Десет елемената

У западном свијету расте број незадовољних али и критички кастрираних људи, који ће, наравно, поново (из)гласати оне који им казују што желе да чују, укључујући и есенцијалну неистину. Црно да је бијело, и бољитка да под овим глобалним правилима има.

У Србији и Црној Гори народ је слуђен, и више од муке не зна гдје удара, што је до те мјере очигледно да би, рецимо, Цетињани, који сваког дана имају у погледу Његошев маузолеј на Ловћену – одабрали Његошев маузолеј на Ловћену само зато што су на тај сумерско-вавилонски саркофаг који никакве везе нема с владаром-владиком, напросто навикли, и боли их уво што је Његош јасно оставио у аманет: „Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да испуните, а ако ми не задате Божју вјеру, да ћете тако учињет, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вами на душу“. Умјесто повратка капеле, Црногорци би, опет, дакле, одабрали маузолеј. Како је то срамно, како је то контра осјећаја за код.

Јер, без личног односа спрам Његошеве капеле на Ловћену, нема помирења у Црној Гори, нема есенцијалне спознаје како на тој географији стоје ствари, ни како су послагане историјске коцкице, од чињенице да је капела први пут срушена зато што је симбол српства (by Аустрија), и други пут зато што је симбол српства (by СФРЈ).

На питање Горана Милића у серијалу „Алхемији Балкана – Црна Гора“ ко му је симпатичнији, Његош или краљ Никола, Мило Ђукановић одговара, очекивано, да му је краљ Никола.

Официјелна Црна Гора безобразно већ дуго прави отклон од Његоша, што иде дотле да монтенегрински националисти и екстремисти, којих има у власти, и биће их у власти, казују да косовског мита није било прије Његоша, да су Петровићи поријеклом из Херцеговине па су отуд Срби (у значењу: нецрногорци), и да је Његош српство „покупио“ од учитеља Сима Милутиновића Сарајлије. И то све казују као да Горски вијенац не постоји. Што је за ову причу мање важно…

Политичка сцена у Црној Гори подсјећа на ситуацију из афричких документараца током сушне сезоне гдје се у блатној меласи брчка животињско царство, док сунце пржи јаче, а животиње се слуђене уједају и кољу.

Исто је у Србији. Исто је у региону. Исто је у Евро-Америци. У Африци откако су је „открили“ Европљани економска киша није пала да се памти.

Ко има искуства са животом у неколико режима, а није дио владајуће гарнитуре зато што је се гнуша, зна да нико ко буде дошао послије Ђукановића неће, Боже ме прости што причам демократске јереси, имати повољну констелацију да би житељима живот учинио сношљивијим. Јер да би опстао на власти, или мора да буде гњида, или свака мора да му буде као Његошева. А ако је као Његошева, то онда подразумијева Косово у пакету са оним од чега се канда хоће ратосиљати и званична Србија, некмоли неће слуђена и мала Црна Гора, сада стварно сирак тужни без нигђе никога.

Народ у Боки и Црној Гори неће Мила, али се гнуша опозиције. Народ у Србији пак личи на Цетињане који имају пред собом Ловћен, а опет не би да виде горе Косово, него споменик Европи.

И шта простом човјеку остаје? Да, памтећи санкције, ратове и бомбе, буде задовољан што има воде, хлеба, соли, струје, уља, вина, поврћа, зачина, воћа, и живота у релативној слободи – тих десет елемената?

Што се слободе тиче, она је, дакако увијек релативна, и њена је крајност октроисано ропство. Како је кренуло, лидери иза Мила Ђукановића, као што су кренули и иза Слободана Милошевића, одвешће нас директно тамо. Шта може да се уради? Зависи да ли на питање Његош или краљ? – бирамо Николу или Петра, величанства која утекоше кад је загустило, Ђинђића-у-перфекту-Мила-у-футуру, или бирамо да останемо у својој земљи, Србији и Црној Гори, макар нам овдје било што бити не може.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: