• Поглед

Црна Гора, она без Брда

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Бранко Павићевић (1922-2012), историчар, црногорски академик, главни уредник Редакције хрватске Еnciklopedije Jugoslavije за некадашњу брозовску Црну Гору, пише да се назив Црна Гора први пут помиње у повељи краља Милутина из 1276. године.

Пише: Илија Петровић

Бранко Павићевић (1922-2012), историчар, црногорски академик, главни уредник Редакције хрватске Еnciklopedije Jugoslavije за некадашњу брозовску Црну Гору, пише да се назив Црна Гора први пут помиње у повељи краља Милутина из 1276. године. У италијанским изворима тај се назив среће 1348. као Cerna Gora, у дубровачким 1379. као Cernagora, а у которским као Montenegro 1397, а као Crna Gora 1458. године. У уговору између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана из 1435. године спомињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora (Бранко Павићевић, Црна Гора : Општи подаци – Име и граница, Енциклопедија Југославије кwига 2 Бје-Црн, Загреб 1982, 697- лат.).

Ови Павићевићеви подаци (вероватно је годину 1276. сам домислио, пошто је Милутин постао краљ 1282) углавном су преузети из књижевне радње Ивана Степановича Јастребова (1839-1984), руског конзула најпре у Призрену, потом у Скадру, коме је Гласник српског ученог друштва објавио већи број прилога за српску црквену историју, делом у облику превода, делом као резултат истраживачког рада. Уз напомену да “питање, за што је садашња Црна Гора назвата овим именом, готово не заслужује пажње”, он је констатовао да “у свету више разних места зову се Црном Гором”. Поред Црне Горе “близу везирова моста на путу од Призрена у Скадар”, поменуте у једној дипломи цара Душана, и планине “што се налази међу Гиланом (Гњиланом) и Скопљем, где је Урош V заједнички са својом матером свршио цркву коју је започео био градити Душан в чрној гори… имамо Црну Гору у Србији у црноречком срезу, па Карадаг у Дагестану недалеко од Гунида, па Карадаг у Азији близу Карса, па близу Диајрбекира” (Иван Јастребов, Белешка о имену Црне Горе, Гласник српског ученог друштва, књига XLVIII, Бео­град 1880, 419-426).

У Историји Црне Горе (књига 1, том други, Титоград/Подгорица 1970), која се бави и Зетом у држави Немањића, назив Црна Гора помиње се осам пута, увек уз израз “данашња”, што значи да у том времену (од краја 12. века до 1371) није постојала територијална нити управна (административна) јединица под тим именом. Први пут се тек у 15. веку за Зету каже да је “сада већ Црна Гора” (Историја Црне Горе, друга књига Том 1, Титоград 1970, 3-95). Но, да би цела прича била мало јаснија, док се пише о владању Ђурђа II Страцимировића (1385-1403), само се “планински масив изнад Боке Которске и Будве” сматра Црном Гором “у најужем смислу ријечи” (Исто, Том 2, 50). Исто то по­тврђује се и податком да “само име Црна Гора, које се први пут помиње у дубровачким документима 1376. године, још дуго ће означавати планински масив који се од Рисанског залива, изнад Котора, Грбља и Будве, пружа до изнад Паштровића, са Ловћеном као највишим врхом. Тек касније ће се, у доба успона Црнојевића (током друге половине 15. века – ИП), почети да шири и на околне предјеле, а на крају замијенити старо име Зета” (Исто, 169).

А кад се већ српски краљ Милутин (Стефан Урош II, ? – 1282-1321) помиње уз Црну Гору, онда се први запис о тој српској области тиче његове хрисовуље (повеље са златним печатом) “којом је приложио манастиру светог Николе у Врањини село Орахово и 100 перпера од светог Срђа” (И. Јастребов, Наведени рад, 424). Извесно је, дакле, да је Врањина (у данашњој Црној Гори) тада била у Србији, и не само она него и цело Српско Приморје, данас преименовано у Црногорско, и цело његово српско залеђе звано данас Црна Гора. Што је то олако заборављено можда је баш “заслуга” Милутинова, који је, ослањајући се на чињеницу да је то подручје од искони било несумњиво српско (а Скадар је некад био престони град свега Срп­ства), верујући у чврстину и постојаност српског духа тамошњег живља и проглашавајући Скопље престоницом Србије, “упутио српску експансију низ вардарску долину, и тако је полако преносио тежиште српске државне политике са Јадранског на Егејско море” (Владимир Ћоровић, Милутин, одредница у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој, II књига И-М, друго издање, Нови Сад 2000, 782).

Да је завичај породице Црнојевић (и пре Ивана Црнојевића), оне коју такозвана дукљанска историја ни за живу главу не жели да препозна као Србе, био српски и после Милутиновог времена, потврђују и српске царске повеље са средине 14. века, чији нам је садржај обелоданио конзул Јастребов. Он, наиме, пише да, “ми видимо фамилију Црнојевића у време Душана и његова сина Уроша. У повељи, у којој Стефан (Душан) цар српски и грчки решава распру између патријарха Данила и града Котора, даној у Неродимљу године 1351, Михо и Радосав Чрновић поменути су као важна лица, којима је поклоњено било поверење и цара и патријарха у решењу ове распре… На исти начин у повељи Стефана Уроша, којом он потврђује повластице Которанима (1355), опет су поменути исти Михо и Радосав Чрнојевићи” (И. Јастребов, Наведени рад, 421). Биће да се радило о неком дуго вођеном спору, пошто се патријарх Данило, доцније канонизован за српског светитеља, на трону налазио од 1324. до 1337. године.

Да је данашња Црна Гора била српска сведочи и историчар Божидар Ферјанчић (1929), коме се већ и због самог наслова једног недугог текста, насловљеног као Освајачка политика краља Душана, баш и не може пребацивати за србовање. Пошто у наводној својој потрази за историјском истином не препознаје чињеницу да краљ Душан није освајао суседне крајеве већ васпостављао српску власт на појединим деловима Српске Земље које су у ранијим временима отели ратоборни српски суседи, он каже да се “у првим годинама владавине краљ Душан морао суочити с неочекиваним тешкоћама у самој Србији. Већ у пролеће 1332. године избја побуна великаша у Зети, баш у области где је једва годину дана раније млади краљ и почео акцију за преузимање престола. Незадовољни свакако наградама којима је Душан по преузимању власти платио њихову помоћ, зетски великаши су устали… Млади краљ Душан брзо је угушио побуну зетских великаша и тако успоставио унутрашњи (курзив у пасусу – ИП) мир у држави, што је био неопходан предуслов за предузимање офанзиве према византиским областима на северним обалама Егејског мора” (Божидар Ферјанчић, Освајачка политика краља Душана, Историја српског народа И књига, Београд 1981, 511).

Прича о побунама на западној и северозападној граници српске државе тицала се борби у Хуму, делом око Пељешца и Стона (са Дубровчанима), а делом око крајева до Цетине (са босанским баном Стјепаном II Котроманићем – 1322-1353, сестрићем краља Драгутина, ? -1316). Први спор окон­чан је тако што је Душан, повељом из 1333. године, део српске државне територије од Стона до Дубровника уступио Дубровачкој Републици уз једнократну накнаду од 8.000 перпера, годишњи трибут српским владарима од 500 перпера и уз обавезу да православном живљу са тог подручја осигура право на слободно богослужење. Мимо тога, Дубровчани су преко својих дипломатских канала помогли да се и спорови на крајњем западу, с Котроманићима, реше на миран начин, чиме је млади краљ Душан добио могућност да своју војну и политичку делатност усмери на своје византијско суседство (Исто, 511-513).

На крају, због оних који српског краља Бодина (1085-1111) својатају као наводног Црногорца, ваља рећи и следеће:

Половином 5. века, кад је већ било извесно да се Римско царство не може одржати, започето је с обновом српске национал­не државе, за време римске владавине познате под именом Илирија. Но, тек 590. године Оштроило Свевладовић, један од синова Свевладових (краља Дачке Србије) успео је да створи и потом учврсти Јадранску Србију, те да за своју престоницу одабере Скадар, који је и пре римских освајања био престони град српски. Династија Свевладовића задржала се на челу Јадранске Србије свега подруг века, да би је каснијих векова (до Немањића, после 1171), насле­ђи­вале династије Светимировића (640-794) и Оштривојевића (794­1171). Из ове последње био је и краљ Бодин, син српског краља Ми­хаила (1065-1084) а унук српског краља Доброслава И Војисла­ва (1024-1065). Бодинови претходници успоставили су у Србији чврсту државну власт, а њиховим стопама ишао је и Бодин, изабран за краља док се налазио у Антиохији, у заточеништву, одакле су Срби успели да га ослободе. “То је био човек великих способности и велики државник. Одмах по ступању на престо Бодин је прокрстарио Србијом (курзив ИП) и сменио непослушне банове и друге чиновнике и на њихова места поставио одане и савесне људе. У Рашкој је поставио два бана: Волкана и Марка, а у Босни бана Стефана, сву тројицу са Бодиновог двора”. На западу, Бодинова Србија укључивала је Лику и Крбаву и Далмацију до реке Крке, а на северу до реке Саве, све до Уне (Јован И. Деретић, Западна Србија : Кратки историјски преглед од 3. века пре Христа до 20. века, Чикаго 1995, 14-64).

Духовно није што и световно

У синђелији, или дипломи, којом патријарх српски Арсеније Црнојевић (“рођен у Цетињском племену”) 1700. године поставља и у Сечују (данас у маџарском делу Барање) посвећује Данила Петровића, сина Стефанова, или Шћепчева (рођеног у Његушима) за владику и даје му на управљање епархију цетињску, односно скендеријску, набрајају се предели и места те епархије: Црна Гора и Грбаљ, Паштровићи, Кртоли, Луштица, градови Скадар, Бар, Улцињ, Подгорица и Жабљак, као и племена Зета, Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Пипери и Бјелопавлићи, “са свим варошима и селима” (Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Београд 1978, 11; Сава Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд/Подгорица­/­Крагујевац 1996, 156-157).

Већ из овог најгрубљег описа види се да је Црна Гора била само један врло скучен “предео” цетињске епархије, да је чинила тек малени део данашње Црне Горе и да поменутим јерарсима српске цркве ни у примисли није било да остале набројане области и места сматрају њеним саставним деловима. То нам потврђује и Грлица из 1835. године, кад каже да, без брдских крајева, “величину њену не можемо сад точно знати колика је, но вјеројатно имаће у себи више од 200 квадратних миља”.

Јер, према Грличином опису, “садашња Црна Гора граничи од севера и запада с Херцеговином, од истока с Турском Албанијом, а од југа с Аустријском Албанијом”, а састављена је од четири нахије и четворо Брда.

Нахије су следеће:

1. Катунска, коју од 1700. године, односно од времена владике Данила Петровића “треба сматрати сасвим за независну од Турског царства”, и која има девет племена, или кнежина: Цетиње, Његуши, Ћеклићи, Бјелице, Цуце, Озринићи, Комани, Загарач и Пјешивци;
2. Ријечка, која се од Турске одвојила и с осталим трима нахијама (Катунском, Љешанском и Црмничком) и Бјелопавлићима и Пиперима “1796 године последњи пут сјединила”, и коју сачињава пет племена: Грађани, Љуботињ, Цеклин, Добрско Село и Косијери;
3. Љешанска, с племенима: Дражевина, Градац и Буроњи;
4. Црмничка, у којој су племена: Бољевићи, Лимљани, Глухи До, Брчели, Дупило, Сотонићи, Подгор.

У саставу Црне Горе тада су се налазила и четворо Брда:

1. Бјелопавлићи, с племенима: Петушиновићи, Павковићи и Вражегрмци;
2. Пипери, у којима су племена: Црнци, Стијена и Ђурковићи;
3. Морача, с племенима: Доња Морача, Горња Морача и Ровца;
4. Кучи, који су Црној Гори прикључени тек 1831. године, са племенима: Дрекаловићи, Братоножићи, Васојевићи, Орахово и Затријебач; у овом последњем “све сами римокатолици Албанезкога језика живе”.

Тада је, каже Грлица, Црна Гора имала око 100.000 становника, “од којих може 15.000 изаћи против непријатеља. Природом утврђена земља и отечествољубље Црногораца кадри су вазда непријатељу одупрети се” (Кратки поглед на географическо-статитическо описаније Црне Горе, календар и алманах Грлица, Цетиње 1835, 41-43. и 48).

Милош Поповић вели да “Црна Гора… која, тек да се тако каже, подлежи Турској држави Румели-Валеси (европској Турској – ИП), и особито је паши Скадарском потчињена, но у делу ипак с Османском владом не сто­ји ни каквом органском савезу, граничи се на северу са Херцеговином, на истоку и југу са Зетом и Албанијом, а на западу са Далмацијом. Простор јој може изнети 160 квадратних миља. Поуздано се пак простор не може казати, пошто земља још није никада мерена ни омеђена”. Да би потврдио овај свој последњи став, он преноси сазнање руског слависте Исмаила Срезњевског (1812-1880) да је укупна површина Црне Горе око 90 квадратних миља, да има 90.000 житеља, од којих једну четвртину способних за ратовање, као и податак руског дипломате Јегора Петровича Коваљевског да на површини од 100 квадратних миља живи 120.000 становника, од чега 22.000 војника.

Поузданост свог основног податка о површини Црне Горе, Поповић оповргава наводом да на поједине нахије, односно окружја, долази: квадратних миља, становника и војника, како следи:

– Катунска нахија (“простире се од брда Ловћена више Котора до Никшића, а своје име носи од речи катуна, стана, зашто пре у њој није нико становао, осим чобани са својим катунима или становима; обухвата јужно-источну страну Црне Горе”) 30 – 30.000 – 5.500;

– Ријечка нахија (“саставља средњу страну Црне Горе”) 6 – 13.000 – 2.500;

– Љешанска нахија (“пружа се дуж Мораче”) отприлике 5 – 10.000 – 2.000;

– Црмница (“пружа се уз језеро Скадарско до близу Антивара – Бара – у Арнаутској, и најлепши је и најбогатији крај Црне Горе. Овде започиње Паштровићка равница”) преко 6 – 20.000 – 3.500;

– Брдо Бјелопавлића 8 – 15.000 – 2.700;- Морача, отприлике 7 – 8.000 – 1.500;

– Пипери 5 – 8.000 – 1.500;

– Кучи (“окружије које је тек 1831. године прикључено Црној Го­ри”) 20 – 15.000 – 2.750 (Милош Поповић, Земљописаније србско : Црнагора и Црногорци, Гласник Дружтва србске словесности, свезка II, Београд 1847, 187-201).

Слично пише и Војвођанин, нудећи “званични доказ” да у Црној Гори, Бјелопавлићима, Пиперима, Морачи и Ровцима, “на површини од 85 четвороуглих миља… ратоборно племе Србско живи, које… 105.000 душа броји и између 20-25.000 оружаних људи за одбрану своје области ставити може” (Војвођанин, србско-народ­ни календар за преступну 1856. годи­ну, Беч 1856, 62).

Као што је то учинила Грлица, и Вук Караџић, набрајајући исте те податке, “изричито наглашава да се тадашња црногорска државна област састоји из праве Црне Горе, која се дели на нахије, и из Брда… Али не само у поменутој Грлици и код Вука него и код свих осталих и домаћих и страних писаца, како њихова времена тако и познијега све до данас (до 1910 – ИП), налазимо у свему исте податке за област и за делове Црне Горе. И сви они разли­кују и одвајају ‘стару’ или ‘праву’ Црну Гору од осталих делова државе Црне Горе, који су се после свога ослобођења сјединили са старом Црном Гором” (Ј. Ердељановић, Наведени рад, 15).

А такву Црну Гору, звану Стара Црна Гора, чиниле су четири нахије: Катунска, Љешанска, Ријечка и Црмничка, често звана и само Црмница; све оне имале су у свом саставу и по неколико племена (Ј. Ердељановић, 14-15; Карта Старе Црне Горе и њених племена, размер 1:294.000, у прилогу), баш онако како читамо и у Грлици. Из свега тога могао је Бранко Павићевић закључити како се “поуздано може рећи да је на почетку појам Црне Горе означавао ужу област средњовјековне Зете, тзв. подловћенску Црну Гору” (Б. Павићевић, Наведени рад, 697-698). Истовремено, он тиме потврђује и податке Поповићеве, Срезњевског и Коваљевског да се Стара Црна Гора, са око 73.000 становника, простирала на 47 квадратних миља, док је Бјелопавлића, Пипера, Морачана и Куча било око 40.000 на око 40 квадратних миља; свега, дакле, 87 квадратних миља и око 113.000 житеља.

Павићевић томе додаје да се “појам Црна Гора у дуго­трај­ном историјском процесу ширио према сусједним областима. Године 1796. дио Брда ушао је у састав Црне Горе. Почетком XIX вијека тај се процес наставио, и већ у доба Петра II Петровића Ње­го­ша Црна Гора обухвата поред Бјелопавлића, Пипера, Роваца и Мораче још и дио Куча, Братоножиће, дио колашинске области, Лијеву Ријеку и дио Васојевића. (Живко М. Андријашевић као да није сагласан с таквим Павићевићевим писањем, пошто тврди да ‘у то време Црну Гору чине Катунска, Ријечка, Црмничка и Љешанска нахија, те Бјелопавлићи, Пипери, Морача, Ровца и мањи дио племена Куча’, с укупно 80-100.000 становника на око 3.000 квадратних миља – Живко М. Андријашевић и Шербо Растодер, Историја Црне Горе од најстаријих времена до 2003, Подгорица 2006, 174 – лат.). У доба разграничења са Турском 1859 до црногорскотурског рата 1862. појам Црна Гора се проширио и на друге области, обухватајући Грахово, Рудине, дио никшићке области, дио Дробњака и Језера, Шаранаца и дио Васојевића. Берлинским конгресом суверенитет Црне Горе се проширио на друге области, нарочито према приморју, кад је Црна Гора постала приморска земља. Од 1912. историјскогеографски појам Црна Гора обухвата и пљеваљску, бјелопољску област, подручје на десној обали Лима (са Беранама) и Метохију. Данашња територија Црне Горе обухвата све области црногорске државе из 1913, изузев Метохије… У састав Црне Горе ушло је у II свјетском рату подручје Боке которске” (Б. Павићевић, Наведени рад, 698). Таква и толика Црна Гора простире се на 13.802 квадратна километра, односно на нешто више од 5.300 квадратних миља, што је неколико пута више од површине Ста­ре Црне Горе и што Црну Гору чини највећом европском империјалном силом 19. и 20. века.

Не сме се, наиме, изгубити из вида да је територија позната данас под именом Црна Гора у назначеном периоду увећана неколи­ко пута, увек на рачун српских племена у Брдима “и шире”. Тако, на пример, године 1796 (или 1806) прикључени су јој Пипери и Бјело­павлићи, 1820. Ровца и Морача, а 1878, после Берлинског конгреса, Кучи, Никшићи и део Васојевића (онај преостали део после балканских ратова).

Због свега тога, територијално проширење Црне Горе на рачун српских племена из Брда, уколико Црногорци нису Срби, већ – према “науци” савремених дукљана – нешто што је сасвим различито од Срба, морало би бити црногорска окупација српских крајева, а све жртве црногорског отимања тих подручја, чак и појединачне, биле би последица црногорског злочина заснованог на расизму.

Прочитајте ЈОШ:

Опростите, ми ипак остасмо

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: