Četiri predstave posvećene Prvom svetskom ratu

U petak održanom premijerom „Srpske trilogije“ Stevana Jakovljevića u Narodnom pozorištu (režija Slavenko Saletović) ova kuća umetnički se pridružila obeležavanju stogodišnjice početka Prvog svetskog rata. Na beogradskim scenama još tri predstave posvećene su ovom datumu: Atelje 212 je već obnovio komad Duška Kovačevića „Sveti Georgije ubiva aždahu“, posle bečke premijere u Bitef teatru (u martu naredne godine) biće odigrana drama Biljane Srbljanović „Princip – Mali mi je ovaj grob“, a mesec dana kasnije na sceni Jugoslovenskog dramskog planirano je prvo izvođenje „Zmajeubice“, novog komada Milene Marković.

• Narodno pozorište bi obeležilo ovaj datum i da nije bilo najnovijeg pokušaja revizije istorije koji nam dolazi od nekolicine zapadnih autora – kaže Slavko Milanović, dramaturg u nacionalnom teatru i saradnik na „Srpskoj trilogiji“. – Razmere stradanja srpskog naroda su poznate, brojke govore da je Srbija izgubila trećinu stanovništva. I drugi su stradali, ali je redak u svetu primer naroda koji je na svoje pretke primenio takav sistematski zaborav. Zato je sada lako manipulisati masama autoironičnih ignoranata i navoditi ih na podsmevanje vlastitoj istoriji.

Milanović podseća da je britanski istoričar Kristofer Klark nazvao Gavrila Principa teroristom, a Kanađanska Margaret Mekmilan nekadašnju Srbiju uporedila sa današnjim Iranom koji (valjda po „srpskoj licenci“) izvozi terorizam:

Iako su našu vojsku u Prvom svetskom ratu, kao uvek i svuda, činili mobilisani ljudi, među njima je bio veliki broj dobrovoljaca od kojih su mnogi prekidali studije na evropskim univerzitetima i odlazili na front – kaže Slavko Milanović. – Po šarolikosti njihovih profesija, za današnjeg politički korektnog posmatrača – oni bi svakako predstavljali „paravojne jedinice“. Ali, onaj ko bi hteo da posluša ono što ovi ratnici izgovaraju, u Jakovljevićevim sećanjima bi našao iskreno ljudsko saosećanje i poštovanje za neprijatelja.

• Ovom etiketiranju Srba pridružili su se domaći podgrevači izanđalih stereotipa, pa jedan naš značajan pisac i jedna poznata istoričarka za Principa kažu da je prosto – nesrećnik. Dakle, on je neko ko čak nema ni svest teroriste ili atentatora, nego ne zna ni šta čini, ni u kom svetu živi – ističe Milanović. – Na isti način mogli bismo reći za junake Jakovljevićeve „Trilogije“ da su „nesrećnici“ koji su ustali da brane svoju zemlju od višestruko jačeg neprijatelja.

Povodom svog novog dela, Milena Marković je već rekla da se trudila da priču o Gavrilu Principu podigne na jednu mitsku ravan, što znači „izvan i iznad svake regionalne dnevnopolitičke igranke“. Jer, kako kaže, to je priča o mladim osetljivim, prenapregnutim ljudima koji su gladni i željni slobode, koji sanjaju nejasno i nemušto, ali žestoko o promeni i dostojanstvenom mestu za svoj narod, svoju klasu, svoj soj.

• Svaki put kada „javnost“ površno ili ostrašćeno tumači bilo koju etapu u istoriji naroda, treba je podučiti i podsetiti, bez mržnje i strasti, blago i očinski – rekla je istim povodom Milena Marković. – Gavrilo nije terorista jer on nije otišao u Beč da puca na prestolonaslednika nego je u svojoj zemlji, u svom gradu, ispred svojih ideala i drugova, izvršio tiranoubistvo kao politički čin. Istorija se stalno piše od strane moćnih sila i to onako kako tim silama odgovara u određenom trenutku. U poslednje vreme se dosta čudnovato posmatra i Prvi i Drugi svetski rat. To je prosto tako, ali to ne znači da se ne treba buniti i nešto ipak reći u svoju korist, koliko god da si mali i nemoćan.

Komad Milene Marković napisan je po narudžbini Jugoslovenskog dramskog, a koji su razlozi motivisali kuću objašnjava umetnički direktor Gorčin Stojanović:

• Naručili smo komad o Mladoj Bosni, a Milena je uzela za temu ono najznačajnije: Principa i atentat. Njen komad je, inače, deo dva projekta UTE (Unije teatara Evrope). O prvom, „Pali anđeo istorije“ već je bilo reči kod nas u Beogradu i deo je jedne šire priče: ako se 1914. godine srušila jedna multinacionalna i multikulturna država kao što je bila Austrougarska, pa onda nastala i propala takođe multinacionalna i multikulturna Jugoslavija, kakva je budućnost EU? Drugi projekat se zove „Terorizmi“. Bavi se, pre svega, problemom velikog straha, pitanjem da li je Princip bio terorista – kada je pre sto godina to bio oblik borbe za slobodu. Tim povodom, pojaviće se sa svojim temama šest izvođača u junu 2015. godine, u Štutgartu. Osim naše, učestvovaće i pozorišta iz Tel Aviva, Osla, Remsa, dok će londonski teatar uraditi predstavu u koprodukciji sa Palestincima.

Stojanović ističe da je kvalitet dela Milene Marković poetska snaga njenih dramskih sukoba:

• Ume da prenese ono dominantno, svet dece u zanosu, ono što je žestoko pravdoljubivo, istinoljubivo, ali istovremeno Milena ume da bude surova i prema sebi i prema svojim likovima. Kada se predstava pojavi pred publikom, pretpostavljam da će kao i uvek biti zlonamernog i glupog sveta, a znam i da će više „frke“ biti oko komada Biljane Srbanović. Ako će to izazvati neke dobre polemike, zašto da ne? Sve je legitimno.

A komad Biljane Srbljanović „Princip – Mali mi je ovaj grob“ već je nedavno viđen pred publikom: bečkom, u „Šaušpilhausu“ (režija Mihal Zadar), a naručio ga je ovaj teatar, takođe, povodom stogodišnjice Velikog rata. U Beogradu će premijerno biti izveden u okviru jubileja, 25 godina od osnivanja Bitef teatra ( u režiji Dina Mustafića) i u koprudukciji sa Fondom „Hartefakt“.

U svojim dosadašnjim izjavama Srbljanovićeva je isticala da Princip u njenoj drami nije ni junak ni terorista već, pre svega, žrtva:

• On je čovek koji oseća strahovitu potrebu pravednika da učini nešto za oslobođenje od okupatora za ujedinjenje Južnih Slovena. Pri- tom, u svom obrazovanju, u kulturnom modelu na kome je rastao, osim baš takvog atentata, nije mogao da pronađe drugačije političko sredstvo. U tome je, po mom mišljenju, sadržan tragični paradoks Mlade Bosne: ljudi sa emancipatorskim težnjama, odvažni, pametni i pre svega veoma mladi, jedino za čim mogu da posegnu u toj strahovitoj unutarnjoj potrebi za revolucionarnom borbom jeste ono što poznaju iz lokalne mitologije – za tiranoubistvom kao povodom buduće revolucije…Verujem u plemenitost Principovog i mladobosanskog jugoslovenstva. Pored svega, ova drama nije ni istorijska ni politička, ona ne govori o događajima, nego o ljudima. Ona govori i o meni, jer da sam živela 1914. i ja bih bila s njima.

Jelena Kajgo, direktor Bitef teatra i dramski pisac, ističe da joj je drago da su polemike povodom ovog teksta i novog teksta Milene Marković na istu temu, već počele:

• Nema naravno štete od javne polemike i istorijskih preispitivanja, samo sam ipak malo zbunjena činjenicom da u ovom trenutku svet ozbiljno polemiše o mogućoj odgovornosti Srba za Prvi svetski rat. O Principu kao teroristi, Mladoj Bosni kao Al Kaidi. Priča se i o spomeniku Ferdinandu u Sarajevu. Sve su to prilični apsurdi. Princip jeste pucao, a naša odgovornost je u tome što sebe previše često dovodimo u ulogu žrtvenog jarca, o kojeg se onda lepo okoriste takozvane velike sile.