Тумачење отпора

Пише: Сибин

Од грађана се очекује политичка интерактивност, критичко промишљање које производи кризу у систему, један слободарски и анганжовани став прожет позитивном сумњичавошћу, предузимљив у сасвим легитимној потражњи више демократије која као таква мора моћи бити радикална отвореност у којој се суспростављају односи разлика.

Мношто и/или јединство разлике окупљене у жудњи за демократијом, тако нешто, између осталог, препоручују Харт и Негри. Укратко, то собом доноси: ситуацију отворене и првенствено самопрожимајуће заједнице, са узбурканим а не фиксираним темељом, који баш такав доприноси да свака потенцијално конструктивна идеја има своје видљиво и стратешко мјесто, оно које је уједно и дио мноштва и глас појединачног. Уосталом, демократија је реалност већине сачињене од несводивих појединаца.

У противном, чему бивамо у граду, простору политике у покрету, који се увијек већ мора корјенито само(пре)испитивати?

Наша модерна мисија састоји се у остваривању утопије! Коначно – политика ће бити мјесто могућности истине тек кад се у њу усели дух различитости, игре плуралности, несводивости на једну причу, ма колико она била блиска идеалу, моралу, мултикултуралности, и томе сл. (Политика промјене, да би се једном дошло до смјењивости званичних и распетљавању бочних политикȃ…)

Напротив, треба нам много више фрагментности, сталне упитности и суштинског осјећања недовољности у некаквом идентитету, идеологији и унапријед сервираној, политичкој истини. Дакако, ствари се никад не мијењају интервенцијом споља, већ дубоко и слојевито захватајући изнутра.

Слобода је борба за остваривање права Другог. То већ по себи говори да се мора бити слободан уколико се таква битка има потребу повести. Она је могућа тек и само уколико политика постане докраја грађански догађај!

Париз, у жутом прслуку, пресељен на Улицу, савршен је примјер тога. Није ли, управо – криза потоња шанса Европе?! Срећко Хорват још једино у мигрантима види могући спас Европе… У потоње вријеме отуд више поштујем његову мисију него мисао. Интелектуална мисао данас, ако није цијела уграђена у мисију, није ништа; интелектуални скептицизам да, међутим, са сталним аутоанализама које га, од стране њега самог, доводе у питање.

Модерност обухвата ширу одговорност и директно се дотиче јавног живота. Недопустиво је, тим прије, да нам јавност буде, у сваком смислу, овјерено дно, од политичког преко моралног па до естетског, у смислу како су га Грци поимали, као храбри и посвећени рад на себи, старање о себи. (Ако се не старамо о себи, онда дозвољавамо да будемо – злоупотребљени од свега онога што се суштински препознаје као нанос подполитичког…)

Јер, јавни простор са својим експлицитним догађајем јесте и остаје колективни одраз. И, дакле, какав је?…

Лош, одвећ стар и уморан од себе, самопрежвакан и увелико превазиђен, тако да тај простор нужно иште радикални преокрет, једну силовиту, болну и темељну промјену, која ће тек тад бити у стању да правило дочита прошлост, њен свијетли примјер и идеју којом се водила. До тада, живимо у мутном, небулозном и поприлично погубљеном међувремену.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: