Дар од Бога

Срп­ски на­род у нај­не­по­вољ­ни­јим окол­но­сти­ма ис­пра­вљао је фа­тал­не по­гре­шке кра­ља Алек­сан­дра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа. И је­сте Ре­пу­бли­ка Срп­ска нај­ве­ће исто­риј­ско по­стиг­ну­ће срп­ског на­ро­да у 20. ви­је­ку.

Од одр­жа­ња ове ње­го­ве те­ко­ви­не, из­вје­сно, за­ви­си цје­ли­на на­ро­да. Ов­дје је срп­ски на­род­ни ге­ниј, ка­ко се из­ра­жа­вао Алек­сан­дар Гиљ­фер­динг у сво­ме пу­то­пи­су кроз Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну, оства­рио свој иде­ал­ни по­ли­тич­ки циљ сво­јом ве­ли­ком жр­твом по­ни­шта­ва­ју­ћи од­лу­ке свјет­ских си­ла ко­је су за ра­чун Хаб­збур­шке ку­ће оту­ђи­ле, рас­ку­ћи­ле сре­ди­шњу бал­кан­ску зе­мљу.

У пр­вим ја­ну­ар­ским да­ни­ма, па и 9. ја­ну­а­ра 2016. го­ди­не, на­шао сам се на про­сто­ру Ре­пу­бли­ке Срп­ске, упра­во у пред­је­ли­ма гдје је ства­ра­на, из­ме­ђу Ро­га­ти­це и Со­ко­ца и Па­ла. Ка­да у Са­ра­је­ву гле­дам сред­њо­вје­ков­ну збир­ку Зе­маљ­ског му­зе­ја Бо­сне и Хер­це­го­ви­не, уста­но­ве за­сно­ва­не 1888. го­ди­не, не мо­гу до­вољ­но да на­гла­сим зна­чај и кул­ту­ро­ло­шку ве­ли­чи­ну ди­је­ла ове збир­ке ко­ја је оби­ље­же­на ћи­ри­ли­цом.

Али, та збир­ка, ње­зи­ни нај­ва­жни­ји и нај­ре­пре­зен­та­тив­ни­ји спо­ме­ни­ци, из­у­зев чи­сто бо­сан­ских, ства­ра­них на тлу ста­ре Бо­сне, оби­ље­же­ни су још не­чим што их не­рас­ки­ди­во ве­же за дру­гу срп­ску зе­мљу ко­ју су срп­ски вла­да­ри у то­ме 20. ви­је­ку из­гу­би­ли: Ко­со­во и Ме­то­хи­ју. Цен­трал­ни спо­ме­ник у Вр­ту ве­ли­ког Му­зе­ја је сте­ћак вој­во­де Влат­ка Вла­ђе­ви­ћа. Ко је он? Ано­ним­ни пре­во­ди­лац Ду­ки­не ви­зан­тиј­ске хро­ни­ке, на­кон су­да­ра кон­ти­не­на­та на Ко­со­ву по­љу, на зе­мљи све­то­га кне­за Ла­за­ра, ка­зу­је о пр­вом уда­ру на тур­ску ар­ми­ју из­ве­де­ном од стра­не бо­сан­ског од­ре­да на че­лу са не Влат­ком Ву­ко­ви­ћем ве­ли­ким вој­во­дом ру­са­га бо­сан­ско­га, не­го вој­во­дом Влат­ком Вла­ђе­ви­ћем. Влат­ка Ву­ко­ви­ћа у об­зор исто­ри­је ово­га до­га­ђа­ја ва­си­он­ског зна­ча­ја уво­ди тек ду­бро­вач­ки ка­лу­ђер Ма­вро Ор­бин, по­ри­је­клом Ко­то­ра­нин, сво­јим зна­ме­ни­тим дје­лом „Кра­љев­ство Сло­ве­на“ из­да­тим у Пе­са­ри 1601. го­ди­не. Влат­ко Вла­ђе­вић дје­ло­вао је на тлу Бо­сне и Ху­ма све до по­чет­ка 15. ви­је­ка у пе­ри­о­ду вла­да­ви­не ка­сни­јом Хер­це­го­ви­ном Сан­да­ља Хра­ни­ћа, ка­да је ње­гов име­њак Влат­ко Ву­ко­вић већ умро. А умро је, сва­ка­ко, при­је 1397. го­ди­не ка­да га, као све­то­по­чив­шег, по­ми­ње Ду­бро­вач­ка ре­пу­бли­ка.