Ćiriličko pitanje i istoričnost srpske nacije

Piše: Miloš Milojević

Bret Stivens, neokonzervativni komentator Njujork Tajmsa (ranije dugogodišnji kolumnista Vol Strit Džornala), je u svojoj kolumni od 16. juna napisao u polušaljivom tonu da bi američka politika trebala da insistira na deportaciji svih rođenih Amerikanaca i njihovom zamenom za imigrante. Oni su, kako navodi, bolje obrazovani, vredniji, u većoj meri okrenuti tradicionalnim religioznim vrednostima i patriotizmu od onih čije porodice obitavaju više od jedne generacije u SAD.

Na internet sajtu Vašington Tajms ovu kolumnu je prokomentarisao američki filozof Robert Kuns, dugogodišnji predavač na Univerzitetu u Ostinu u Teksasu. Kuns je razume se svestan da Stivens svoju sugestiju koristi kao verbalni manevar usmeren ka tome da blago šokira čitaoca i podstakne ga da bolje i ozbiljnije promisli o velikim problemima američkog društva.

No, Kuns postavlja sledeće pitanje: koje bi načelne razloge imali neokonzervativci poput Stivensa ili njegovih liberalnih kolega iz Njujork Tajmsa da, u slučaju logističke izvodljivosti ovakvog poduhvata ne prigrle ovaj sarkastični predlog kao praktično rešenje? Među tamošnjom elitom, zapaža Kuns, Amerika nije uobičajena država već svojevrsni skup načela i razloga, gotovo (kvazi)religija. Ta načela treba da vode praktičnom političkom promišljanju i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici. Ona su izvorište svojevrsnog misionarskog žara i ideje o američkom „eksepcionalizmu“.

Kuns, međutim, smatra da su SAD po mnogo čemu uobičajena država, sa vlastitim istorijskim iskustvom koje je oblikovalo i američku naciju. On citira reči engleskog konzervativnog filozofa Rodžera Skrutona koji veli da SAD ujedinjuje ono što ujedinjuje svaku naciju: zajednička istorija, utemeljenost zajedničkih praksi političke zajednice i skup geografskih ograničenja koja su se tokom vremena značajno izmenila.

Svaka od ovih tema mogla bi opširno da se elaborira i mnogi uvidi da se podvrgnu zdravoj dozi kritičkog premišljanja. Ali to je poduhvat za neku drugu priliku. Ono što želim da ukažem u ovom osvrtu je kako ovi uvidi mogu da posluže da bolje promislimo o najnovijem okršaju srpskog „kulturkamfa“.

Po sredi je mesto ćirilice u kulturnoj strategiji koju je predložilo ministarstvo i čije bi sprovođenje trebalo da sprovodi prošli i sadašnji ministar za kulturu Vladan Vukosavljević. Zanimljivo, ćiriličko pitanje je izazvalo strahovitu ahilovsku srdžbu nekih ovdašnjih javnih radnika. Teofil Pančić, kolumnista nedeljnika „Vreme“ je tome posvetio jedan svoj napis. To je bila jedna od tema i intervjua koji je za prošli broj (br. 1381) ovog lista dao književni i filmski kritičar Milan Vlajčić (razgovor je vodila Biljana Vasić). U produkciji ovog lista je snimljena i posebna emisija posvećena „kulturnoj strategiji“ – učesnici su bili ministar Vladan Vukosavljević i Teofil Pančić.

Emisija je, uzgred budi rečeno, kada se sagleda trenutna ponuda javne političke polemike bila prilično dobra. Usudiću se da kažem da je ministar Vukosavljević jedan od retkih ministara vučićevsko-naprednjačkih Vlada koji ume da konzistentno obrazloži nešto što zagovara a da pritom ne ispoljava tipične naprednjačke crte – cinizam, verbalnu agresiju, zamenu teza itd. I to ne kažem samo zato što se u ovom slučaju sa Vukosavljevićim gledištem slažem – i Pančić je kao sagovornik pokušao da argumentuje svoje stavove. Pokušaću ne samo da čitaocu ukažem da ti njegovi argumenti nisu ubedljivi nego da razgrnem nešto za šta verujem da su dubinski slojevi neslaganja. Šta nam ova mala čarka ukazuje na dubinska politička i kulturna razmimoilaženja koja postoje u ovom društvu? (I koja će biti tema legitimnih političkih diskusija ako ovo društvo pretraje mučnu naprednjačku eru.)

Počnimo od gospodina Vlajčića. Komentarišući opasku „latinica je isto neprijatelj“ Vlajčić odgovora: „Međutim, u 19. i 20. veku, najbolji srpski pisci pisali su i na latinici i na ćirilici, čak je Jovan Skerlić u jednom trenutku rekao da bi se on pre opredelio za latinicu nego za ćirilicu, što je možda malo prejako za čoveka njegovog integriteta. To je odražavalo njegov entuzijazam za zajednicu Južnih Slovena.“ Zanemarimo Vlajčićeve opaske kako smo „srećni što imamo dva pisma“ i kako „veliki deo sveta piše latinocom“. Prva je vrlo diskutabilna a druga očigledno pogrešna – veliki deo sveta piše raznim verzijama alfabeta. Značajan deo sveta koristi i grafičke sisteme kojima se beleže kineski i hindu jezik ali nismo pokazali ni trunku entuzijazma da malo umorimo ruku i naučimo da beležimo srpski jezik i na ovim pismima. Uostalom, interesantno je zabeležiti da se istorijski srpski jezik beležio još najmanje jednim pismom – istim onim koje su koristili osmanski Turci. Naime, naši sunarodnici koji su prihvatili islam i stali u službu Osmanskog carstva pisali su neke vrlo lepe književne radove srpskim jezikom i modifikovanom verzijom arapskog pisma kojim su se koristile Osmanlije. Zanimljiv kuriozitet iz istorije srpske kulture ali koji očito ni najmanje ne utiče na našu savremenu kulturnu politiku (iako ne bi bilo loše da utiče – na primer određivanjem izvesnih sredstava da se ovo književno nasleđe bolje izuči).

Zanemarimo ove malenkosti i vratimo se na središnju temu – šta nam Vlajčić ovim opaskama poručuje? Prvo, da politički stav književnog kritičara i istoričara, izrečen pre više od sto godina treba na neki način da rukovodi našim sadašnjim političkim odlukama. Drugo, da „njegov entuzijazam za zajednicu Južnih Slovena“ treba takođe, na neki teško dokučiv način, da predstavlja za naš obavezujuću ili makar relevantnu političku činjenicu. Vlajčić, verovatno bez trunke zlonamere, ovim opaskama briše kompletno istorijsko iskustvo srpskog naroda i ne smatra ga ni najmanje relevantnim u zauzimanju stava prema – između ostalog – i jugoslovenskom opredeljenju Jovana Skerlića. Možda bi Srbi kao politička zajednica na početku 21. veka mogli i hteli da se negativno odrede prema jednom delu svog istorijskog nasleđa? I možda, na simboličkom planu to istorijsko samoodređenje podrazumeva i otklon u odnosu na latinično pismo? Preći preko ovog pitanja kao da je reč o isključivo tehničkoj stvari (kako je lakše pisati i kako da nas razume svet kome se neuspešno umiljavamo) predstavlja ozbiljan misaoni propust.

I dok je Vlajčić u svom lapidarnom komentaru prilično nedorečen Pančićev antićirilički pamflet vrvi od malicioznosti. Pančić se kao što rekosmo od ćiriličarske ofanzive branio na nekoliko mesta – u svojoj kratkoj kolumni i u emisiji „Zumiranje“.

Njemu, na primer, smeta što bi eventualno favorizovanje ćirilice podrazumevalo državnu intervenciju u tržišnu utakmicu. Obratite pažnju: jedan časni jugonostalgičar Teofil Pančić s mukom prihvata da se država meša u ekonomsko—finansijske tokove. Umesto da taj stidljivi pokušaj povratka na socijalističko, plansko pisanje, pozdravi, Pančić grmi.

Ali to i nije preterano važno, barem ne za središnju temu ove diskusije. Važno je da je Pančić, za razliku od Vlajčića (i mnogih drugih „latiničara“) svestan onoga što kulturna strategija možda može da bude. A to je pokušaj političkog opredeljenja srpskog naroda o tome kako će se urediti jedna javna stvar u kontekstu istorijskog iskustva i vlastitog opredeljenja prema tom iskustvu. Ništa čudno, i ništa nastrano. Suverenost, prava naroda, demokratija i tako to.

Da je Pančić svestan o čemu se radi ukazuje i naslov njegove kolumne: „Tridesetogodišnji rat protiv smisla“. Po njemu naime, vođenje kulturne politike od osamdesetih godina 20. veka, zajedno sa Dva veka Vuka i sličnim manifestacijama, predstavlja stalno i uvek isto oduzimanje smisla. Kog smila to T. Pančić ne pokušava da nam ukaže.

Suština je međutim jasna: Pančićevo određenje srpskog istorijskog iskustva je izrazito negativno. Za razliku od Vlajčića, on ne prelazi ćutke preko njega već ga izrazito negativno ocenjuje.

No, postavlja se pitanje – zašto bismo se mi složili sa Teofilom Pančićem? Da li nam on daje neki dobar razlog da to učinimo osim što na kraju svog teksta Vukosavljevića poredi sa Hasanbegovićem koga ne gotivi iko ko u hrvatskoj kulturi nešto znači (tako kaže Pančić, mada mi je teško da dokučim zašto bi nas to interesovalo)? Odgovor je razume se negativan, jer Pančić svojoj publici ne mora da daje nikakve razloge – ona deli njegov svetonazor i potrebno joj je samo da ga neko elokventno razradi, da mu da dozu jednog kozerskog intelektualizma.

Neko bi mogao da ono što Pančić označava borbom protiv smisla, nasuprot njemu da označi borbom za smisao. Borbom za samoodređenje koja je bila i dalje jeste složen istorijski proces, koja je ponekad trapava, nedorečena i vulgarna ali koja je deo političkog obitavanja svakog naroda, pa što da ne i srpskog naroda.

Jer srpski narod ima pravo da se odredi prema svom nasleđu onako kako veruje da je to potrebno. Latinično pismo je deo tog nasleđa i za znatan deo srpskog naroda ono je pismo okupatora. Pismo na kome je, osim nekog Skerlićevog pisma, ispisano i ono zloglasno „U“ po spomenicima na partizanskim grobljima širom Hercegovine. Za neke Srbe ovo je možda dobar razlog da se latiničnim pismom ne koriste.

Da li je to dobar razlog za sve govornike srpskog jezika i da li je dovoljno dobar razlog da se taj stav pretoči u javnu politiku – otvoreno je i legitimno pitanje. Ali to pitanje mora da bude postavljeno na takav način: pitanje o tome kako će jedna javna stvar biti uređena. Političko pitanje o kome suvereno i slobodno treba da odluče Srbi i drugi građani Srbije.

I to je ključna tema: odnos prema srpskom istorijskom iskustvu. Za Pančića je to iskustvo izrazito negativno — najmanje trodecenijsko a možda i viševekovno bežanje od smisla. Za neke druge to iskustvo je barem pomalo i pozitivno – mukotrpno traganje za smislom. Koji je beležen prevashodno ćiriličnim pismom. Pravo da se opredelimo u odnosu na to pitanje je nešto za šta se vredi boriti.

Istoričnost srpskog naroda i njegovo pravo da se kao zajednica slobodnih ljudi opredeljuje spram svog nasleđa je takođe vredno borbe. Barem za nas za koji smatramo da je srpski narod istorijska zajednica koju ujedinjuju zajedničko iskustvo, društvene i političke prakse, kulturne i verske tradicije.

Ne čudi da je drugima – kojima se istorija zaledila – postavljanje ovih i ovakvih pitanja bežanje ka besmislu. Za njih nema istorije. Samo jednog u uvek istog – titoizma.