Budućnost pripada onima koji se najdalje sećaju prošlosti

U Srbiji u poslednje vreme vlada čudna tišina… Da li je presudna po ovaj narod, ostaje da vidimo. Samo se bojim zatišja pred buru. Mnogo ih je zabacilo svoju udicu u naše duše, pa se batrgaju ko će pre parče mesa da nam otkine pecajuci nas, ali sve pod izgovorom ljubavi.

U ljubavi nas more, u ljubavi kidaju i rasparčavaju, sve je to u ljubavi i dobro za nas. Samo mi to još nikako ne shvatamo. To, ljubav…

Prećutkujemo stvari od vitalnog značaja za naš nacionalni identitet, ali i spasenje duše.

Budućnost pripada onima koji se najdalje i najduže sećaju prošlosti.

Naše sećanje dopire tačno do juče, eventualno pre mesec dana. Sećamo se dobro ko nam je ostao dužan, makar i pre 20 godina, iz sećanja nam neizbrisivo ne blede ni ružne priče o nama samima, o drugima.. Osećanja nisu deo sećanja. Kolektivno sećanje se gubi skoro pa odmah. Ne može se čovek ne zapitati, kada pročita izlaganja mnogih viđenijih ljudi, da je bolje da idemo ka Zapadu, ka sreći i materijalnom blagostanju, kada kažu da prošlost ostavimo prošlosti i vezemo goblen budućnosti na kvalitetnom platnu, jer ono naše, srpsko platno, lako se cepa… Koliko je lako zaboraviti žrtve?

Koliko je lako okrenuti glavu od nesreće i bede i stremiti ka neizvesnoj budućnosti u koju uđeš prljavog obraza. Da, obraz se zaprlja zaboravom. A naročito strahom. Strah i čist obraz ne idu ruku pod ruku.

Svakodnevno se pojavljuju nove ideje i izgovori zašto se treba okrenuti Zapadu, NATO-u, Evropi.. A isti ti ljudi koji zagovaraju evropske vrednosti kada se spomene srpska žrtva pozivaju se na velikosrpski nacionalizam, naziv koji nam nadenusše oni koji nam nisu prijatelji.. Kako se lako seme mržnje posadi kod nas, proklija brže od bilo čega. A onda naraste veliki korov koji je teško obuzdati. Jer jednom izrečena laž posle mnogo puta ponavljanja smatra se istinom na ovom našem krvavom Balkanu…

Koliko je dece izginulo od neprijateljskih bombi, bombi onih koje danas opet nazivamo najboljim prijateljima, koje pozivamo da „brinu“ o našoj budućnosti….. Od onih pod čije biste se skute vazda krili, bezbožnici i kukavice, odpadnici svog roda… Zarad čega? Zapadne kulture? Ljubavi? Para?

Svi koji olako zaboravljaju prošlost, setite se kad odete na letovanje u Albaniju ili Hrvatsku, a pod izgovorom da je lepše ili jeftinije, koliko je žrtava voda sakrila. Koliko je grobova rasuto po moru zaborava.

„Srbe treba spokojno bombardovati jer će se sve brzo zaboraviti – kazao je tada Džejms Šej,“ portparol NATO-a.

Neprijatelj je jak, ne da se obuzdati, jer je propaganda jaka. Lobotomija se uspešno na našim prostorima izvršava već vekovima.

Nazivali su nas razbojnicima i teroristima, i u svoj svojoj zlobi poručivali da se srpska deca više neće smejati…

Ispunili su svoj zadatak, neka deca se više nikada nisu ni osmehnula. Bar ne na ovom svetu. Ali odozgo nas sa osmehom na usnama gledaju i nadaju se, verujem, bar nezaboravu.

Setimo se opet, svakodnevno, Bojane Tošović, bebe od 11 meseci koja je stradala u naručju oca. To se nikad ne sme zaboraviti, vi koji ste rešeni da iz ove naše „vukojebine“ idete za blagodatima Zapadne civilizacije morate imati to na umu… Ako vam je do ičega osim Zapada stalo i ako imate duše. Ako vam krv vri…

Milica Rakić je simbol stradanja, pa neka vam je u pamet svima, zauvek, koliko je života koji nisu ni započeli, prekinuto jer je Nato nadahnjujuće rešio da deli pravdu po našim planinama i dolinama, donoseći samo smrt, i ostavljajući pustoš za sobom…

Za 78 dana 79 dečijih žrtava. Skoro za svaki dan po jedna. Neka vam ovi brojevi budu u glavi sledeći put kad dignete glas da je Evropa za nas budućnost i da se bori za naše blagostanje. Evropa koja je dozvolila sve ovo. Koja je bila deo svega ovoga.

Naše komšije koje su želele Nato avionima vedro nebo nad Srbijom. Tada je Balkan bio otvoren. Za sve. Otvoreno nebo za svakoga ko ima nameru do Srbije ratnim avionom… Gostoljubiv Balkan za ceo svet u nameri da zatre srpstvo. Al nije im se dalo. Preživeli smo. Kao i uvek u istoriji. Preživeli, ali se ne i opametili.
Opet nam je sećanje kratkoročno. Opet je isklijalo ono seme koje hoće da nas satre. Da satre i svoje korene. Slađe su tuđe pomije od svoje pite, vazda bilo kojekakvim tužnim Srbima. Zato vredi svakodnevno podsećati na ovo…

Ne zarad pamćenja, da se ne zaboravi..Već zarad duše, da se nikad ne ponovi.

Nije se gubilo vreme u osudama i euforiji nestajanja jednog naroda, kao što danas pokušavaju da čine i sa Rusijom. Stalno zaboravljajući 2014., kao što redovno zaboravljaju sve godine našeg stradanja, ali se rado sećaju naše odbrane koju pokušavaju (i uspevaju) da iskoriste da nas prikažu kao teroriste, a one koji su etnička čišćenja nad nama započeli da opravdaju i odbrane.

Setite se ovih rečenica svaki put kad vam se Zapad učini slatkim i bajnim… Ne živimo u prošlosti, ali prošlost neminovno mora da kroji naše odluke u budućnosti, opet, da se ne bi ponavljala…

– Prošle nedelje imali smo devetoro ubijenih Srba, ove nedelje osmoro, to je jasan napredak – naveo je Bernar Kušner, šef civilne misije UN na Kosovu i Metohiji.

– Molim da se vatra nebeska obruši na Srbe – izjava je Pjera, francuskog sveštenika humanitarca.

-Srbi nisu naročito pametni… Srpska deca se više neće smejati – Lorens Inglberger, bivši državni sekretar SAD.

-Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat… Trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd – Pol Džekson, urednik lista „Kalgari san”.

-Srbe treba baciti na kolena – Klaus Kinkel, nemački ministar inostranih poslova.

-Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu – Helmut Kol, nemački kancelar.

– Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva -Toni Bler, britanski premijer.

– NATO – srboistrebljivač „(DESERBIZATOR)” – fašistička antisrpska reklama za sprej koji uništava gamad. Kanal + francuske TV.