• Поглед

Црногорски либерали и социјалдемократе промашили теоријске оквире идеологија

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Захваљујући поменутом неправилно схваћеном оквиру датих идеологија, Црна Гора је такође једина држава у Европи у којој се под појмом „либерал“ и „социјалдемократа“, подразумијева особа чија идеолошка стремња има неких подударних постулата са усташком идеологијом.

Пише: Немања Поповић

Либерализам је идеологија која, између осталог, заштиту личних слобода и владавину права доживљава као основну сврху постојања државе.

Коријени ове идеологије сежу још из друге половине XVII вијека од просветитељства и виговаца у Енглеској, па преко америчког рата за независност и француске револуције у другој половини XVIII вијека, као покрета противих апсолутизму.
Поред осталих ствари, либерализам у свом теоријском оквиру подразумијева и један вид искорака из ауторитета традиционалних постулата типичних за конзервативизам.

Међутим, црногорски либерали на почетку деведесетих година прошлог вијека су ову чињеницу доживјели превише радикално (потпуно погрешно), те либерализам схватили као нешто што треба да негира традицију и историју, чак и урођена својства попут поријекла, језика и културе, што изворни либерализам свакако не предвиђа. У то коло, још тада су се уплеле и црногорске социјалдемократе те и они до дана данашњега остају више препознатљиви по поменутим својствима него по залагању за слободу и социјалну правду као битне елементе социјалдемократске идеје изњедрене из XIX вијека.

Човјек који развија патолошку и агресивну резистентност према својим инхерентним својствима, тиме не доказује да је добар либерал нити добар социјалдемократа, већ да има проблеме психичке природе. Неко је ово, нажалост пропустио, да објасни нашим „либералима“ и „социјалдемократама“, чија је идеологија насиља према црногорској историји данас преузета од владајуће партије ДПС (некада познате као не блиске оваквим ставовима), која ту исту идеологију претвара у актуелни државни мејнстрим и новокомповани псеудоцрногорски идентитет у XXI вијеку. На бази такве идеологије она се труди да нахрани што већу мржњу према изворној Црној Гори, те елиминише све њене вјековне светоназоре.

Захваљујући овако искривљеним доживљајима либерализма и социјалдемократије, Црна Гора је, већ безмало тридесет година једина држава у Европи у којој се под појмом „либерал“ и „социјалдемократа“, подразумијева особа која мрзи своје поријекло, не воли свој језик и писмо, мрзи цркву у којој су крштавани и вјенчавани његови преци, не воли историју своје земље, а према особама које и даље газе вјековно табаним прађедовским путем (у смислу да гаје изворни црногорски идентитет који подразумијева српско родољубље и православље) има шовинистичке ставове.

Према свему наведеном, а поготово овом потoњем, изворни либерализам и социјалдемократија би имали веома неодобравајући став.

Захваљујући поменутом неправилно схваћеном оквиру датих идеологија, Црна Гора је такође једина држава у Европи у којој се под појмом „либерал“ и „социјалдемократа“, подразумијева особа чија идеолошка стремња има неких подударних постулата са усташком идеологијом. Овдје се наравно опет мисли на поглед према српском идентитету и православљу. У којој мјери би тек ово било санкционисано од стране истинског либерализма и истинске социјалдемократије, беспотребно је и наглашавати. Једина надања која у овом смислу остају јесу да данашњи црногорски „либарали“ и „социјалдемократе“ не би правили логоре за своју рођену браћу традиционалне Црногорце или их послали на тракторе, у хипотетичким околностима гдје би им оваква рјешења могла поћи за руком. Мада гаранцију за оваква надања немамо.

Из свега наведеног са жаљењем можемо констатовати да су модерни црногорски „либерали“ и„социјалдемократе“ промашили теоријске оквире идеологија на које се декларативно позивају и да је то велики проблем. Због оваквих неправилних сxватања поменутих идеологија и заражености патолошком одбојношћу према традиционалном црногорском-српском идентитету, чак и они политички ставови црногорских „либерала“ и „социјалдемократа“ који би се донекле и могли схватити као легитимни и несупротстављени људској логици (слагали са са њима или не), попут идеје о независној Црној Гори и европским интеграцијам падају у воду, јер буде сумњу да су и они извориште патологије, а не реалполитичког разматрања.

Када би поменута патологија нестала, чак и неморалан став да је Црној Гори мјесто у НАТО-у, могао би се прогутати као реалполитички, а можда га више не би ни било.

Али, браћо „либерали“ и „социјалдемократе“, докле год будете кроз причу о независној Црној Гори и евроатлантским интеграцијама провлачили небулозну паролу како „Црногорци историјски нијесу српски и православни народ“, једино можете бити доживљени као „људи са психичком проблематиком“, а не истински либерали и социјалдемократе.

Либерали и социјалдемократе у Аустрији и Њемачкој сигурно не негирају њемачки етницитет и његову историју, нити њемачки језик кане назвати другим именом. Енглески и амерички либерали такође енглески језик сигурно не називају другим именом. Зашто би онда црногорски либерали и социјалдемократе мрзили своја инхерентна својства. Овим путем изражавам надање да ће се црногорски либерали и социјалдемократе окренути изучавању либерализма и социјалдемократије и коначно смјестити у истинске теоријске оквире ових идеологија. Ова ствар би их значајно ментално изрелаксирала, њиховој идеји дала већи кредибилитет, а вјероватно и освјежила црогорску друштвену и политичку збиљу. Можда би неки од њих чак постали и озбиљни такмичари против партије која је преузела њихов барјак србофобије, а њих послала на политичку маргину.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: