Били су још дјеца

Пише: Емило Лабудовић

Били су још дјеца. Неки се још нијесу ни бријали, а неки су пажљиво његовали тек израсле маље покушавајући да их уобличе у праве бркове. Били су дјеца, али су их војне униформе чиниле старијима, а лица, гарава од мазива, нафте и несанице, скривала су тиху језу и страх. Јер, около је већ тутњао рат, а они су били народна војска окружена непријатељским народом. Неприродно, али болесно истинито!? ЈУГОСЛОВЕНСКА НАРОДНА армија била је опкољена у срцу до јуче југословенске државе, државе збратимљених народа и народности. Били су припадници разних народа, али их је сивомаслинаста униформа чинила једнакима, а војничка заклетва обавезивала на вјерност „народима и народностима“ државе „браства и јединства“. Па и том народу који их је већ мрзио прађедовском мржњом.

Били су само нешто више одрасла дјеца, али ситуација је била далеко од дјечје игре. Рат је био прави, меци су били прави, мржња је била права, смрт је била права и све је било језиво страшно, кошмар најцрњих слутњи и снова. А све усред шехер Сарајева, града „Бијелог дугмета“, „Индекса“, „Забрањеног пушења“, Илиџе, севдалинке… усред срца „братске слоге и љубави“. Сарајева у којем је већ увелико клијало сјеме најдубље, оне праисконске мржње и зла, оног зла које је још десетак година раније слутио Бранко Ћопић у свом чувеном тестаменту – писму Зији Диздаревићу.

Били су скоро дјеца, а били су, не својом вољом, увучени у оставинску расправу у којој се оно до јуче заједничко „наше“ крвавим ножем већ дијелило на наше и њихово. Колико до јуче били су „на своме“ које је, силом и преко ноћи, постало „њихово“. Ваљало је отићи одатле , отићи тамо гдје их неће гледати преко нишана. И хтјели су. И кренули су. А од мржње и метака штитили су их нико други до „плави шљемови“ Уједињених нација, боја која је била и још увијек јесте света боја на свим ратиштима.

Сцена је била постављена у срцу Сарајева. У Добровољачкој улици. Боже, како лијепо мјесто за умирање!!! Јер, осим што су били млади, били су и „добровољци“. Дјеца која су се с поносом одазвала позиву на којем је писало: „Отаџбина те зове“! А дио „отаџбине“ их се одрекао и прогласио легитимним метама. Уједуњене нације и њихови „плави шљемови“ су се попут мишева склонили у споредне сокаке тако да је смрт дивљала Добробољачком као гладан курјак у отвореном тору. А они су, рекох, били само дјеца, тек разиграни јагањци на божјој ливади, остављени на милост и немилост стрводерима.

Двадесет осам мртвих, педесет рањених, више десетина заробљених и касније мучених… превише и за много озбиљнију битку. Али, то и није била битка већ крвава одмазда и егзекуција јер пуцала је само једна страна. Страна која је преходно дала ријеч да ће пролаз бити слободан и штићен. Али, још Његош је рекао да „нико крупно ко Турчин не лаже!

Ево су већ тридесет и три године од тада, али било би више од ироније констатовати да за тај злочин нико никад није одговарао. Одговорност, стварна или наметнута, била је и још увијек је, резервисана само за једну страну. Страну вјечитих страдалника и наиваца, спремних да свима повјерују и опросте.

Тридесет и три су од тада, а Добровољачком (ако се још увијек тако зове) и даље стражаре она иста мржња и невјера, као змија у својој рупи вребајући да се њоме не зачује корак српске ноге. А све усред шехер Сарајева, оног којег је Валтер одбранио, и у њему свирале и стварале легенде југословенског мита о браству и јединству.

И не очекујем, и не надам се више чак ни окашњелој правди за оне тек стасале дјечаке. Једино се надам да њихова смрт колико недужна неће бити и узалудна и да се више нећемо „спуштати на то уже“.

Опростити – МОЖДА, заборавити – НИКАД!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: