Дан када је умрла једна илузија, а преживјела посљедица
1 min read
На данашњи дан, 4. маја 1980., умро је Јосип Броз Тито – човјек чија је политика оставила дубоке ране на духовном, националном и културном бићу српског народа.
За једне „маршал“, за друге симбол система који је свјесно радио на разградњи православне вјере, гажењу историјског памћења и прекрајању идентитета – посебно у Србији и Црној Гори.
Титов комунистички режим у Црној Гори посебно се окомио на Српску православну цркву. Оно што ни Турци, ни Аустроугари, ни фашисти нијесу успјели да униште – комунисти су покушали силом, затирањем, прогоном и стријељањем.
Најстрашнији примјер те репресије јесте стријељање митрополита црногорско-приморског Јоаникија Липовца, под Острогом 1945. године. Свети Јоаникије, који је током рата покушавао да сачува народ и цркву у вихору братоубилачког сукоба, предао се партизанима у нади да ће бити поштеђен. Умјесто тога, заједно са више од 120 свештеника и вјерника, био је стријељан без суђења, а његово тијело закопано без крста и спомена. Данас се поштује као мученик и светитељ Српске цркве.
У том периоду, више од 70 православних свештеника у Црној Гори било је убијено или нестало. Манастири попут Мораче, Савине, Острога и других били су под константним надзором, а многи монаси и монахиње затварани, изложени тортури или присиљавани да напусте своје службе.
Манастири су претварани у магацине и складишта, а богослужења су била ограничена или потпуно забрањена. Вјерници су били изложени јавном руглу, пријетњама, па чак и отказима с посла уколико би се јавно изјашњавали као православни хришћани или ишли у цркву. Вјерски живот био је гурнут у илегалу, а дјеца учена да је религија „остатак заосталости“.
Комунистичка власт није прогонила цркву само зато што је „реакционарна“, већ зато што је била посљедња брана очувања српског националног идентитета. Српска православна црква била је кичма народа – и зато је морала бити сломљена да би се створио „нови човјек“, без Бога, без нације, без предака – али с партијском књижицом.
Данас, четири деценије касније, посљедице те политике још увијек осјећамо. У Црној Гори се и даље води борба за очување светиња, идентитета и православне вјере. Српски народ у Црној Гори преживио је најжешћи идеолошки притисак, али није нестао.
Управо су храмови, литургије и литије доказ да оно што је грађено на крви мученика – не може бити уништено.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Zasto je onda sad sto puta vise lopova spijuna ubica bitangi razne vrste prevaranata olosi ? Zasto .Skoro da nema ko nebi ukrao slagao .Zasto ?
није умрло но…крепало го..о …
СЛОГА БИЋЕ ПОРАЗ ВРАГУ!!!
Polako odlaze oni koji mogu ispričati priče koje čine istoriju. Moj đedo je bio srpski dobrovoljac, nosilac Albanske spomenice i nekoliko drugih odlikovanja. Sokolaš koji sa mojim stricem i još nekoliko bogatih Banjalučana grade Sokolski dom, finansiraju Srpsku čitaonicu, pjeva u crkvenom horu „Jedinstvo“. A kad je izbio II sv. rat, jegova starija kćerka, moja tetka krenula jeda se pridruži Veljki Đorđeviću (asocijacija na Ivu Lolu Ribara sa slike), našem bliskom rođaku, da dižu ustanak u Vijačanima pored Prnjavora. Zašto? Jer je imala od oca i majke ugrađen pravoslavni osjećaj za slobodu i pravdu. I to je zloupotrebljeno. Veljko je završio na Golom Otoku, lažno ga optužio jedn musliman, svi Đorđevići (predratni komunisti) stradali od IB-a. Tek kad je Ranković došao u posjetu Golom Otoku i u stroju zatvorenika prepoznao Veljka i upitao ga: „Veljko, šta ćeš ti tu?“, a Veljko samo slegnuo ramenima, bez riječi – sutradan je bio pušten. Nikad to nisam uspio saznati od Veljka iako sam ga pokušao nvesti da mi ispriča. Saznao sam to od jedinog njegovog mlađeg druga na mojoj slavi, ispričao mi par godina pred smrt.
Pokušavam da odgonetnem kako su mogli da budu tako naivni, svi ti Srbi, od mog đede dobrovoljca – do Veljka, predratnog komuniste. Kad sam pitao svog punca, prvoborca, početkom onih dešavanja 1991 – 92, šta bi uradio da je znao ovo sve što zna, odgovrio mi je: „Uzeo bih svoju pušku i slomio je od šljivu.“ Bio je jako razočaran SJK-om. Ja srećom nisam, znao sam da je to najveće zlo koje se moglo desiti pravoslavnim narodima.
Колико је Титова Југославија била озбиљна земља , најбоље говори чињеница да смо аустријског каплара и машинбравара прогласили за маршала.
U Crnoj Gori a i Srbiji nije usvojena Deklaracija Skupstine EZ o osudi komunistickih sistema u Evropi a Brozov rezim je bio gori od svih drugih.Ni zrtve tog rezitiert nisu na dostojan nacin rehabilitovane i sahranjene. Broz je ustvari bio izvrsitelj engleskih zlocinackih poduhvata.
….Trexi svjetski rat ce biti vjerski …zasto…. Zato jer sve vjere idu ka delirijumu a kad tamo stignu bice kasno …dzaba cemo vikati zlatili se srecni dani bratstva i jedinstva …