Проф. Матовић о језичком апартхејду у Црној Гори: Неријешено основно идентитетско питање није формална, административна недоумица која се смије запостављати и одлагати за нека боља времена

Због накарадног (вишечланог) назива главног наставног предмета, име српског језика напрасно нестаје из рјечника школске омладине. Закон језичке економичности учинио је да се у говорној комуникацији то (смишљено недомишљено) именовање веома брзо поједностави и сведе само на његов први члан. Година за годином, гнерација за генерацијом – није далеко вријеме када ће (ако се тај процес не заустави), име српског језика нестати не само из вокабулара него и из памћења будућих генерација, стоји у отвореном писмо професора Веселина Матовића које је упутио министаркама културе и просвете, Тамари Вујовић и Анђели Јакшић Стојановић. 

Отворено писмо проф. Веселина Матовића преносимо у цјелости

Поштована  министарко Јакшић-Стојановић,

Поштована министарко Вујовић,

Када је један ваш претходник, министар просвјете, изјавио да се о имену језика у Црној Гори прво питају политичари па тек онда лингвисти, сви смо се томе насмијали, и питали се, у невјерици, наивно: чему онда лингвисти? Али, не лези враже, вријеме ће показати да је министар био у праву. Не само да су се о имену језика питали политичари у времену доминације бившег режима, него је тако и данас. Језичко питање у Црној Гори покренули су политичари и оно је ево, више од двије деценије, у надлежности политичара, односно политичких странака и њихових лидера, без изгледа да ће се икада измаћи из њиховог загрљаја. Што значи да никада неће ни бити ријешено и да ће заувијек остати талац политике и страначких интереса.

Политички (страначки) дискурс, по природи ствари, не подразумијева ни аргументе ни принципе него политичкие ставове, идеологеме и страначке директиве, засноване на замјени теза, извртању чињеница и „логици свршеног чина“, а завршава се страначким нагодбама и компромисима, или како се то еуфемично каже – политичким рјешењима. То је разумљиво, када се ради о чисто политичким темама (тј. о питањима која се односе на управљање државом), али када су у питању натполитичка (надстраначка), заправо научна питања првог реда, као што је, у црногорском случају, питање имена језика и националног идентитета, ту нема, тзв. политичких (нагодбених) рјешења, нити их може бити. (У науци, као што знате, нема компромиса.) Додуше, у здравим друштвима таква се питања и не постављају, а уколико се из негог разлога поставе, не препуштају се априори арбитражи политичара, него се прво расправе у тишини, у највишим научним институцијама. Наука је ту – научне институције, академије наука, универзитети, институти – да политичарима, односно државној управи, у тим ситуацијама понуди адекватно рјешење, а политичара да их уваже и верификују. То је логичан ред ствари. Међутим, деси ли се, као у Црној Гори, да се тај ред заобиђе, па да се о таквим питањима почну бавити политичари прије научника или не уважавјући научнике, или насупрот мишљењу научника, онда она постају нешто друго, губе свој научни ексклузивитет и постају предмет страначких злоупотреба, клизавог популизма, надгорњавања, бројева и надгласавања, и ту је готово и с аргументима и са чињеницама. Настаје ерозија – духовна, и морална и политичка – државе и народа. При одлучивању о језику и његовом звању, глас било ког за то нестручног посланика (који може бити и ваљан посланик у односу на неке друге ствари) постаје важнији од гласа било ког стручњака, лингвисте, академика, или мишљења цијелих научних институција, универзитета и академија наука. (У црногорском случају, и од гласа и суда Његошевог.)

Нажалост, то се у  Црној Гори, у вези с питањем имена језика, није могло избјећи, јер је оно на старту постављено, не као научно него као изразито политичко-идеолошко, заправо – као питање од највишег државног интереса, о коме се никада нијесу изјаснила ни Академија наука, ни Универзитет, изузимајући групу професора са Философског и Филолошког факултета у Никшићу, чији су ставови дочекани од стране режима као непријатељски. На концу, власт је донијела, једнострано и нелигитимно, устав у коме је као службени установљен тзв. црногорски језик, име без садржаја, за које се на попису становништва (2003) изјаснило три пута мање грађана него за име српског језика (двадесет према шездесет три процента од укупног становништва) али је име српског језика смјештено у категорију мањинских језика. Тако је успостављен апартхејд поредак и то у држави чојства и јунашта. Није то био ни компромис ни политичко рјешење него најгрубље насиље које се, због хипокризије и опструкције језгра владајућих странака, ни данас, послије готово двије деценије, не може исправити. Право да то учини бивши режим извео је из резултата сумњиво спроведеног референдума о осамостаљењу Црне Горе. Предвиђали су да ће на следећем попису већина становништва, пошто се већ опредијелила за самосталну државу, по инерцији и на таласима побједничке еуфорије, оправдати такво рјешење. Међутим, то се није десело. Огромна већина доминантног (потенцијално православног) становништва и даље је остала при правом (српском) имену свог језика. И то притврдила на пописима три пута узастопно. Али је устав, са контраверзном одредбом о службеном језику, остао на снази, и сва досадашња настојања да се та одредба промијени нијесу дала никаквог резултата. Штавише, сваки помен и сваки захтјев да се крене у том правцу, дочекују се са оптужбама за подстицање подјела, националне нетрпељивости, непријатељство према држави, итд., иако ствари стоје обратно: они који не дозвољавају промјену такве дискриминативне одредбе и неће да спријече насиље које се скоро двије деценије спроводи над преко 43% посто становништва, чине управо оно за шта друге оптужују –  бране апартхејд идеологију бившег режима – узрок и разлог свих наших неспоразума и међусобица. Једни то чине као његови припадници и следбеници, други – као хипократе: у борби за власт – његови супарници и љути непријатељи, у овој ствари – истомишљеници.

Након августовског пораза ДПС режима, 2020, постојала је, све до недавно, реална нада да ће се, с доласком нове власти, ствари промијенити. Очекавало се да ће нови људи у власти, ослобађајући Црну Гору од опресије једног сатрапског режима, ово питање, као најпрешније, сагледати озбиљно и свестрано и наћи за њ праведно рјешење. И да ће као добари домаћини настоји да прво обезбиједе мир у својој кући па онда све остало. И де се неће слијепо држати једне правно неодрживе и друштвено несагледиво штетне одредбе (са ознаком непогрешивости), због које цијели црногорски устав више личи на папску булу него на модеран законик који гарантује једнака права свим грађанима. Не може устав бити изнад општег друштвеног интереса: мира, слободе, једнакости, правде.., а све је то угрожено у Црној Гори (и биће) докле год је пола њених грађана (тј. заступника имена српског језика), изложено уставно-правном понижењу и дискриминацији, односно озакоњеном апартхејду. Понижавање имена језика (или самог језика) најтежи је облик националне и културне дискриминације неког народа (или дијела народа). Када се то ради са позиција државне власти и снагом државног законодавства, то увијек има јасан циљ: језичку, националну, културну и духовну преидентификацију пониженог.

Одредница „Службени језик у Црној Гори је црногорски језик“ (Устав ЦГ, чл 13), школски је примјер лингвоунитаризма. „Црногорски језик“ није ни природно ни историјско име било ког језика, настало по имену народа који га је створио (како су именовани сви европски језици), него политичко-идеолошко (страначко) име, наметнуто по имену државе. (Језици су старији од било које државе!) С обзиром на чињеницу да такво (неприродно) именовање језика не прихвата (према последњем попису становништва) преко 65% грађана (у тренутку његовог установљења у звање службеног језика, није га прихватало 80%), оно се ни по ком основу није могло наћи у улози службеног језика, а нашло се само као средство за спровођење етнонационалне концепције (црногоризације, тј. расрбизације) нове Црне Горе, коју је спроводио национал-социјалистички режим Мила Ђукановића. Ко год данас брани такву одредбу – прозивод једне очигледно ултра националистичке (фашистоидне) идеологије, њен је сустопник и саизвршилац. Апсурд је утолико већи, што су се у таквој улози нашли и они који су сав свој радни и интелектуални капацитет подредили борби за улазак Црне Горе у ЕУ, у којој су строго забрањене било какаве фашистоидне идеје и идеологије.

Увјерен сам да ви, поштоване министарке, свакако, нијесте, али бих желио да чујем (као, вјерујем, и свих 43% грађана Црне Горе, незадовољних и дубоко повријеђених постојећом –  правно, научно и морално – неодрживом уставном одредбом о службеном језику, односно понижавајућим статусом имена српског језика, како у нашем уставно-правном тако и у нашем образовном систему), да ли ћете (и да ли можете), са позиција на којима се налазите, а будући да се и ви бавите науком, и трудите се да науци у Црној Гори вратите достојанство и ауторитет који јој припадају, предузети нешто да се ово питање почне рјешавати, уз поштовање основних демократских начела и научних критеријума?

Устав и његов фамозни чл. 157 не смију бити сметња за достизање идеала којима тежи овај (и сваки) народ: идеалу мира, идеалу слободе, идеалу једнакости… Постоји општи друштвени интерес, постоји универзални идеал правде… Постоји памћење, постоји баштина. Не може устав бити изнад тих вриједности. Нити се  једно друштво смије окаменити у свом уставу. Није та скудоумна одредница смишљена да би се обезбиједила стабилност државе него да би се овјековјечила политичко-идеолошка (етнонационална) концепција Мила Ђукановића. Хоћемо ли заувијек остати њени невољни сужњи, њени таоци?…

Поштоване министарке,

Неријешено основно идентитетско питање није формална, административна недоумица која се смије запостављати и одлагати за нека боља времена. Напротив, оно најдубље задире у биће народа, у крајњем – и у поимање живота и свијета, сваког појединца, и по њему се најдубље дијели Црна Гора. (Зашто ваше вријеме не би било најбоље вријеме?)

Због накарадног (вишечланог) назива главног наставног предмета, име српског језика напрасно нестаје из рјечника школске омладине. Закон језичке економичности учинио је да се у говорној комуникацији то (смишљено недомишљено) именовање веома брзо поједностави и сведе само на његов први члан. Година за годином, гнерација за генерацијом – није далеко вријеме када ће (ако се тај процес не заустави), име српског језика нестати не само из вокабулара него и из памћења будућих генерација.

Вјерујући да ви не припадате онима којима је то политички циљ и који би жељели да се то догоди, очекујем ваше охрабрујуће, јавне, одговоре.

С поштовањем,

Веселин Матовић, проф.

Никшић, 1. мај 2025.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: