• Поглед

Чојство у 21. вијеку

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Чојство. Релативно кратка, а опет врло посебна ријеч. То је једна од малобројних ријечи у нашем језику која покрене у свакоме од нас оно што су научници назвали колективно памћење. А чојство је живјело у нашем народу и прије него је постало ријеч. Родило се и развијало у црногорским врлетима, гдје је ратовање било начин живота, слобода идеал, а Бог и његова правда нада и узданица.

Велики војвода Марко Миљанов

Пише: Немања Савић, бесједа на Првом такмичењу у бесједништву правних факултета

Чојство. Релативно кратка, а опет врло посебна ријеч. То је једна од малобројних ријечи у нашем језику која покрене у свакоме од нас оно што су научници назвали колективно памћење. А чојство је живјело у нашем народу и прије него је постало ријеч. Родило се и развијало у црногорским врлетима, гдје је ратовање било начин живота, слобода идеал, а Бог и његова правда нада и узданица.

У тешким историјским периодима за наш народ, када је избор био између главе на рамену без части и образа са једне и образа и части за коју се даје глава са друге стране, чојство се уздигло на духовно-морални пријесто, нашавши полако мјесто за себе у генетском коду свакога од нас.

Да ли је требало нашим прецима које су мајке умјесто млијеком задојиле чојством објаснити шта је чојство? Није. Али, требало је другим народима објаснити, а то је урадио Марко Миљанов, рекавши и по први пут записавши да је „чојство бранити другога од себе“. Својом војском ослобађао је Црну Гору, а својом ријечју покорио је читав свијет.

Двадесети вијек је био вијек када смо читавом свијету доказали своје чојство. У вихору који су свијету донијели два свјетска рата, нијесмо изгубили свој пут, већ смо се на њему учврстили, страдајући чојствено, више од било којег другог народа; у оба свјетска рата били смо на страни побједника, на страни правде, и људске, и оне непролазне. У највећој борби добра и зла, у Другом свјетском рату, читав свијет је свједочио снази чојства. У Европи, у царству таме, гдје су господари били фашизам и нацизам, један мали, слободољубиви народ, вођен чојством, запалио је искру слободе. Та искра, у почетку мала и трептава, освијетлила је таму и побиједила је својом снагом; оваплотила се у мастилу којим је Алфред Јодл на данашњи дан, прије 74 године, потписао документ о безусловној капитулацији нацистичке Њемачке.

Живимо у 21. вијеку, у периоду великих научно-технолошких открића, у ери интернета и нуклеарне енергије, у времену интеграција и глобализације. Нажалост, живимо и у времену дубоке економске, друштвене, моралне и политичке кризе. Живимо дакле, у времену апсурда. Имамо СБ, СЗО и УНХЦР, али имамо и ратове, тероризам, умирање од болести за које постоји лијек и колоне избјеглица које су дуже од Кинеског зида. Да апсурд буде већи, говори и податак да данас постоји више од 2000 милијардера чије је појединачно богатство довољно да искоријени глад; а сваког дана од глади умире 20 000 људи.

У комерцијализованом вијеку, људи заборављају на своју суштину. Част, морал, поштење и искреност закуцани су на стуб срама. Храброст и праведност су из свакодневне реалности потиснуте на маргине људског битисања док се похлепа исмијава милосрђу и човјекољубљу.

И, није то само у 21. вијеку тако; одувијек је тако. Од кад постоји свијета, зло јуриша на добро, глупост на памет, рат на мир, издаја на част, расипништво на скромност, сила раздора на љепоту стварања… И, једина разлика између двадесет првог и других вјекова јесте што је све то постало нормално, уобичајено и друштвено прихватљиво; па отпор готово и да не постоји. Људима се предлажу, и вољом просте, апсолутне или квалификоване већине намећу системи вриједности супротни моралним канонима човјечанства. А већина никада није била мања, нити је мањина била бројнија. Чојство је у мањини, а већина покушава да га изопшти. Простије речено, 21. вијек у колективну гробницу жели да нам сахрани колективно памћење. Од нас се очекује да мирно, тихо, беспоговорно и погнуте главе идемо на
сахрану своје душе. Мораћемо да их разочарамо, јер ми немамо право да бирамо избор је већ направљен. И, најмање је важно ко је кога изабрао, ми чојство или оно нас. На испиту је наша снага и храброст да сачувамо чојство, ризницу највреднијег „блага“ нашег народа скупљаног кроз вјекове.

Наш одговор, дакле, на све изазове савременог доба треба да буде чојство у савременом духу. А шта је чојство? Симбол нечега што смо били или путоказ ка нечему што можемо бити, прошлост или будућност? Ако бих морао у једној реченици да објасним, рекао бих да је чојство мјера човјека. Онда нам не преостаје ништа друго него да се измјеримо. Чојством. Запитајмо се „Какав сам ја човјек?“ У одговору на ово једноставно питање налазе се одговори на сва друга питања и рјешење свих проблема. Након самоспознаје, морано прихватити чојство као начин живота, а то значи, између осталог: да помажемо другима без икакве користи за себе; да поштујемо друге; да знамо вриједност онога што имамо и прије него га изгубимо; да опраштамо; да се водимо принципом да је наше само оно што дамо другима; да смо свјесни да је богатство све оно што новац не може да купи… да будемо људи прије свега; да сваког наредног дана будемо бољи него јуче.

Налазимо се пред једном од најтежих битака, када је чојство позвано да побиједи све оно лоше. Да сачувамо другога од себе, да сачувамо човјечанство од себе и од зла које је неуморни пратилац свакога добра и напретка. Али, ја не сумњам, јер битке добијају борци, а ми смо борци;мислим да смо дорасли изазову, јер смо можда једини народ на свијету који је свој карактер одређивао моралним разлозима, загледан у небо, гдје су нам коријени и граница. На крају, као и на почетку, остаје нам чојство, као мјера свих нас.

Прочитајте још:

Храм „Спас на крви“ – симбол проливене руске царске крви

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: