drži Icingerovog saveta i ne ostavlja utisak da želi da zaustavi projekt gasovoda. Jer bi to samo još više isprovociralo Vladimira Putina.

Nemačka logika je vrlo prosta: možemo da izdržimo pritisak iz USA jer je za USA Nemačka skoro isto toliko bitna koliko i USA za Nemačku. “Trumpova politika ima konsekvence koje su pre svega štetne po same USA. Puno više nego po Nemačku”, rekao mi je Norbert Roetgen (CDU), predsednik Odbora za Spoljne Poslove nemačkog Bundestaga: “Ta iracionalnost je nešto sa čim se teško može raditi.”

Nije baš jednostavno reći “Auf Wiedersehen”

Jezgro ovog argumenta glasi da USA trebaju Nemačku da bi iz nje “projecirale moć” i vodile beskrajne ratove na Bliskom Istoku a potiče iz doba vlade Džordž V. Buša. I skoro da ništa nema sa strategijom USA za naredne godine, fokusirane skoro svim resursima na Indopacifički prostor.

Uprkos ovome strateškom zaokretu i dubokoj napetosti u nemačko-američkim odnosima sve je, samo nije jednostavno, prosto reći “Auf Wiedersehen”. Transatlantski lobi -pravi putpuri nemačkih i američkih Thinktanksa, sastavljen od šarene mešavine akademika, penzionisanih generala i ambasadora, od kojih su pojedini na platnim spiskovima “vojno-industrijskog kompleksa”- u svakom slučaju pokušava da održi veze između USA i Nemačke. Isto to žele i mnogi u USA Kongresu, uključujući i Republikance.

Pojedini posmatrači su mišljenja da bi najbolji put u napredak bio ako se NATO “nanovo definiše” time što će troškovi biti više preusmereni na Evropu. Jeste da je Washington poslednjih godina u tom pravcu ostvario pojedini napredak i više članova Alijanse inspirisao da više potroše na vojsku, ali i dalje 70% svih troškova za odbranu država članica NATO otpada na USA.

“Treba se osloboditi predstave da se radio o jednoj vrsti protektoratskih odnosa…..to je za obe strane otrovno”, kaže Dan Hamilton, prominentni američki glas u transatlantskim poslovima, koji je na obe obale Atlantika decenijama menjao posao između diplomatije i nauke. “Jer na taj način Amerikanci se ponašaju skoro pa paternalistički prema Evropljanima, a to znači da Evroljani i ne moraju baš puno da se naprežu.”

Iako bi puno Evropljana bez trunke razmišljanja pozdravili ovakvo jedno partnerstvo, sve je samo nije jasno da li bi i Nemci to uradili. Nemci ostaju uzdržani što se tiče odbrane, iako u poslednje vreme za nju izdvajaju nešto više para.

Bundesver, armija SR Nemačke, je posle godina temeljnog zapostavljanja tako jako ugrožen u funkcionisanju, da je teško bilo gde na horizontu ugledati fundamentalno poboljšanje stanja. Manje od pola Nemaca je, po rezultatima najnovije studije Minhenske Bezbednosne Konferencije, mišljenja da se vojni izdaci moraju povećati.

A mišljenje Nemaca o USA je retko kad bilo gore nego što je danas. Samo 26% Nemaca posmatraju USA “pozitivno”, kako je pozala anketa PEV-a iz prošlog meseca. Što je najgori rezultat posle Belgije. I u velikom je kontrastu sa mišljenjam Španaca, Italijana ili Britanaca gde su upitani sa 40%-45% odgovorili da “pozitivno” vide USA. Samo 27% Nemaca smatra da su USA najvažniji vojni saveznik Nemačke, kaže studija Minhenske Bezbednosne Konferencije. Oko 50% Nemaca smatra da je to Francuska.

Čisto objektivno posmatrano ovi rezultati su zastrašujući. Svidelo se to Nemcima ili ne: zavisnost njihove zemlje od USA je, što se tiče bezbednosti, apsolutna i to u svakom smislu. Čak i ako USA stvarno povuku onoliko vojnika koliko su objavile, u Nemačkoj će ostati i dalje puno američkih vojnika, više nego skoro u bilo kojoj drugoj državi na svetu.

Prisutnost USA -svejedno da li je njen primarni cilj da direktno štiti Nemačku ili nije- doprinosi bezbednosnom kišobranu, koji takođe garantuje američki atomski arsenal. A iako je zavisnost nemačke privrede od USA usponom Kine nešto smanjena, Amerika ostaje najveće nemačko izvozno tržište kao i proizvodno mesto za nemačke koncerne poput BMV ili Simens.

Većina novinara lošu sliku Nemaca o USA tumače dubokom nemačkom averzijom prema predsedniku Trumpu. Ali to je samo delić istine. Amerikanci, koju veruju da im većina Nemaca još uvek duguje zahvalnost što su im rehabilitovali zemlju posle II Svetstskog Rata a potom i dopustili da se ujedine, su prosto naivni. Čak i elite Nemačke USA posmatraju u najboljem slučaju kao “Frenemy”.

Najnoviji društveni lomovi u USA su čak i puno obrazovnih Nemaca ubedili da Amerika, zemlja kojoj su se nekad divili, odavno više nije zemlja za primer a posebno ne što se tiče demokratije. “Amerika ima duboko nepravedni i na neki način nedemokratski sistem”, kazao mi je Majkl Buter, nemački profesor za američku književnost, nedavno u okviru debate o predizbornoj kampanji u USA, na Nemačkom radiju.

U nemačkim medijima vlada predstava da je Amerika duboko felerična, rasistička, polu-demokratska država puna naoružanih religioznih fanatika. Po nemačkim novinarima, USA su na ivici sloma i/ili građanskog rata. U temelju tih razmišljanja je poruka koja glasi: Tramp je samo simptom dublje društvene i državne disfunkcije.

Osećaj kulturne nadmoćnosti

I dok se ovaj narativ širio i u ostalim zemljama -uključujući i samu USA- u retko kojoj ga sa takvim zanosom i bez ikakvog nijansiranja ispovedaju kao u Nemačkoj. Za jednog američkog posmatrača ponekad deluje kao da Nemci skoro pa žele da Trump opet pobedi da bi potom podviknuli: “Jesam li bre to i rekao”. Da li ta zluradost prema USA leži u trajnom osećaju kulturne nadmoćnosti Nemačke ili u faktu poniženja da je Amerika pobedila u oba svetska rata ili možda u kombinaciji i jednog i drugog: o tome može samo da se nagađa. “Naše prijateljstvo sa Amerikom nikad nije bilo iskreno”, poverio mi se nedavno jedan moćni član Merkelkinog CDU. Uz pivo.

Novi nemački bestseller, kome uspeva da aktuelnu atmosferu opiše, ima naslov “U ludilu. Američka katastrofa”. Knjiga – i istoimeni dokumentarni film koji će sledeće nedelje biti prikazan u Nemačkoj- argumentira da su se USA pretvorile u “pobesnelu naciju, koju samo još mržnja drži zajedno”.

Koautor ove knjige Klaus Brinkbaeumer je bivši izdavač “SPIEGEL”-a. Dok je on bio u tom mediju bog i batina 2017 je odštampao naslovnicu na kojoj Trump otkida glavu njujorškoj Statui Slobode, odevenoj u stilu Islamske Države. U njegovom mandatu se tom mediju desila i nečuvena sramota zvana star-novinar Klas Relotius, koji je godinama Nemce oduševljavao izmišljenim pričama i lažnim intervjuima iz Amerike, čija je centralna tema bila prosto klišeizirana negativna slika o USA. Dok ga nisu provalili kao prevaranta. I dali mu otkaz. Brinkbaeumeru je ovo već duga knjiga o USA. Prva, iz 2018, se zvala “Čitulja za USA”.

Pri takvom konstantnom anti-američkom medijskom izveštavanju nije nikakvo čudo što je puno Nemaca osetilo više olakšanje nego uznemirnost na vest da je Trump odlučio da povuče deo američkih trupa iz Nemačke. Skoro pola Nemaca podržava ovu odluku, tako glasi rezultat ankete YouGov, a četvrtina svih Nemaca zahteva povlačenje svih američkih trupa sa njihove teritorije. Manje od trećine su za to da u Nemačkoj ostane sadašnjih oko 36.000 USA vojnika.

I dok nemački anti-amerikanizam poseduje dugu istoriju uspona i padova, trenutno političko raspoloženje Nemaca je utemeljeno na dubokim političkim razlika u mišljenjima, koje teško da će moći da ignoriše i jedan budući američki predsednik, svejedno kako se zvao. Kao što je Berlin do sada odbijao da poduzme odlučujuće korake protiv Putinove Rusije, isto tako je suzdržan u merama protiv Kine, da ne bi ugrozio privredne odnose sa ovim bitnim trgovačkim partnerom.

Ako se čak i desi da Joe Biden pobedi za dve nedelje -čemu se nada ogroman broj Nemaca- zbog ekonomskih realnosti nema nikakvog razloga za očekivanje da će se nemačka pozicija prema Kini promeniti. Iako Bidenovi spoljnopolitički savetnici -koji su skoro pa svi bili kod Obame u vladi- obožavaju Angelu Merkel: nje za godinu dana više u Berlinu biti neće. Kancelarka Nemačke je najavila da će se sledeće jeseni, 2021, na kraju ovog svog mandata, povući. Jedini kandidat za njeno nasledstvo, koji bi možda imao drugačiju spoljnu politiku od njene, je Norbert Roettgen. Ali njega niko ne vidi kao favorita.

Dodatno pitanje, koje se postavlja glede dugoročnijih odnosa, glasi: šta će biti sa Nemačko-Američkim relacijama posle Bidena, posebno ako umesto njega dođe neki Republikanac. Politički establišment Nemačke je realno u savezu sa USA Demokratama. Što Republikancima nije promaklo. A tek neće ako osvoje opet vlast.

Ono što stratege u Berlinu takođe uznemirava je da Nemačka praktično uopšte nije pripremljena za slučaj da Trump ponovo sve iznenadi i uspe da ga opet izaberu za predsednika. Svako zna šta bi on onda uradio sa Nemačkom a i da bi budućnost NATO bila neizvesna. Maksimilijan Terhale, nemački analitičar i naučnik, kaže da se Nemačka refleksno okreće prema Parizu i da će preuzeti viziju Francuske o evropskoj “strateškoj autonomiji” i bezbednosnoj arhitekturi “od Lisabona do Urala”.

A to za sobom povlači dalje približavanje -i povlađivanje- Rusiji, protiv čega će se Poljska i države Baltika boriti ako treba i zubima i noktima. Posledica će biti da će Evropa u bezbednosnim stvarima biti pocepana. Pojedine EU države će onda pod hitno sklopiti bilateralne sporazume sa USA. Ali u toj i takvoj igri neće biti jasnog pobednika. “Putinova mantra, da kraj Hladnog Rata nije poslednja presuda istorije, bi se mogla i ostvariti”, kaže Terhalle. Drugim rečima: Džon Mek Kejn, koji je celog života tako žarko želeo da ne bude u pravu što se tiče Nemačke, će možda na kraju i biti u pravu.