Цртице брозоморне

Пише: Илија Петровић

Радило се скоро педесет година на индоктринацији србскога живља у бившој Југославији, оној брозовској. По завршетку Другог светског рата чули смо да је у рату било изгинулих, начули смо да је у Јасеновцу убијено чак седамсто хиљада људи, а није нам речено (или смо то, можда, пречули) да је на разним другим стратиштима страдало бар још милион Срба. Ако је, истим тим поводом, србска Црква рекла да су србски губици у томе рату износили око 2,400.000 душа, , онда су званичне цифре биле безвредне наспрам немачког “признања” да су њене војне снаге “произвеле” свега око 300.000 свих жртава по целој Краљевини Југославији.

Било како било, са брозовског гледишта није било препоручљиво да се о тој теми много прича јер то су неки тамо убили, а народ и иначе са тим нема везе, па је и најбоље да се, са циљем да се проблем превазиђе, сви (а нарочито Срби) приклоне идеји братства и јединства као зеници ока свога, и тако даље.

То “упутство” функционисало је само у србском народу, што значи да је та братственојединствена “жвака” важила само за Србе и ни за кога више. Јер, како је речено, током рата није се радило о народносним односима, рецимо: Хрвата као Хрвата и Срба као Срба, једних наспрам других.

Код Душана Биланџића (1924-2015), некадашњег партијског и самоуправљачког теоретичара, једно време и члана Централног комитета хрватске Комунистичке партије, који се историјом бавио по “партијској линији”, читамо да је “пропаст Независне Државе Хрватске била неизбјежива – по ратноме плану великих савезника… Прво, Тито никада није сматрао да је његов главни непријатељ Павелић, односно усташе. Он је сматрао да ће та снага нестати. Тко је за Тита главни непријатељ? Онај тко такођер мисли основати Југославију. А то је Дража Михаиловић. Десет дана након ослобођења Београда, на сједници Политбироа Комунистичке партије Југославије он је рекао: ‘Ми се у Србији морамо понашати као окупатори’. Зашто? Зато што је Србија листом била против федеративног уређења Југославије… Шта Тито ради? Успоставља диктатуру. Против београдске чаршије. Против свих странака. И разјурио их је… Наравно да је био диктатор. И деспот. А шта он хоће? Има визију. Хоће сломити великосрпске претензије. Зашто се не жели признати још једно велико дјело, можда управо његов највећи гријех у очима великосрпских идеолога? Створио је три нове државе, плус двије полудржаве: државе Македонију, Босну и Херцеговину и Црну Гору, те покрајине Косово и Војводину (ову последњу без србске Барање и србског Западног Срема – ИП)… Зато да би блокирале великосрпску идеологију…

У основи свега лежи јак верски разлог. Наиме, септембра 1900. године у Загребу је одржан свехрватски католички конгрес и на њему је донет закључак да до 2000. године све што је у Хрватској мора бити хрватско, а све што је хрватско мора бити римокатоличко. Рат 1914. године, између осталог, имао је и то у својој основи. На овај исти закључак била је ослоњена и 1941. година, а оно што је започето 1971. године, у хрватском “маспоку”, требало је да коначно реализује те закључке.

Ипак, те 1971. године оцењено је да Срби још нису сасвим заспали и сукоб је избегнут једним брозовским паралелизмом: насупрот хрватском “маспоку” (усташком масовном покрету) измишљен је србски “либерализам”, па су и једни и други онако мало по ушима ударени и ствар је умирена.

Већ поменути Душан Биланџић сведочи да је Броз 1973. рекао: ‘Ми морамо створити националне армије’. И то је направио… А кад су му рекли да Уставом из 1974. од покрајина жели направити државе и Србију свести на београдски пашалук, он је одбрусио: Па то и хоћу. Да буде што мања, Србија је добила двије аутономије: Војводину и Косово”.

Послератна прича о великим напорима Титове владе да добије дипломатско признање у иностранству, пре свих код великих западних сила, измишљена је тек да се опсени простота. Никакве дипломатске борбе није било, будући да је пучистичка влада ђенерала Душана Симовића (1882-1962) непосредно пред капитулацију избегла у иностранство и тиме очувала државноправни континуитет Југославије. (Захваљујући баш томе, Симовићу је Брозова влада која се, на известан начин, сматрала његовим дужником, омогућила да се у Београд врати непосредно по свршетку рата). Кад је 17. новембра 1943. године, у Каиру, влада Божидара Пурића, уз енглеску дипломатску “подршку”, донела Уредбу са законском снагом којом се укидају Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави и Закон о државном суду за заштиту државе, оба са свим њиховим изменама и допунама, било је јасно да се тиме легализује Комунистичка партија Југославије. У наставку те политичкоправне манипулације, свега дванаест дана касније, на другом заседању Авноја донесене су одлуке које су успоставиле легалну власт исте те Комунистичке партије, практично разбиле србско национално јединство и наговестиле свођење србког националног простора на онај који је претходио србским ослободилачким ратовима 1912-1918.

Кад се то већ десило, Јосип Броз познатији као Тито, нарочито као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, и немачки канцелар Вили Брант (с мало познатим крштеним именом Херберт Ернст Карл, 1913-1992) договорили су се о исплати немачких дуговања из Другог светског рата Југославији, укључујући ту и накнаде ратним заробљеницима, највећим делом из србског националног корпуса. Износ који је тада припао Југославији био је толико ништаван да се може и мора закључити како је онај преостали (“лавовски”) део остао Немачкој на име обештећења Подунавским Шваама (који су се у огромном броју нашли у хитлеровским ратним јединицама) за имовину у Југославији, напуштену с јесени 1944. године по позиву немачке Врховне команде и Немачког народног савеза у Угарској.

При посети Јасеновцу, јула 2018. године, израелски председник Рувен Равлин (1939) изјавио је: “Усташки режим, један од ужасних режима који је сарађивао с нацистима, настао је овде у Хрватској… Неки мисле да их чињеница да су били под нацистич-ким утицајем ослобађа било какве моралне, личне или националне одговорности за зверства која су се догодила у њиховој држави”.

Нека што мисле, они се тиме поносе.

И охрабрују Мату Мештровићу (1930), америчког новинара и академика, хрватског лобисту, политичара и амбасадора, сина вајара Ивана Мештровића (1883-1962) да се размеће сопственом изјавом:

“Није ми јасно – двјеста година ми кољемо Србе и што их више кољемо, они хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу да схватим”.

Како је то сведочио Душан Биланџић, већ поменути брозовски теоретичар, човек који се историјом бавио по “партијској линији”, комунистичка идеологија “озакоњена” у споразуму с усташама (1935), захтевала је да се “уништењем свега што је српско и православно утире терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва”, идеологија која је, у Брозовом тумачењу, била усмерена на завођење комунистичке окупаторске власти у Србији (“Ми се у Србији морамо понашати као окупатори”), сламање наводних великосрбских претензија, “блокирање великосрпске идеологије и свођење Србије на београдски пашалук”.

Како се тероризмом сматра “свако насиље ради усађивања страха, с намјером присиљавања или застрашивања власти или друштва како би се постигли циљеви који су опћенито политички, вјерски или идеолошки”, све партизанске активности које су биле окренуте против цивилних структура у Србији (локалних органа власти, јавног ПТТ и железничког саобраћаја, као и државне администрације за рачун и у интересу појединаца и друштва у целини), по својој природи, али и по крајњим циљевима, биле су терористичке.

Стога, на све партизанско наводно војно деловање по Србији, које је водило немачкој одмазди над србским цивилним становништвом (по правилу “сто за једног”), као што је то био случај с окршајем код Враћевшнице (Љуљака, Бара), треба гледати као на тероризам заснован на идеологији.

Без обзира на то што је 1980. године умро такав Броз о коме прича Биланџић, Броз који је крајем октобра 1944. године, непосредно по ослобођењу, изјавио да Србија нема чему да се нада и да се у њој треба понашати као у окупираној земљи, његови бројни преживели следбеници сматрали су својим партијским дугом да и даље брину о остварењу комунодемократских идеја о разбијању Србије и Србства.

Током једне посете Сједињеним Државама (1960), Тито се срео са вајаром Иваном Мештровићем, а Иванов син Мате (1930), тамо познат као Маttew Меstrovic, is an Аmerican journalist and academic, Croatian lobbyst, politician and ambasador,забележио је:

“Зашто се Ви не вратите у Југославију”, пита Тито вајара.

“Бојим се Срба”, одговара вајар.

“Немојте се бојати Срба! Ја сам их уништио тако да за педесет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати”!

Исприча ми др Јован Рашковић (1929-1992), психијатар и политичар, оснивач Србске демократске странке у Хрватској, како је Броз размишљајући “на дуге стазе”, питао једнога свог личног лекара “да ли је забиљежено да је неко живио вјечито”.

У неверици шта је чуо, лекар је, у трен, “промућкао” шта би му се могло десити ако каже да није – отпустио би га као незналицу; ако каже да јесте – могло би га снаћи и нешто горе, пошто би се његов “пацијент” одмах позабавио питањем какав то лудак брине о његовом здрављу.

Стога, он је нашао “средње” решење:

– Друже Председниче, моја знања нису толико широка да бих знао нешто о томе.

Питам Јована који је то лекар био, а његов одговор гласио је:

– Немој ме то питати, молим те, али се јадник клео да је било баш тако.

Колико су Срби били опседнути “ликом и делом” ЈахачаСаЧелаКолоне, понајбоље сведочи др Гојко Николиш (1911-1995), Србин са Кордуна, син православног свештеника, лекар и историчар, учесник шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, народни херој Југославије, генерал-пуковник ЈНА, члан Србске академије наука и уметности, који је, недуго по Брозовој смрти, у једној разговорној емисији из београдског телевизијског студија одвалио:

– Ево, ја сам биолог, али ја сам вјеровао да ће друг Тито живјети вјечито!

Баш као да је др Гојко био у неком сродству, макар и далеком, с оним судијом који је на неком суђењу “пресудио” да Броз није умро, само је привремено одсутан.

А ђенерал Андрија Биорчевић (1933-2001), једно време и командант Новосадског корпуса, поред оног уобичајеног Чеда, за Броза је користио име Трајко. „Да му… милу мајку, дуго је трајао“.

Прочитајте ЈОШ:

Параноја „Црногорског збора“: Стране агентуре утичу на исход избора у Никшићу; београдско-бањалучки агенти несметано улазе у ЦГ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: