Дан кад је Звезда остварила оно о чему је маштала
1 min read
На данашњи дан пре 25 година „црвено-бели” су освојили Куп европских шампиона пошто су у финалу, у Барију, на пенале били бољи од француског првака Олимпика. – Није било лепо за око, али је срце било пуно
У петак, 31. маја 1991, „Политика” је сачувала за историју:
„Јуче у 13,55 часова на београдски аеродром је слетео авион из Барија, а пет минута касније на тло отаџбине су ступили европски прваци фудбалери Црвене звезде. Из авиона је први изишао генерални секретар Владимир Цветковић, затим загрљени Рефик Шабанаџовић и Дејан Савићевић, па директор Драган Џајић, а највећи аплауз се проломио када се појавио капитен Стеван Стојановић са пехаром. Пре 18 година у Београд је донет победнички пехар Купа шампиона, али накратко, само да би био уручено успешнијем у дуелу Ајакс – Јувентус. Сада је у рукама Црвене звезде. Главни дочек је био у Звездиној кући, на нашем највећем стадиону. Европске шампионе је поздравило 40.000 поштовалаца. ”
А вероватно није било живе душе која 29. маја од 20,15 ч није пратила шта се дешавало на стадиону „Свети Никола” у Барију. Деведесет минута игре није донело ништа. Нису ни два продужетка од по 15 минута. И одлука је пала на пенале.
Просинечки је с беле тачке коначно донео предност нашем прваку. А капитал од тога је створио Стојановић одбранивши ударац француског репрезентативца Амороса с беле тачке.
На питање да ли је пенал лоше изведен или је „прочитао” шутера Звездин капитен је одговорио:
– Ја сам учинио оно што у таквим тренуцима раде сви голмани. Покушао сам да га надмудрим и успео сам.
Звездини играчи су наставили да погађају: Бинић, па Белодедић, онда Михајловић. Али погађали су и играчи Олимпика: Касони, Папен и Мозер. И ред је дошао на Панчева. Ако погоди – Звезда је освајач Купа шампиона!. И погодио је. Пети играча француског првака није ни шутирао – 5:3 за нашег првака је било недостижно.
– Ово је мој најдражи гол у животу. Постигао сам досад много голова и из најтежих ситуација и у значајним утакмицама, али гол са пенала у финалу Купа шампиона издвајам као круну свега досад постигнутог, – изјавио је Панчев.
До највећег успеха који европски клуб може да постигне Црвена звезда је дошла на начин који није њена одлика. За 120 минута готово да није створила шансу, али исто тако није ни пружила прилику противнику да је угрози. Много пута су наши тимови, како се каже, умирали у лепоти, а странци су побеђивали. Сада је срце било пуно – на крају.
– Одлука тренера Петровића је била да у нападу остане само Панчев, па чак ни он у свакој ситуацији, а ја сам имао задатак да будем други бек и да са те позиције покушам да претрчим све испред себе и стигнем и до лопте и до гола. Било је то, за око, можда и ружно, али, видели сте, веома корисно, – објаснио је Драгиша Бинић Звездину тактику.
Немци, чијег је шампиона Бајерн Црвена звезда избацила у полуфиналу оценили су да финале „није пружило очекивану фудбалску представу и да према игри ниједном, ни другом тиму не би требало да припадне велики трофеј, већ да остане у витрини Уефе”, пренела је „Политика”. У складу с тим је била и изјава Бајерновог првотимца Ефенберга:
– Дође ми да плачем што нисмо играли у финалу…
Играли би да су били бољи од Звезде. Али нису. Она их је победила у Минхену (2:1), а у Београду је срећа била уз храбре (2:2).
Поводом Звездиног непогрешивог извођења пенала Џајић је казао:
– Заслуге за ову нашу сигурност има и Миљан Миљанић, савезни капитен, који је у наш шампионат увео правило да се после нерешених резултата изводе једанаестерци. Добро смо то сви, очигледно, увежбали.
Уочи извођења пенала Стјепан Бобек, капитен Партизана у првом Купу шампиона 1955/56, рекао је својим пријатељима с којима је гледао утакмицу да ће Стојановић да одбрани један пенал и да ће то бити довољно да Звезда освоји Куп шампиона, а за „Политику” је казао:
– Ова утакмица ме много подсетила на финале које су у Београду играли Ајакс и Јувентус. То није била фудбалска представа за гурмане, али важно је за све нас да је југословенски шампион и најбољи у Европи.
Тадашњи Партизанов тренер Милош Милутиновић, иначе најбољи стрелац првог Купа шампиона, за наш лист је рекао:
– Победа је све анулирала – и игру, и све што се дешавало. Олимпик је приморао Звезду да се брани и наш тим није имао својих пет минута. Најважније је да фудбалска Југославија слави, јер први пут један наш тим осваја трофеј. Звезда га је заслужила, јер у Купу шампиона ниједном није поражена.
Наш новинар Коста Стаменковић је узео изјаву и од Дражена Далипагића (надимак Прајо је добио по презимену играча мостарског Вележа у време док је маштао да буде фудбалер), кошаркаша који се прославио у Партизану, а те сезоне је играо за „вечитог ривала”:
– Мислим да Звезда није смела да чека да једанаестерци реше победника. То је био велики ризик. Жао ми је што је играла резервисано, јер има тим да уништи и тако снажан Олимпик који није знао да постигне гол.
Црвена звезда је највећи клупски успех југословенског фудбала остварила када је Југославија већ почела да нестаје. Из загребачких новина Танјуг је пренео ово:
„Црвено-бијела точка – наслов је којим загребачки „Вјесник” описује победу Црвене звезде у Барију. У поднаслову се каже да су београдски ногометаши „на крову Европе”, а у тексту се признаје „велики је то тријумф Црвене звезде, немјерљив, управо величанствен”. Високотиражни „Вечерњи лист” у наслову наглашава да је „Звезда европски првак”. У тексту, којем је дат једнак простор као и поразу Прпића на тениском турниру у Паризу, каже се „пуних 120 минута финалне утакмице Купа првака носили су се равноправно с ногометашима Олимпика, издржали много тога, а објективно су били нешто слабији супарник. Но, кад је требало одлучивати, кад је након 0:0 требало изводити једанаестерце, имали су „црвено-бијели” и одважности, и концентрације и, на крају крајева – среће”.
Можда је део Звездине среће било и то што тренер Марсејаца Гуталс није имао поверење у Драгана Стојковића, који је уочи те сезоне прешао из Звезде у Олимпик. Дао му је прилику да игра у финалу Купа шампиона само седам минута!? На Звездин стадион су на дочек, као на хаџилук, са свих страна долазили и они који су веровали у чудо, а и они који нису. „Када су на терен изашли „црвено-бели” носећи велики пехар, хиљаде њихових симпатизера је слетело с трибина ка њима. Свако је желео да пољуби пехар, ту светињу на коју се деценијама чекало, да лично стегне руку члановима најбољег европског клуба, да добије за успомену аутограм као сведочанство на најлепши догађај…”
Звездини фудбалери су тада били једногласни да пехар Купа шампиона могу да задрже и дуже од године. Вероватно би тако и било да нису трофеј морали да бране играјући као домаћини на неутралном терену. И били су надомак финала 1992. А после тога за Уефу три године није постојао наш фудбал. И, ево, 20 година од како смо се вратили, али и о много скромнијим дометима можемо само да маштамо.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
