Die WELT: Трамп, Бајден и “проклети Немци”
1 min readАутор: Matthew Karnitschnig
Превод: Мирко Вулетић
Немачко-Амерички односи су у најгорем стању од II Светског Рата. Површно је трансатлантски раскол приписивати Доналду Трампу. Ни победа Џо Бајдена ту скоро па ништа променити неће.
Џон Мек Кејн је био депримиран. Пролеће 2017, кад сам последњи пут видео УС-Сенатора у његовој канцеларији на Капитол Хилу. Након што ми је испричао све новости из заједничке нам домовине Аризоне, Мек Кејн је почео да говорио о својој другој опсесији: Европи. Био се таман вратио из обиласка Балкана, где је време провео и у једном Титовом ловачком замку. Био је забринут да ни Вашингтон ни Европљани не поклањају довољну пажњу том региону и тамошњој безбедносној ситуацији, посебно што се тиче претњи Русије.
“Шта се ово бре дешава са Немцима?” питао сам га. Итекако сам добро знао колико позиција Берлина према Русији фрустрира Мек Кејна. 2015. је, бесан због тога што Берлин није хтео да наоружа Украјину у сукобу са Русијом, Мек Кејн рекао да га полтика Ангеле Меркел подсећа на “политику из 1930-тих година” – упут на злосрећну стратегију повлађивања Велике Британије према Хитлеру.
Мек Кејн, који је и у позним годинама говорио као ратни пилот, се са болом осмехнуо: “Проклети Немци. Шта друго да се каже ?”
Бизарни однос љубави и мржње према Меркел
Да је којим случајем још међу живима, Мек Кејн би итекако имао пуно тога да каже о спољнополитичком курсу владе Ангеле Меркел последњих година. Јер, од смрти мек Кејна, 2018 године, Немачка је редовно одбијала да подржи САД на свим битним спољнополитичким фронтовима: свеједно дал’ Кина, Русија, Иран, Израел или Блиски Исток. Берлин и даље одбија да плати довољно за одбрамбене потребе, а набавке наоружања у немачком Министарства Одбране су у међувремену стекле статус комедијанства: и најновији планови за куповину стандардних пушака за Бундесвехр су отказани, због проблема са лиценцама.
Заводиво површно је овај нови стратешки раскол приписивати Доналду Трампу. И његовој бизарној мешавини мржње и љубави према Меркел и Немачкој – земљи његових предака. И његовом довођењу у питање сврхе постојања НАТО. Мзак Кејна есигурно нико никад није могао да оптужи да је Трумпов пријатељ. Али по свим овим тачкама је он био са њим исти.
Да је жив, сигурно би подсетио да разлика у позицијама између Немачке и САД потиче из времена пре Трумпа и да се стога мора поставити фундаментално питање: На чијој је стране Немачка уопште? На обе обале Атлантика нико више ни не покушава да сакрије дубоки раздор у односима. Недавно сам питао шефа немачких либерала Кристијана Линднера (ФДП) шта очекује од немачко-америчког партнерства. Одговорио ми је: “На какво то још трансатлантско партнерство мислите ?”
Немачко-Амерички односи су пали на најдубљу тачку од II Светског рата. Мек Кејн је само један од примера колико је трансатлантски естаблишмент у САД дубоко фрустриран Немачком – и републиканци и демократе. Трумпови нечувени стални удари по Меркел сакривају чињеницу да је и Барак Обама од Берлина тражио исто: да повећа издатке за одбрану. Обама је био први председник САД који је Европљане по питању одбране оптужио да варају Америку.
У Берлину је жива нада да ће се америчко-немачки односи некако ето и поправити чим Џо Бајден -деценијама близак пријатељ Мек Кејна – победи на председничким изборима. Што је равно жељама из бајки. Један од разлога зашто никаквог повратка на старе односе са Немачком бити неће је и Кина.
И у Вашингтону је то једна од ретких тема по којима, упркос дубоким политичким разликама између Демократа и Републиканаца, влада апсолутно надпартијско консензуално јединство. “Како се спољна политика САД све више концентрише на стратешко надметање са Кином -и томе приоритету подређује односе са дугогодишњим савезницима- Европа ће морати да доноси веома тешке одлуке: свеједно како ће се звати председник САД”, казао је недавно Ханс Кунднани из Чатам Хауса.
А да се трансатлантски сат не може вратати назад, за то постоји врло прост разлог: 30 година после окончања Хладног Рата све је теже објаснити Американцима зашто још уопште морају да се ангажују у Европи.
То се посебно односи на америчку војну присутност у Немачкој, која је већ деценијама центар САД ангажмана у Европи. Јесте да су Трумпови напади на берлинске скромне издатке за одбрану у Немачкој изазвали неверицу, али у САД око тога није било неке веће контроверзе. Што лежи у чињеници да су Трамп -као и Обама пре њега- изгледа били у праву. Јер, што би САД и даље носиле скоро сав финансијски терет одбране најбогатије државе Европе? То питање тешко може да нађе задовољавајући одговор у САД ако се истовремено баци поглед на немачки ангажман у Русији, попут пројекта гасовода Северни ток 2 који -упркос громогласним протестима УСА и осталих западних савезника- Берлин наставља да гради.
Прошлог је месеца Волфганг Ицингер -бивши немачки амбасадор у САД а данас председник Минхенске Безбедносне Конференције- у најгледанијој информативној емисији немачке савезне телевизије јавно упозорио да случај наводног тровања опозиционог вође Алексеја Навалног нервним гасом у Русији не треба користити да би се обуставила градња Северног тока 2. Стопирање овог пројекта би проузроковало “тријумфалне улрике” у Трамповој администрацији, казао је буквално Ицингер.
Другим речима: за Немачку је важније да држи реч дату Русији него да Трампу да могућност да победи – пре свега после месецима трајућих претњи из Вашингтона да ће казнити санкцијама сваког и све ко је у било којој вези са овим пројектом. При чему Немачкој не игра никакву улогу више што је САД најважнији савезник Берлина и што су на њеној територији стациониране америчке трупе и атомске ракете које је штите управо од те Русије. Немачка влада се до овог момента држи Ицингеровог савета и не оставља утисак да жели да заустави пројект гасовода. Јер би то само још више испровоцирало Владимира Путина.
Немачка логика је врло проста: можемо да издржимо притисак из УСА јер је за УСА Немачка скоро исто толико битна колико и УСА за Немачку. “Трумпова политика има консеквенце које су пре свега штетне по саме УСА. Пуно више него по Немачку”, рекао ми је Норберт Роетген (ЦДУ), председник Одбора за Спољне Послове немачког Бундестага: “Та ирационалност је нешто са чим се тешко може радити.”
Није баш једноставно рећи “Auf Wiedersehen”
Језгро овог аргумента гласи да УСА требају Немачку да би из ње “пројецирале моћ” и водиле бескрајне ратове на Блиском Истоку а потиче из доба владе Џорџ В. Буша. И скоро да ништа нема са стратегијом УСА за наредне године, фокусиране скоро свим ресурсима на Индопацифички простор.
Упркос овоме стратешком заокрету и дубокој напетости у немачко-америчким односима све је, само није једноставно, просто рећи “Auf Wiedersehen”. Трансатлантски лоби -прави путпури немачких и америчких Тхинктанкса, састављен од шарене мешавине академика, пензионисаних генерала и амбасадора, од којих су поједини на платним списковима “војно-индустријског комплекса”- у сваком случају покушава да одржи везе између УСА и Немачке. Исто то желе и многи у УСА Конгресу, укључујући и Републиканце.
Поједини посматрачи су мишљења да би најбољи пут у напредак био ако се НАТО “наново дефинише” тиме што ће трошкови бити више преусмерени на Европу. Јесте да је Wасхингтон последњих година у том правцу остварио поједини напредак и више чланова Алијансе инспирисао да више потроше на војску, али и даље 70% свих трошкова за одбрану држава чланица НАТО отпада на УСА.
“Треба се ослободити представе да се радио о једној врсти протекторатских односа…..то је за обе стране отровно”, каже Дан Хамилтон, проминентни амерички глас у трансатлантским пословима, који је на обе обале Атлантика деценијама мењао посао између дипломатије и науке. “Јер на тај начин Американци се понашају скоро па патерналистички према Европљанима, а то значи да Еврољани и не морају баш пуно да се напрежу.”
Иако би пуно Европљана без трунке размишљања поздравили овакво једно партнерство, све је само није јасно да ли би и Немци то урадили. Немци остају уздржани што се тиче одбране, иако у последње време за њу издвајају нешто више пара.
Бундесвер, армија СР Немачке, је после година темељног запостављања тако јако угрожен у функционисању, да је тешко било где на хоризонту угледати фундаментално побољшање стања. Мање од пола Немаца је, по резултатима најновије студије Минхенске Безбедносне Конференције, мишљења да се војни издаци морају повећати.
А мишљење Немаца о УСА је ретко кад било горе него што је данас. Само 26% Немаца посматрају УСА “позитивно”, како је позала анкета ПЕВ-а из прошлог месеца. Што је најгори резултат после Белгије. И у великом је контрасту са мишљењам Шпанаца, Италијана или Британаца где су упитани са 40%-45% одговорили да “позитивно” виде УСА. Само 27% Немаца сматра да су УСА најважнији војни савезник Немачке, каже студија Минхенске Безбедносне Конференције. Око 50% Немаца сматра да је то Француска.
Чисто објективно посматрано ови резултати су застрашујући. Свидело се то Немцима или не: зависност њихове земље од УСА је, што се тиче безбедности, апсолутна и то у сваком смислу. Чак и ако УСА стварно повуку онолико војника колико су објавиле, у Немачкој ће остати и даље пуно америчких војника, више него скоро у било којој другој држави на свету.
Присутност УСА -свеједно да ли је њен примарни циљ да директно штити Немачку или није- доприноси безбедносном кишобрану, који такође гарантује амерички атомски арсенал. А иако је зависност немачке привреде од УСА успоном Кине нешто смањена, Америка остаје највеће немачко извозно тржиште као и производно место за немачке концерне попут БМВ или Сименс.
Већина новинара лошу слику Немаца о УСА тумаче дубоком немачком аверзијом према председнику Трумпу. Али то је само делић истине. Американци, коју верују да им већина Немаца још увек дугује захвалност што су им рехабилитовали земљу после II Светстског Рата а потом и допустили да се уједине, су просто наивни. Чак и елите Немачке УСА посматрају у најбољем случају као “Френемy”.
Најновији друштвени ломови у УСА су чак и пуно образовних Немаца убедили да Америка, земља којој су се некад дивили, одавно више није земља за пример а посебно не што се тиче демократије. “Америка има дубоко неправедни и на неки начин недемократски систем”, казао ми је Мајкл Бутер, немачки професор за америчку књижевност, недавно у оквиру дебате о предизборној кампањи у УСА, на Немачком радију.
У немачким медијима влада представа да је Америка дубоко фелерична, расистичка, полу-демократска држава пуна наоружаних религиозних фанатика. По немачким новинарима, УСА су на ивици слома и/или грађанског рата. У темељу тих размишљања је порука која гласи: Трамп је само симптом дубље друштвене и државне дисфункције.
Осећај културне надмоћности
И док се овај наратив ширио и у осталим земљама -укључујући и саму УСА- у ретко којој га са таквим заносом и без икаквог нијансирања исповедају као у Немачкој. За једног америчког посматрача понекад делује као да Немци скоро па желе да Трумп опет победи да би потом подвикнули: “Јесам ли бре то и рекао”. Да ли та злурадост према УСА лежи у трајном осећају културне надмоћности Немачке или у факту понижења да је Америка победила у оба светска рата или можда у комбинацији и једног и другог: о томе може само да се нагађа. “Наше пријатељство са Америком никад није било искрено”, поверио ми се недавно један моћни члан Меркелкиног ЦДУ. Уз пиво.
Нови немачки бестселлер, коме успева да актуелну атмосферу опише, има наслов “У лудилу. Америчка катастрофа”. Књига – и истоимени документарни филм који ће следеће недеље бити приказан у Немачкој- аргументира да су се УСА претвориле у “побеснелу нацију, коју само још мржња држи заједно”.
Коаутор ове књиге Клаус Бринкбаеумер је бивши издавач “СПИЕГЕЛ”-а. Док је он био у том медију бог и батина 2017 је одштампао насловницу на којој Трумп откида главу њујоршкој Статуи Слободе, одевеној у стилу Исламске Државе. У његовом мандату се том медију десила и нечувена срамота звана стар-новинар Клас Релотиус, који је годинама Немце одушевљавао измишљеним причама и лажним интервјуима из Америке, чија је централна тема била просто клишеизирана негативна слика о УСА. Док га нису провалили као преваранта. И дали му отказ. Бринкбаеумеру је ово већ дуга књига о УСА. Прва, из 2018, се звала “Читуља за УСА”.
При таквом константном анти-америчком медијском извештавању није никакво чудо што је пуно Немаца осетило више олакшање него узнемирност на вест да је Трумп одлучио да повуче део америчких трупа из Немачке. Скоро пола Немаца подржава ову одлуку, тако гласи резултат анкете YоуГов, а четвртина свих Немаца захтева повлачење свих америчких трупа са њихове територије. Мање од трећине су за то да у Немачкој остане садашњих око 36.000 УСА војника.
И док немачки анти-американизам поседује дугу историју успона и падова, тренутно политичко расположење Немаца је утемељено на дубоким политичким разлика у мишљењима, које тешко да ће моћи да игнорише и један будући амерички председник, свеједно како се звао. Као што је Берлин до сада одбијао да подузме одлучујуће кораке против Путинове Русије, исто тако је суздржан у мерама против Кине, да не би угрозио привредне односе са овим битним трговачким партнером.
Ако се чак и деси да Јое Биден победи за две недеље -чему се нада огроман број Немаца- због економских реалности нема никаквог разлога за очекивање да ће се немачка позиција према Кини променити. Иако Биденови спољнополитички саветници -који су скоро па сви били код Обаме у влади- обожавају Ангелу Меркел: ње за годину дана више у Берлину бити неће. Канцеларка Немачке је најавила да ће се следеће јесени, 2021, на крају овог свог мандата, повући. Једини кандидат за њено наследство, који би можда имао другачију спољну политику од њене, је Норберт Роеттген. Али њега нико не види као фаворита.
Додатно питање, које се поставља гледе дугорочнијих односа, гласи: шта ће бити са Немачко-Америчким релацијама после Бидена, посебно ако уместо њега дође неки Републиканац. Политички естаблишмент Немачке је реално у савезу са УСА Демократама. Што Републиканцима није промакло. А тек неће ако освоје опет власт.
Оно што стратеге у Берлину такође узнемирава је да Немачка практично уопште није припремљена за случај да Трумп поново све изненади и успе да га опет изаберу за председника. Свако зна шта би он онда урадио са Немачком а и да би будућност НАТО била неизвесна. Максимилијан Терхале, немачки аналитичар и научник, каже да се Немачка рефлексно окреће према Паризу и да ће преузети визију Француске о европској “стратешкој аутономији” и безбедносној архитектури “од Лисабона до Урала”.
А то за собом повлачи даље приближавање -и повлађивање- Русији, против чега ће се Пољска и државе Балтика борити ако треба и зубима и ноктима. Последица ће бити да ће Европа у безбедносним стварима бити поцепана. Поједине ЕУ државе ће онда под хитно склопити билатералне споразуме са УСА. Али у тој и таквој игри неће бити јасног победника. “Путинова мантра, да крај Хладног Рата није последња пресуда историје, би се могла и остварити”, каже Терхалле. Другим речима: Џон Мек Кејн, који је целог живота тако жарко желео да не буде у праву што се тиче Немачке, ће можда на крају и бити у праву.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
danasnji establisment amerikanski je lik u ogledaju nekadasnjeg nacistickog establismenta, u duhovnom smislu. sa kojim to moralnim pravom amerikanci ikoga mogu kritikovati, oni, koji su operacijom „spajalica“ spasili stotine i hiljade ustaskih i americkih zlocinaca. verner fon braun i njegovi „raketasi“ su ziveli slobodno u americi, a fon braun dogurao do celnika Nase. mesto robija, dobili privilegije. sve to pred nosem svih „saveznika“ radio Krunoslav Draganovic preko zavoda svetog jeronima. svi to znali i nikom nista. isto kao i vrhunsko licemerje onog alana dalasa, sefa CIE, koji se „zgranuo“ kada je lakonski posle rata rekao o pogromu Jevreja po nacistickim lorima:“ipak je tacno“. i dan danas, posle svega, Rusiju nisu shvatili zapadnjaci i smatrju je komunjarskom zemljom. u jednom periodu svoje istporije to je i bila, ali tada je zapadnjacima i te kako odgovarao komunjarski rezim, koji potpisa separatni mir u I ratu i predade ruske teritorije kome god je stigao. zajednicka osobina svih zapanjaka je patoloska mrznja prema Slovenima i prema Pravoslavlju. to je njihova zajednicka osobona, to ih drzi na okupu. „Не треба гледати на Запад, ми за њих никада нећемо бити добри јер смо православци! Одавно би нас истребили када би знали да неће добити по зубима.“ Владимир Путин