Битка код Велбужда
Победом коју је извојевао Стефан Дечански угашене су жеље суседа за нашом територијом.
Српски краљ Стефан Дечански био је савезник византијског цара Андроника ИИ. Њега је 1328. године свргао с престола рођени унук Андроник ИИИ. Нови цар је Србију, као савезника свога деде, сматрао непријатељем, па је склопио савез с Бугарима у намери да заустави ширење српске државе на југ. Године 1330. двојица царева договорила су се о заједничком нападу – Андроник ИИ с југа, а бугарски цар Михаило Шишман с истока.Уочи битке
Андроник је извео неке мање акције почетком јула 1330. године, а онда се улогорио на територији данашње јужне Македоније, чекајући исход бугарске акције.
Да би предупредио спајање две непријатељске војске, Стефан Дечански је одлучио да пређе у напад. За прву мету одабрао је Бугаре, који су надирали ка југу српске државе и њену границу прешли код места Земен на Струми.
Наредио је покрет војске која је била улогорена близу Ниша, на ушћу Топлице у Јужну Мораву. Зауставивши се успут у Цркви Светог Ðорђа у Старом Нагоричану и Сарандопорском манастиру, најзад је избио на реку Каменицу и одатле почео преговоре с Михајлом Шишманом.
У бугарској војсци владала је прилична недисциплина и доста војника напустило је логор како би пљачкало околна села. Али и такви, били су бројчано надмоћнији. Стефан је овим преговорима хтео да добије на времену док му не стигну очекивана појачања. Писао је бугарском цару:
„Буди задовољан са својим, да то добро буде, а не жели друго, што Бог другима дарова, јер долазиш у сукоб са Богом, као онај који смућује и ратује оно што је од њега добро раздељено.“
