Бесједа Митрополита Амфилохија у Храму Васкрсења Христовог у Дахау
Митрополит Амфилохије
Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Храму Васкрсења Христовог у Дахау, 30. април 2017. године
Прослављајући Христово Васкрсење, драга браћо и сестре, у овај дан Његовог Васкрсења, прослављамо га у овој новој голготи Његовој. Ово мјесто гдје се налазимо није ништа друго него изданак и огранак Христове голготе и гробница ова страдалника и мученика није ништа друго него је изданак и наставак оне Христове гробнице, Христовога гроба у светом граду Јерусалиму, као и свако друго мјесто широм васељене, гдје су пострадали невино, као и сам Господ на голготи, гдје су пострадали они који су Његови, који су кренули и ходили путем Христа Бога нашега. Нова голгота је Дахау. У тој голготи само Господ знаде колико је оних који су мученички пострадали, ми само имена неких од њих памтимо и записана су у нашем памћењу, али сви они су записани у књизи вјечнога живота Христовога.
А међу њима прво мјесто, нема никакве сумње, заузима, блаженог спомена, Патријарх српски Гаврило и већ лику светих прибројани Свети владика Николај Охридски и Жички, двојица првојерараха Цркве православне, који су заједно са својим народом и заједно са свим страдалницима понијели тај Часни и свети крст. Патријарх Гаврило већ је у априлу мјесецу 1941. године, по непосредном налогу Хитлера, ухапшен у манастиру Острогу, да би онда био затворен у Сарајеву, па онда у Београду у затвору, а онда читаво вријеме рата је провео притворен у манастиру Раковици и манастиру Војловици. И на крају, заједно са Светим владиком Николајем, који је такође одмах на почетку рата био ухапшен, затворен у манастиру Жичи, а онда у манастиру Љубостињи, а онда у манастиру Војловици, а одатле заједно из манастира Војловице, крајем рата, он је био премјештен овдје у овај логор, који је основан већ 1938. године и гдје су многи и прије њих, пострадали на правди Бога. Тако да је ово мјесто нова голгота Христова. Али као што је са Христове голготе, тај гроб постао живоносни гроб, гроб кроз који је спасен људски род, гдје је Христос, пострадавши и понијевши крст Свој заклан за живот свијета, васкрсао из гроба и тиме побједио смрт и подарио вјечни и непролазно живот свеукупном роду људском и свој божанској творевини, тако се и нова голгота Христова преображава у празник Христовог Васкрсења..
У знаку Христове голготе и у знаку Христовог Васкрсења је сва историја рода људскога, а прије свега и иза свега сва историја Цркве Христове Божије, једне свете, саборне и апостолске. У свим временима она је Црква управо по томе што је носила Крст Христов, сараспињала се Христу, да би заједно са Христом саваскрсавала Црква Христова, Црква Божија. Тако да гроб Христов није мјесто безнађа, мјесто гдје смрт побјеђује, него је мјесто гдје живот тријумфује вјечни и засија из гроба Христовога тај вјечни и непролазни живот. И православни руски народ је такође, не само у Другом свјетском рату понио голготу Христову, него већ се навршава стотину година од старшне голготе велике рускога народа, од оне несрећне, безбожне револуције, у којој су пострадали милиони за вјеру и за отачаство, на челу са царским страстотерцима, царем Николајем, царицом Александром, њиховим Алексејем и њиховим ћеркама невиним, које су невино пострадале и уградиле такође, себе у голготу народа свога, Цркве православне. Али, ево послије стотину година, и њихов спомен, као и спомен Светога владике Николаја, као и спомен многих других који су пострадали носећи крст Христов, они ваксрсавају, они су васкрсли и ушли у непролазно царство Христово, а истовремено и овдје васкрсавају и кроз њих васкрсава све оно што је добро и што је свето, а на првом мјесту вјера истинска и права, преображавајући нова покољења кроз њихову голготу и кроз њихово Васкрсење.
Нека је благословен блаженог спомена Патријарх Алексеј, благодарећи коме је овај свети храм, посвећен Христовом Васкрсењу, овдје подигнут, тако да ми данас можемо на овоме светоме храму да прославимо Христа распетога и васкрслога и у исто вријеме да прославимо све они који су распети, који су васкрсли у име Господње и силом Христовог Васкрсења. А надамо се у Бога, то смо говорили са нашим владиком Сергијем, да ће овдје у Њемачкој, да ће и на овом мјесту, поред овога храма православнога и других светих и дивних храмова који су овдје подигнути, и католичких, протестантских, и овдје такође гдје је обележава спомен свих страдалих, од оног првог изабраног Божијег народа јеврејскога, да ће овдје дати Бог да се подигне и храм у славу Божију, у спомен свих оних који су овдје пострадали, на челу са Светим владиком Николајем. Данас је дошла и његова света икона заједно са иконом исповједника, Патријарха Гаврила, заједно са моштима Светог владике Николаја. Ево га, послије, седамдесет и три године, владика Николај, не само његов лик, него и његове мошти, ево стигле су овдје на ово мјесто његове голготе, његове мошти овдје, на овом мјесту гдје је он написао једно од најзначајнијих књига у Другом свјетском рату, не само на нашем језику, него књига значајна за свеукупне европске народе. Овдје је владика Николај не само посвједочио Христа, него је у исто вријеме пројавио се као пророк Божији. Ништа мање пророк од пророка Исаије и пророка Јеремије.
А то његово пророштво је записано у тој његовој књизи: ,,Кроз тамнички прозор”. Као што су древни пророци писали, на првом мјесту, изабраном Божијем јеврејском народу, али то што су писали њему, то су писали свим људским покољењима, свим земаљским народима, као што се то показало од рођења Христовог, од Новог завјета, тако и владика Николај, одавде је као пастир упутио то своје пророштво првјенствено своме светосавском народу, али кроз њега и преко њега свим европским народима. Они који читају ту свету књигу видјеће да је она наставак оних светих књига пророка великих старозавјетних својим свједочењем. Прије свега и изнад свега свједочењем Христовог Васкрсења. Ниједног тренутка није изгубио вјеру у Христа васкрслога! И овдје је посвједочио, и тим својим пророштвом, Христово Васкрсење и посвједочио у исто вријеме, с једне стране, оне који су Христовим путем ходили кроз вијекове и који су у то вријеме, ходећи Христовим путем, Христа васкрслога, понијели крст Његов, и с друге стране, посвједочио и оне друге, који су одрекли се Христа, који су кренули безбожним путевима, путевима богоубиства и путевима братоубиства! У том знаку је судбина Европе 20. вијека: богоубиство и братоубиство, богоубиство и човјекоубиство! Ево, овдје они који су били богоубице, који су себе прогласили за богове, своје идеје прогласили за богове, који су се клањали тијелу и крви, а не страшноме Богу, и који су погазили правду Божију, а тиме погазили и правду људску, они су они о којима говори Свети пророк Николај Охридски и Жички, а у исто вријеме свједочећи да је побједа не у њима, у њиховом насиљу, њиховој тиранији, њиховом безбожништву и човјекоубиству и злочину, него побједа која побједи овај свијет јесте Христова побједа, побједа голготе Христове, Христовог Васкрсења!
Зато ту књигу владике Николаја без сумње треба прибројати књигама великих пророка древних и то је велики дар Божији нама, нашем светосавском народу што је изњедрио, у ово зло вријеме, једнога од великих пророка свечовјечанских, размјера великога пророка. А у исто вријеме што нам је Бог дао Патријарха исповједника Гаврила, страдалника који је и у току Првога свјетскога рата провео у тамници, у Болдогасоњу, па све до Улциња до 1918. године, до ослобођења српскога народа и ослобођења Европе од ондашњег насиља, а онда поново био ухапшен и у току читавог Другог свјетског рата био на распећу заједно са својим народом и у исто вријеме то распеће посвједочио и овдје на овом мјесту. Остало је записано за Патријарха Гаврила памћење како је био овдје заједно са осталим затвореницима и са владиком Николајем и већ у годинама поболио, али је према њему однос исти био као према сваком другом затворенику у Дахау. Па је онда у своје те ћелије затворске носио киблу! Носио је киблу заједно са владиком Николајем, а пошто је Патријарх био пун огња, он је почео да критикује оне официре нацистичке који су били око њега на српском језику, иако је знао и њемачки. А официр кад је чуо, говорио је: ,,Шта је рекао владика Николај?” А рекао је шта су донијели, какво зло су донијели своме народу, читавом народу и читавом човјечанству.
