Бескичмени, страшљиви, полтрони, покушавају бити „неутрални“, презрени и од Бога и од Ђавола

Пише: М.Р.

Када Данте силази у Пакао, у предворју га сачекују неки уплакани гологузани, који унезвјерено трче тамо-амо јер их гоне и немилосрдно убадају ројеви мушица и оса. Данте нам објашњава да су то они “што никад живи нијесу били”, они неодлучни, који нијесу знали да се опредијеле за добро или за зло.
Модерни италијански језик користи ријеч “ignavo” за те несрећне становнике предворја пакла. Ма ко су, баш, ти “injavi” ? (“injavi”– како то и гадно звучи; збиља, то је праведно, дати тако гадан назив гадном значењу.)

Ми “injavi” преводимо са “страшљивци”. “Страшљивац” – то није довољно јако, а и “ињави” заправо обједињава многе категорије: кукавице, полтроне, бескичмењаке, башмебриговиће, интережџије.

То су они који цијелог свог живота гледају да буду мудро “неутрални”, они који се никада сасвим не опредјељују, они који се никада јасно не изјашњавају, они који се никада не усуђују да имају своју сопствену одважну мисао већ се само прилагођавају, они који се тихо и непримјетно пењу на кола побједника, они који чекају да виде како “ствари иду” па да онда дјелују, они што живе животом мишева (по систему: гдје год нађем неку рупу, ја се у њу угурам).
…
Данте је био склон томе да се заустави, да прошуња мало по предворју, да евентуално препозна некога у тој усталасаној гомили уплаканих нудиста, али му Вергилије не дозвољава – јер ти несрећници “нијесу достојни да од њих остане сјећање на земљи”. Како је то страшно: “Да не остане сјећање!”

(Бјеше, у вријеме Дантеово, а и прије, а и касније, заступљена страшна казна: “дамнатио мемориае” (“казна сјећања”), то јест, казна која се састојала у томе да се уништи сваки траг постојања неког човјека – да ништа од њега не остане, ни име, ни гроб. Бјеше, углавном, резервисана за издајнике домовине. Страшна, страшна казна.)

Данте, ипак, препознаје једног типа, и мистериозно га означава – по мишљењима савременика Дантеових, по свему судећи мишљењима исправним, јер другог објашњења нема – бјеше то Ћелестино В, кога су изабрали за папу, али се овај, престрашен, повукао пред једним опасним Бонифацијом VIII и, мртав – ладан, предао му папску титулу. Иако је био изабран. (Ово нас мора подсјетити на једну нашу скорашњу политичку ситуацију.) Бјеше, у вријеме Дантеово страшан гријех одустати од дужности, политичке и родољубиве дужности – да штитиш свој народ.
…
Каква је то гадна казна – то предворје Пакла: трче, упорно, голи, скроз голи, док их боду некакве осе и стршљенови.
Презрели их и Бог и Ђаво.
Нико их неће.
Замислите, најстрашније убице, страдострасници, ждероње, силоватељи, сви најстрашнији грешници урлају Ђаволу: “Ми смо бољи од њих! Мичи нам их одавде!”
Страшно!

Извор: Фејсбук

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: