Десет година независне Србије
1 min read
Српска застава
Пише: Чедомир Антић
Грађани Србији се никада – ни 1992. ни 2006. године – нису о заједничкој држави и посебно њеној форми изјаснили на референдуму. Тако смо се ради било какве „заједничке државе” одрицали традиција, српског народа у Црној Гори, функционалне дипломатије, унутрашње политике.
Десетогодишњица независности Србије прошла је неприметно. Државну заједницу нису уништили странци – пристрасна бирократија ЕУ, реваншу склона СР Немачка и брутална политика САД. Нису је разбиле ни махинације Ђукановићевог режима. Пропаст заједничке државе Србије и Црне Горе била је неминовна још од уставног дефинисања две чланице заједничке државе до кога је дошло у раздобљу од 1989. до 1992. године. Српске политичке елите и с њима бирачи кључно су допринели да све буде унапред осуђено на неуспех.
Маја 2006. нестала је државолика творевина, нешто између конфедерације и савеза независних држава. Државна заједница представљала је само прелазни период. САД и ЕУ желели су да дугорочно вежу остатак Србије за Црну Гору и отцепљено Косово на начин сличан ономе којим је тоталитарни комунистички режим пацификовао Србију (туторством над њом које је поверио аутономним покрајинама). Само су промене у исламском свету и повратак Русије међу велике силе довели до промене такве политике и подршке пуној независности иначе од Србије углавном самосталне Црне Горе и силом отцепљеног протектората по имену Косово-Унмик. Чињеница је да је режим Мила Ђукановића почео да захтева независност тек после пада Милошевићеве власти у Београду.
Разједињена и транзицијом уморена Србија суочила се с уценама једног ауторитарног властодршца кога су све више подржавале велике силе. Занимљиво, та политика имала је подршку чак и Руске Федерације, која је Црну Гору доживљавала као некакву Швајцарску новог сукоба са Западом, који је после наранџастих револуција у Грузији и Украјини (2004) био неизбежан. Ипак, ни тада заједничка држава не би била разбијена да се уопште радило о правој држави.
Историја заједничке државе са Црном Гором од 1992. до 2006. показује све кобне унутрашње слабости српске државности. Србија и Црна Гора биле су пре 1918. две независне државе у којима је већину чинио српски народ. Први светски рат спречио је и за немирну и ратну 1918. одложио, не њихово уједињење, већ улазак Црне Горе у састав Србије. Тамо где је била стварно или ментално још од времена кад је понела своје име. Године 1992. Србија и Црна Гора одлучиле су ипак да чувају југословенску државу. Донет је устав са снажним конфедералним елементима, српски народ у Црној Гори није заштићен – до тог времена сведен је са 90 на девет процената укупног становништва. Грађани Србији се никада – ни 1992. ни 2006. године – нису о заједничкој држави и посебно њеној форми изјаснили на референдуму.
Тако смо се ради било какве „заједничке државе” одрицали традиција, српског народа у Црној Гори, функционалне дипломатије, унутрашње политике… Кад је у Црној Гори дошло до унутрашњих подела, Србија је свој народ у Црној Гори довела у статус колективне опозиције, а црногорској опозицији дала половину власти над независном савезном државом. Кад је демократска опозиција дошла на власт, питање односа са Црном Гором изгубило се у сукобу ДС-а и ДСС-а. Завађени Ђинђић и Коштуница прихватили су углавном све Ђукановићеве захтеве, а онда су с различитим еланом ту у европској историји невиђену државну заједницу три године бранили од Ђукановића. Коначно је Ђукановић успео да себи прилагоди референдумске услове и спроведе прилично нерегуларан референдум.
