Деценија од смрти патријарха Павла: Господ га предодредио да буде духовни отац српског народа

Вече патријарха Павла, поводом 10-годишњице упокојења, одржано је синоћ у Центру за културу Раковица.

О животу и раду „свеца који хода“ говорили су протођакон Љубомир Ранковић, Слободан Радуловић аутор књиге Вујански крст патријарха Павла“ и академик Славко Каравидић рецензент. Водитељ трибине био је ђакон Александар Аздејковић.

– Недокучиве су мистерије Божјег промисла – рекао је протођакон професор др Љубомир Ранковић. Њихова логика несхватљива је људском разуму. Често апсурдна и парадоксална. Живот Патријарха Павла је очевидно свједочанство вјечног неспоразума неба и земље.

Патријарх Павле рођен у Кућанцима, био је, како је нагласио др Ранковић, „највећи бескућник цијелог живота, убоги сиромах земаљским а пребогат небеским благом”.

– Онај кога је Господ пре зачећа предодредио да буде духовни отац српског народа, остао је без оца још у колевци – казао је Ранковић.

– Онај који је био првојерах Српске цркве, мајке православног српског народа, своју мајку није ни видио ни запамтио, рекао је протођакон Ранковић и додао: Цио живот патријарха Павла био је Голготско распеће. Он је патријарх великомученик. Његов избор за патријарха пун је симболике. Изабран је у деветом кругу гласања на Архијерејском сабору. Вријеме његовог патријарховања од 1990. до 2009. године, било је девети круг пакла за њега и његов народ. Данте Алгијери тај круг описује као место неслоге, издаја, раскола и распадања. Распала се Југославија у крвавом грађанском и верском рату.

Срби су протјерани са вјековних огњишта са западних простора државе коју су платили сваком трећом главом својих најбољих синова. Србија се завадила са вјековним савезницима и бомбардована од алијансе деветнаест западних земаља. Црна Гора одвојила се од Србије а Косово* прогласило независност.

Народном животом, у то доба, по Ранковићевим ријечима, „ завладала је похлепа, неслога и страначка завада и подјела”. Христос је на Голготски крст прикован са четири клина. Патријарх Павле примио је стотине клинова у душу и срце, од бола и туге над злосрећним удесом свога народа. Иако тешко рањен, никада није губио вјеру у васкрсење и наду у Божју помоћ и боље сутра. Био је ходајућа Библија, живо Јеванђеље и непрекидно литургијско богослужење, којим је причешћивао свој народ.

Пред крај живота, истакао је Ранковић,”све земно и тјелесно ишчилело је из њега и он се на крилима духа винуо у Царство небеско међу свете Србе.”

Подсјећајући присутне, да није довољно светитеље само славити и поштовати ријечима и обредима, него треба следити њихов примјер, цитирао је ријечи светог Владике Николаја: „Више бих волио да ме Господ избрише из Књиге живота, него да ме неко поштује и слави а да не држи ништа моје: Ни моју вјеру, ни моје ријечи, ни моја дјела“.

-Патријарх Павле цијелога живота поручивао је: „Будимо људи!“, а својим животом цео један вијек свједочио је личним примјером шта значи бити човјек. Висока, али не и недостижна мета, завршио је протођакон Ранковић своје казивање о патријарху Павлу у препуној сали Центра за културу у Раковици.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: